Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu hrvatskog osiguravača, poništava presudu Vrhovnog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Vrhovni sud je pogrešno primenio domaće pravo umesto merodavnog hrvatskog prava, po kome isplatom štete osiguravač stiče pravo svojine na ukradenom vozilu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-682/2008
10.12.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi ''CROATIA OSIGURANJE'' d.d. iz Zagreba – podružnica Vinkovci, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba ''CROATIA OSIGURANJE'' d.d. iz Zagreba – podružnica Vinkovci, Republika Hrvatska, i utvrđuje da su presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3389/07 od 21. februara 2008. godine povređena Ustavom Republike Srbije zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i na mirno uživanje imovine (član 58. stav 1.).

2. Poništava se presuda iz tačke 1. i određuje da Vrhovni sud Srbije, odnosno drugi stvarno nadležni sud, ponovo odluči po reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5537/07 od 9. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Osiguravajuće društvo ''CROATIA OSIGURANJE'' d.d. iz Republike Hrvatske, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, izjavilo je ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci. Osporenom presudom odbijena je revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5537/07 od 9. maja 2008. godine, kojom je potvrđena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 958/06 od 3. oktobra 2006. godine. Prvostepenom odlukom odbijeni su glavni i eventualni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da se obaveže Republika Srbija, Uprava carina, Beograd, da tužiocu preda u posed putničko vozilo marke ''Golf'' 1,9 SDI, registarske oznake VK 456 AU, odnosno da podnosiocu ustavne žalbe isplati iznos od 10.591 evra u dinarskoj protivvrednosti. U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe, kao osiguravač, po osnovu kasko osiguranja, isplatio svom osiguraniku Šandoru Ujlakošu novčanu naknadu za ukradeno vozilo, a isti je preneo vlasništvo na predmetnom vozilu podnosiocu ustavne žalbe. Predmetno osigurano vozilo je ukradeno ugovaraču osiguranja – osiguraniku u Republici Hrvatskoj i na nezakonit način prebačeno na teritoriju Republike Srbije, gde je oduzeto od počinioca carinskog prekršaja i uskladišteno kod Uprave carina Republike Srbije u Beogradu. Polazeći od toga da se Republika Srbija ''ne može smatrati vlasnikom vozila'' i da isto ''drži bez pravnog osnova i ne želi da ga vrati tužiocu kao vlasniku'', podnosilac ustavne žalbe je u postupku pred pravosudnim organima Republike Srbije, po osnovu prava svojine na predmetnom vozilu, zatražio od Uprave carina predaju predmetnog vozila, odnosno isplatu dinarske protivvrednosti iznosa od 10.591 evra. Odlučujući po navedenom zahtevu, donosioci osporenih sudskih odluka su, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, pogrešno primenili zakonske propise kojima se uređuju međusobni odnosi ugovornih strana po osnovu zaključenog ugovora o osiguranju i na taj način lišili podnosioca ustavne žalbe prava na povraćaj stvari čiji je vlasnik. Smatrajući da su mu osporenim sudskim odlukama uskraćena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i na mirno uživanje imovine (član 58. stav 1.), podnosilac ustavne žalbe je od Ustavnog suda zahtevao da navedene sudske odluke poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 958/06 od 3. oktobra 2006. godine, presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 5537/07 od 9. maja 2008. godine i osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 3389/07 od 21. februara 2008. godine, kao i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 958/06 od 3. oktobra 2006. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca (podnosioca ustavne žalbe) kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija, Uprava carina, Beograd, da mu preda u posed putničko vozilo marke ''Golf" 1,9 SDI, registarske oznake VK 456 AU. Stavom drugim izreke presude odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 10.591 evra u dinarskoj protivvrednosti po važećem srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

U obrazloženju presude navodi se da je sud na nesumnjiv način utvrdio, a što među parničnim strankama činjenično i nije bilo sporno:

- da je vlasniku vozila Šandoru Ujlakošu sa parkirališta u Vinkovcima ukradeno sporno vozilo;

- da je navedeno vozilo bilo potpuno kasko osigurano kod podnosioca ustavne žalbe, uključujući i rizik krađe;

- da je podnosilac ustavne žalbe osiguraniku isplatio ukupan iznos od 78.377,40 hrvatskih kuna na ime naknade štete u visini vrednosti ukradenog vozila;

- da je sporno vozilo doveženo u Republiku Srbiju, gde je potom oduzeto od Sretka Škrbića, kao predmet izvršenog carinskog prekršaja, na osnovu rešenja Komisije za prekršaje Carinarnice Novi Sad od 21. aprila 2005. godine i da se vozilo počev od 5. februara 2004. godine nalazi pod carinskom kontrolom kod nadležnog organa Ministarstva finansija, Uprave carina;

- da je raniji vlasnik vozila Šandor Ujlakoš dana 21. februara 2005. godine ovlastio podnosioca ustavne žalbe da u njegovo ime, a za račun podnosioca ustavne žalbe pred sudskim, upravnim i drugim organima preduzme sve potrebne pravne radnje u svrhu vraćanja u posed spornog vozila i naplate naknade štete nastale na vozilu od štetnika, kao i da predmetno vozilo može bez ikakvih daljih pitanja i odobrenja prodati i u celosti primiti iznos kupoprodajne cene.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nema aktivnu legitimaciju da bi se usvojio njegov glavni tužbeni zahtev, zato što tužilac nije vlasnik predmetnog vozila, već je vlasnik vozila Šandor Ujlakoš iz Vinkovaca, pa stoga samo ovo lice ima ovlašćenje da traži predaju spornog vozila koje je Republika Srbija oduzela od učinioca prekršaja. Sledom iznetog, postupajući sud nalazi da se vozilo predaje samo vlasniku, a ne i osiguravaču, na koga se ugovorom o kasko osiguranju, odnosno isplatom osigurane sume ne prenosi pravo vlasništva, već samo obligaciona prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu u smislu odredbe člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Obrazlažući odluku iz stava drugog izreke, koja se odnosi na odbijanje eventualnog tužbenog zahteva za isplatu naznačenog novčanog iznosa, sud je konstatovao da tužena Republika Srbija nije pasivno legitimisana za ovako postavljen tužbeni zahtev, s obzirom na to da nije vinovnik štete nastale krađom predmetnog vozila, već je to Svetko Škrbić, po pravosnažnoj odluci Komisije za prekršaje carinarnice Novi Sad od 21. aprila 2005. godine.

U presudi Okružnog suda u Beogradu Gž. 5537/07 od 9. maja 2008. godine, kojom je odbijena žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda, navodi se da tužilac nije dokazao da je na osnovu ugovora o kasko osiguranju spornog vozila, zaključenog u Hrvatskoj i po hrvatskom pravu, na njega prešlo pravo svojine na predmetnom vozilu za koje je osiguraniku isplatio naknadu iz osiguranja. Ovo stoga što tužilac ovaj ugovor tokom postupka nije dostavio, a overena izjava Ujlakoš Šandora, njegovog osiguranika, ne predstavlja osnov za sticanje prava svojine. Stoga, po shvatanju Okružnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije bio aktivno legitimisan za podnošenje svojinske tužbe. Obrazlažući neosnovanost eventualnog tužbenog zahteva, sud je konstatovao da tužena Republika Srbija nije odgovorna za nastanak osiguranog slučaja, s obzirom na to da nije izvršilac štetne (deliktne) radnje, niti postoji nezakonit ili nepravilan rad državnih organa kao osnov odgovornosti tužene za štetu u ovom sporu.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3389/07 od 21. februara 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5537/07 od 9. maja 2008. godine. Polazeći od toga da osiguravajuća organizacija koja je isplatila štetu oštećenom licu po ugovoru o kasko osiguranju ima pravo regresa prema odgovornom licu – štetniku, u smislu člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, revizijski sud je našao da isplatom naknade za osigurano vozilo, osiguravajuća organizacija ne stiče pravo vlasništva na vozilu. Ovo iz razloga što ugovor o osiguranju nije pravni posao na osnovu koga se prenosi pravo svojine na osiguranoj stvari, već ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, osiguravač je dužan da isplati osiguranu naknadu, odnosno ugovorenu svotu u smislu odredbe člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni sud je konstatovao da overena izjava Šandora Ujlakoša ne predstavlja osnov za sticanje prava svojine jer iz sadržine ove izjave ne proizlazi da osiguranik prenosi pravo svojine na označenom vozilu na tužioca (osiguravača), već ga ovlašćuje da u njegovo ime preduzme određene radnje u cilju vraćanja vozila i naknade štete, odnosno ovlašćuje ga da u njegovo ime proda vozilo i primi kupoprodajnu cenu. Obrazlažući odbijanje tužbenog zahteva u delu koji se odnosi na isplatu novčanog iznosa od strane tužene Republike Srbije podnosiocu ustavne žalbe, revizijski sud je takođe našao da za nastanak osiguranog slučaja ne postoji odgovornost tužene u smislu odredbe člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer tužena nije izvršilac štetne radnje, a odgovornost tužene ne postoji ni u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer su njeni organi određivanjem zaštitne mere oduzimanja spornog vozila postupali u skladu sa odredbom člana 203. stav 1. Carinskog zakona, zbog čega ne postoji nezakonit ili nepravilan rad državnih organa kao osnov odgovornosti tužene za naknadu štete u ovom sporu.

4. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid i u presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 16195/07 od 18. juna 2008. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 3500/08 od 25. decembra 2008. godine, kojima je usvojen tužbeni zahtev osiguravajuće kuće „Allgemeine versicherung AG“ iz Wiesbadena, Savezna Republika Nemačka, i obavezana tužena Republika Srbija, Uprava carina da tužiocu preda ukradeno putničko vozilo koje se kod nje nalazi pod carinskim nadzorom, po prethodno isplaćenom iznosu kasko osiguranja licu kome je vozilo ukradeno, a saglasno Opštim uslovima o osiguranju zemlje domicila tužioca. Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3500/08 od 25. decembra 2008. godine konstatovano je da su, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja (koje je identično onome na koje se u ustavnoj žalbi ukazuje), pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i obavezali tuženu da tužiocu kao vlasniku preda oduzeto vozilo koje je prešlo u vlasništvo tužioca isplatom naknade iz osiguranja, shodno propisima zemlje domicila tužioca koje se primenjuje na osnovu člana 20. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (''Službeni list SFRJ'', br. 43/82 i 72/82 i ''Službeni list SRJ'', broj 46/96). Prema odredbi člana 13. Opštih uslova zemlje domicila tužioca (Nemačke), ukoliko otuđeni predmeti ne budu vraćeni osiguraniku u roku od mesec dana, po proteku ovog roka isti postaju vlasništvo osiguravača, a paragrafom 67. Zakona o ugovoru o osiguranju propisano je da se pravo vlasništva sa osiguranika na osiguravača prenosi isplatom sume osiguranja. Prema odredbi člana 20. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, merodavno pravo za ugovor o osiguranju je pravo mesta gde se u vreme ponude nalazi prebivalište, odnosno sedište osiguravača. Kako se sedište tužioca – osiguravajuće organizacije nalazi u Nemačkoj, a tužilac je isplatom naknade iz osiguranja prema pravu Nemačke postao vlasnik vozila, to je pobijana odluka kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu vrati oduzeto vozilo pravilna i zakonita. Stoga su bez uticaja na drugačiju odluku navodi tužene da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo i da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 18. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Ovo sa razloga što je prema navedenoj odredbi za svojinskopravne odnose merodavno pravo zemlje u kojoj se stvar nalazi. U konkretnom slučaju to bi bilo pravo naše države, prema kome lice koje traži povraćaj stvari mora dokazati da je vlasnik te stvari (član 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). S obzirom da je tužilac dokazao da je vlasnik vozila i da rešenje tužene o oduzimanju vozila ne predstavlja osnov za prenos vlasništva na tuženu, to je tužena dužna da tužiocu kao vlasniku vozila vrati oduzeto vozilo.

5. Iz navedenog sledi da su u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, u identičnim pravnim situacijama, različito protumačene zakonske odredbe o merodavnom pravu koje se primenjuju na ovu vrstu spora. Ispitujući stoga osnovanost ustavne žalbe u pogledu poštovanja Ustavom zajemčenog prava da se u postupku pred sudom ili drugim državnim organom nepristrasno i pravično raspravi o pravu ili na zakonu zasnovanom interesu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, kao prethodno, razmotrio pitanje merodavnog prava koje se na konkretan sporni odnos ima primeniti.

Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (''Službeni list SFRJ'', br. 43/82 i 72/82, ''Službeni list SRJ'', broj 46/96 i ''Službeni glasnik RS'', broj 46/06) propisano je: da je za svojinskopravne odnose i druga prava na stvari merodavno pravo mesta gde se stvar nalazi (član 18. stav 1.); da je za ugovor merodavno pravo koje su izabrale ugovorne strane, ako ovim zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno (član 19.); da ako nije izabrano merodavno pravo i ako posebne okolnosti slučaja ne upućuju na drugo pravo, kao merodavno pravo primenjuje se za ugovor o osiguranju - pravo mesta gde se u vreme prijema ponude nalazilo prebivalište, odnosno sedište osiguravača (član 20. tačka 13)).

Osporena presuda Vrhovnog suda Srbije, u pogledu odluke o merodavnom pravu koje se u konkretnom slučaju primenjuje, zasnovana je na odredbi člana 18. stav 1. navedenog Zakona, kojom je za svojinskopravne odnose i druga prava na stvari, kao načelna, predviđena primena prava mesta gde se stvar nalazi. Odredbom člana 19. Zakona, međutim, predviđena je mogućnost da ugovorne strane izvrše izbor merodavnog prava, a članom 20. Zakona uređen je slučaj primene merodavnog prava na određeni broj imenovanih ugovora, pored ostalih i na ugovor o osiguranju, u slučaju kada merodavno pravo nije izabrano, niti posebne okolnosti slučaja upućuju na drugo pravo. Prema odredbi člana 20. tačka 13) Zakona, na ugovore o osiguranju, kao merodavno, primenjuje se pravo mesta gde se u vreme prijema ponude nalazilo prebivalište, odnosno sedište osiguravača. Sledi da su za odlučivanje po predmetnom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, osiguravajućeg društva iz Republike Hrvatske, merodavne odredbe prava Republike Hrvatske, kojima je uređen ugovorni odnos po osnovu zaključenog ugovora o osiguranju, a ne odredbe domaćeg prava (prava Republike Srbije), kako je to osporenom presudom Vrhovnog suda utvrđeno.

6. Odredbe prava Republike Hrvatske koje su od značaja za odlučivanje u konkretnom slučaju sadržane su u Zakonu o obveznim odnosima Republike Hrvatske (''Narodne novine'', br. 35/05 i 41/08) i Uvjetima za osiguranje automobilskog kaska ''CROATIA OSIGURANJE'' d.d. Zagreb.

Zakonom o obveznim odnosima propisano je: da je ugovor o osiguranju sklopljen kad je ponuda o osiguranju prihvaćena i da o sklopljenom ugovoru o osiguranju osiguratelj je obvezan bez odgađanja ugovaratelju osiguranja predati uredno sastavljenu i potpisanu policu osiguranja ili neku drugu ispravu o osiguranju (list pokrića i sl.) (član 925. st. 1. i 2.); da je osiguratelj dužan upozoriti ugovaratelja osiguranja da su opći i/ili posebni uvjeti osiguranja sastavni dio ugovora i predati mu njihov tekst, ako ti uvjeti nisu već otisnuti na polici (član 926. stav 3.); da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguratelja, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade, sva osiguranikova prava prema osobi koja je po bilo kojoj osnovi odgovorna za štetu (član 963. stav 1.).

Odredbama člana 13. Uvjeta za osiguranje automobilskog kaska podnosioca ustavne žalbe, koji čine sastavni deo ugovora o osiguranju, predviđeno je: da u slučaju nastanka rizika krađe ako se vozilo pronađe prije isteka roka od 30 dana računajući od dana prijave nastanka nadležnoj policijskoj postaji, osiguranik je dužan preuzeti vozilo (stav 2.); da kada je vozilo pronađeno poslije isteka roka od 30 dana od dana prijave nastanka nadležnoj policijskoj postaji, a prije nego što je CROATIA isplatila štetu, osiguranik je dužan preuzeti vozilo (stav 3.); da kada se vozilo pronađe poslije isteka roka od 30 dana računajući od dana prijave nastanka nadležnoj policijskoj postaji, a CROATIA je naknadila osiguraniku štetu, CROATIA je postala vlasnik vozila (stav 4.).

Iz navedenih odredaba prava Republike Hrvatske koje se odnose na nastupanje rizika krađe autokasko osiguranog vozila, proizlazi da osiguravajuće društvo koje je isplatilo naknadu štete osiguraniku za ukradeno vozilo postaje vlasnik tog vozila, kada isto bude pronađeno nakon isteka roka od 30 dana računajući od dana prijave nastanka rizika krađe nadležnoj policijskoj stanici. U redovnom sudskom postupku je kao nesporno utvrđeno da je ''CROATIA OSIGURANJE'' d.d. isplatila naknadu štete svom osiguraniku Šandoru Ujlakošu po osnovu autokasko osiguranja za ukradeno putničko vozilo marke ''Golf'' 1,9 SDI, registarske oznake VK 456 AU i da je predmetno vozilo naknadno pronađeno u Republici Srbiji i stavljeno pod nadzor Uprave carina, gde se i dalje nalazi. Saglasno propisima koji se kao merodavni primenjuju na konkretan ugovorni odnos po zaključenoj polisi autokasko osiguranja, ''CROATIA OSIGURANJE'' d.d. je postala vlasnik predmetnog vozila i ima pravo da reivindikacionom tužbom traži povraćaj (predaju) individualno određenog predmeta svojine od tuženog pravnog lica kod koga se vozilo nesporno nalazi u faktičkom posedu. Stoga se osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije pitanje sticanja vlasništva na vozilu od strane podnosioca ustavne žalbe neosnovano razmatra u odnosu na izjavu osiguranika, kojom ovlašćuje podnosioca ustavne žalbe da u njegovo ime, a za račun podnosioca ustavne žalbe pred sudskim, upravnim i drugim organima preduzme sve potrebne pravne radnje u svrhu vraćanja u posed spornog vozila i naplate naknade štete nastale na vozilu od štetnika, odnosno da vozilo proda i primi kupoprodajnu cenu.

7. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti revizije i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njegovog prava iz oblasti osiguranja u odnosu na osiguravača čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Vrhovni sud Srbije, odlučujući po reviziji u dva parnična postupka po istovetnim tužbenim zahtevima doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda najviše instance u pogledu zaštite prava iz oblasti osiguranja suprotna principu pravne sigurnosti (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Santus Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Povreda prava na pravično suđenje zasniva se i na ustavnopravno neutemeljenom odbijanju zahteva podnosioca ustavne žalbe da mu se kao vlasniku preda predmetno vozilo, odnosno da mu se po tom osnovu isplati odgovarajući novčani iznos kao protivvrednost vozila. To za posledicu ima i kršenje Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava zasnovanih na zakonu (član 58. stav 1.). U skladu sa navedenim, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Kao meru otklanjanja konstatovane povrede naznačenih Ustavom zajemčenih prava podnosioca ustavne žalbe, Sud je poništio osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 3389/07 od 21. februara 2008. godine i odredio da se ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5537/07 od 9. maja 2008. godine. Stoga je, saglasno odredbama člana 89. stav. 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti