Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava o odgovornosti poslodavca sledbenika

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno primenio pravo kada je utvrdio solidarnu odgovornost poslodavca sledbenika za obaveze nastale pre statusne promene, zanemarujući relevantne odredbe Zakona o privrednim društvima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov , Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva ... „I .“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Akcionarskog društva … „I.“ Beograd i utvrđuje da je stavom prvim izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 755/18 od 21. juna 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav prvi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 755/18 od 21. juna 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv preinačujućeg dela presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo ... „I .“ Beograd je, 22. januara 2019. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1791/16 od 10. jula 2017. godine, presude Apelacinog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 755/18 od 21. juna 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 83. Ustava kojim je utvrđena sloboda preduzetništva.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je proizvoljan zaključak Vrhovnog kasacionog suda o pasivnoj legitimaciji podnosioca ustavne žalbe; da u periodu iz kojeg potiču potraživanja tužioca podnosilac ustavne žalbe još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da je pravni stav o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze prvotuženog privrednog društva „Ž.“ a.d., koje su nastale pre njegovog osnivanja, pogrešno utemeljen na odredbama čl. 147. do 151. Zakona o radu; da se Zakon o privrednim društvima, u konkretnom slučaju, mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu; da prvotuženi nema svojstvo pravnog prethodnika, već društva prenosioca, isto kao što ni podnosilac ustavne žalbe nema svojstvo pravnog sledbenika, već društva sticaoca; da preuzimanje tužioca ne može biti osnov odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze prvotuženog, koji i dalje postoji kao pravno lice; da solidarna obaveza nastaje po sporazumu ili po samom zakonu, što znači da izvršena statusna promena odvajanja uz osnivanje, pri čemu društvo prenosilac zadržava pravni subjektivitet, ne može da bude osnov nastanka takve obaveze; da su kroz Plan statusne promene, koji sadrži i deobni bilans, na podnosioca ustavne žalbe preneta jednaka vrednost aktive i pasive, tako da odgovornost podnosioca ustavne žalbe ne postoji ni prema članu 505. Zakona o privrednim društvima; da su Odluka prvotuženog o izdvajanju uz osnivanje, kao i prethodno usvojeni Plan statusne promene, registrovani i objavljeni na zakonom propisani način (član 495. Zakona o privrednim društvima) i tako učinjeni dostupnim svim zainteresovanim licima, uključujući i zaposlene; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara prvotuženi; da su Protokolom jasno razgraničena prava i obaveze učesnika statusne promene, utoliko što su rezervisanja za sudske sporove, uključujući i one koji su u toku, neto zarade i naknade zarada, poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret poslodavca i dr. (grupe računa br. 45. i 46.) preneta u početni bilans stanja tog pravnog lica na dan 9. avgust 2015. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presud e. Takođe je predloženo da Ustavni sud odloži izvršenje osporenih ak ata, kao i da proširi pravno dejstvo svoje odluke na sve predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), kojom je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvid om u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac B. S . iz Titela je 10. novembra 2016. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu, protiv tuženih Akcionarskog društva „Ž .“ Beograd i Akcionarskog društva „I.“ Beograd, radi isplate naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. oktobra 2013. do 31. avgusta 2015. godine. Tužilac je podneskom od 6. februara 2017. godine preinačio tužbu u odnosu na tuženog AD "I." Beograd tako što je, pored postojećeg tužbenog zahteva, postavio i tužbeni zahtev radi isplate naknade troškova za ishranu i regr es za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. septembra 2015. do 31. januara 2017. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1791/16 od 10. jula 2017. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev; u stavu drugo m izreke obavezan je tuženi AD „Ž.“ da tužiocu za period od 1. oktobra 2013. do 31. avgusta 2015. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada isplati određeni novčani iznos sa zateznom kamatom, kao i određeni novčani iznos na ime već obračunate zatezne kamate; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da sud obaveže tuženog AD „I.“ da mu solidarno sa tuženim AD „ Ž.“ na ime troškova za ishranu u toku rada za perio d od 1. oktobra 2013. do 31. avgust a 2015. godine , kao i na ime obr ačunate zatezne kamate, isplati iznos e bliže utvrđene u stavu 2 . izreke; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi AD „Ž.“ da t užiocu za period od 1. oktobra 2013. do 31. avgusta 2015. godine na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati određeni novčani iznos, sa zateznom kamatom , kao i određeni novčani iznos na ime već obračunate zatezne kamate; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tuž ioca da sud obaveže tuženog AD „I.“ da mu solidarno sa tuženim AD „Ž.“ na ime troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. oktobra 2013. do 31. avgusta 2015. godine, kao i na ime obračunate zatezne kamate, isplati iznose bliže utvrđene u stavu 4 . izreke; u stavu šestom izreke obavezan je tuženi AD „ I.“ da tužiocu za period od 1. septembra 2015. do 31. januara 2017. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada isplati određeni novčani iznos , sa zateznom kamatom, kao i određeni novčani iznos na ime već obračunate zatezne kamate; u stavu sedmom izreke obavezan je tuženi AD „ I.“ da tužiocu za period od 1. septembra 2015. do 31. januara 2017. godine na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati određeni novčani iznos sa zateznom kamatom, kao i određeni novčani iznos na ime već obračunate zatezne kamate; u stavu osmom izreke obavezan je tuženi AD „Ž .“ da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati određeni novčani iznos, sa zateznom kamatom; u stavu devetom izreke obavezan tuženi AD „I .“ da tužiocu na ime troškov a parničnog postupka isplati određeni novčan i iznos sa zateznom kamatom.

U obrazloženju navedene presude, pored ostalog, je navedeno: da je 24. juna 2016. godine zaključen Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene „Ž.“ AD i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, i to između tuženog i novoosnovanih društava, a kojim je usvojena Informacija o sprovedenom post upku statusne promene „Ž.“ AD i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, na dan 10. avgusta 2015. godine; da je prema ovoj Informaciji, odnosno pregledu implementacije registrovanih kriterijuma i principa za alokaciju bilansnih pozicija u deobnom bilansu kroz primenjene postupke na razdvajanju računa u izvođenju početnih stanja u poslovnim knjigama izdvojenih društava, a u odnosu na dugoročna rezervisanja predviđeno rezervisanje za sudske sporove, odnosno da se sudski sporovi u toku prenose u početni bilans „Ž.“ AD posle izdvajanja; da je za ostale kratkoročne obaveze – za neto zarade i naknade zarada, za doprinose na zarade i naknade zarada na teret zaposlenog, za poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na te ret poslodavca, za naknade zarada koje se refundiraju, za poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret zaposlenog i koji se refundiraju, p renose u početno stanje bilansa „Ž.“ AD posle izdvajanja na dan 9. avgusta 2015. godine.

Navedena presuda je ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1791/16 od 4. septembra 2017. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine, u stavu prvom izreke, delimično je preinačena presud a Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1791/16 od 10. jula 2017. godine , ispravljen a rešenjem istog suda od 4. septembra 2017. godine u odbijajućem delu i delu odluke o troškovima postupka tako što je obavezan tužen i AD za upravljanje javn om železničkom infrastrukturom „I.“ da tužiocu solidarno sa tuženim AD „ Ž.“ isplati naknad u troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. oktobra 2013. do 31. avgusta 2015. godine, sa zateznom kamatom u visini na koju je tuženi AD „Ž.“ obavezan prvostepenom presudom te da tužiocu solidarno s tuženim AD „Ž.“ naknadi troškove parničnog postupka u iznosu na koji je taj tuženi obavezan prvostepenom presudom, a odbij en je kao neosnovan zahtev za isplatu zatezne kamate na troškove parničnog postupka za period od donošenja prvostepene presude do njene izvršnosti; u stavu drugom izreke u preostalom delu odbijene su žalbe tuženih i potvrđena je prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu i u delu odluke o troškovima ; u stavu trećem izreke obavez an je tuženi AD „I.“ da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 755/18 od 21. juna 2018. godine, u stavu prvom izreke, odbij ena je, kao neosnovana, revizija tuženog AD „I.“ izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine u preinačuju ćem delu; u stavu drugom izreke n ije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tuženog AD „I.“ izjavljeno j protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine u delu kojim je odbijena žalba ovog tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji; u stavu trećem izreke odb ačena je kao nedozvoljena revizija tuženog „I.“, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine u delu kojim je odbijena žalba ovog tuženog.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je tužilac zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim AD „I.“ i nastavio radni odnos kod ovog poslodavca uz obavljanje istih poslova koje je obavljao i kod tuženog AD „Ž.“ pre 1. septembra 2015. godine ; da tuženi AD „I.“ prilikom obračuna zarada tužioca, iako je to bila izričita zakonska obaveza, od 29. jula 2014. godine, nije u obračunima zarada iskazivao nominalno novčani iznos naknade troškova za ishranu u toku rada, a za koju je predvideo da je vrednovan u jednom radnom času, niti je prilikom obračuna zarada posebno iskazivao visinu naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora; da u konkretnoj situaciji po oceni tog suda, u delu kojim je odbijena žalba tuženog „I.“, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji ovog tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj iz odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni potreba novog tumačenja prava; da je Vrhovni kasacioni sud ispitao dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 413. Zakona o parničnom postupku, pa je utvrdio da revizija tuženog „I.“ u tom delu nije dozvoljena; da je tužba podneta 10. novembra 2016. godine , a pobijana drugostepena presuda je doneta 15. decembra 2017. godine; da vrednost predmeta spora pobijanog preinačujućeg dela iznosi 123.452,95 dinara, a vrednost predmeta spora potvrđujućeg dela iznosi 88.023,12 dinara (1 evro = 123,1484 dinara); da je odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku propisano da je revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da je u sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje; da je odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u odbijajućem delu ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije od 40.000 evra, to revizija tuženog „I.“ nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku; da je Vrhovni kasacioni sud ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. a u vezi sa članom 408. Zakona o parničnom postupku, pa je utvrdio da revizija tuženog „I.“ u tom delu nije osnovana; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u spornom periodu b io u radnom odnosu kod tuženog „Ž.“ sve d o 1. septembra 2015. godine i posle toga je zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim „ I.“, jer je došlo do statusne promene nad „ Ž.“; da su planom statusne promene tuženog izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava od 31. marta 2015. godine, uređena sva pitanja sprovođenja statusne promene izdvajanja uz osnivanje tri nova akcionarska društva nastala od „Ž.“; da je utvrđeno i da između vrednosti predmeta imovine i vrednosti preuzetih obaveza u slučaju ovde tuženih nema razlike; da na osnovu aneksa Kolektivnog ugovora kod tuženog, koji se primenjuje od 1. januara 2016. godine u vrednost jednog radnog časa je uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ali na takav način da je svedena na jedan radni čas; da tim aneksom Kolektivnog ugovora nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane; da u delu spornog perioda od 1. jula 2014. godine do 1. septembra 2015. godine, tuženi „Ž.“ nije u obračunima zarada tužioca iskazivao novčani iznos spornih naknada , a naknade su bile identične za sve zaposlene; da je prema tome, po oceni suda, pravilan zaključak drugostepenog suda, da postoji solidarna obaveza tuženih prema tužiocu, zato što tužilac nije zaključio novi ugovor o radu sa „I.“, već je zaključio anekse prema kojima je nastavio radni odnos sa poslodavcem sledbenikom, te da je poslodavac sledbenik preuzeo ne samo prava već i obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenih ugovora o radu i radnog odnosa, zbog čega nisu od uticaja na drugačiju odluku tog suda navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u tom delu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno, a može se ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži o značenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine – predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1 – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1.).

Odredbama člana 505. Zakona o privrednim društvima je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji, i to – imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice – društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, u zajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. Zakona o privrednim društvima je propisano da za obaveze društva prenosioca preostalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac ustavne žalbe ima pasivnu legitimaciju u predmetnoj parnici, te da odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je preuzeo od prvotuženog, a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene prvotuženog, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (AD … „S . V .“ i AD ... „S. K .“). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoce). Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira takav postupak jeste plan podele društva, čiji nacrt kod akcionarskih društava poput prvotuženog priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skupština društva, u formi odluke, odobrava usvojeni plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu. Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora prvotuženog je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, skupština prvotuženog, Odlukom od 11. maja 2015. godine, odobrila. Kao osnivač prvotuženog, Vlada Republike Srbije je, rešenjem od 2. jula 2015. godine, dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre, tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa su tako tužioci, nakon okončanja postupka statusne promene, zaključili sa podnosiocem ustavne žalbe anekse ugovora o radu od 1. septembra 2015. godine, na osnovu kojih su nastavili da obavljaju rad na istim poslovima kao kod prvotuženog.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da je zaključenjem aneksa ugovora o radu sa tužiocem , a ne novih ugovora o radu, podnosilac ustavne žalbe preuzeo ne samo prava, već i sve obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa kod tog pravnog lica, iz čega proizlazi ne samo pasivna legitimacija podnosioca ustavne žalbe u predmetnoj pravnoj stvari, već i njegova obaveza da tužiocu isplati predmetna potraživanja iz radnog odnosa. Takvo stanovište temelji se na odredbama Zakona o radu kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca. Tim odredbama je utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima podnosilac ustavne žalbe, da od poslodavca prethodnika preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Još jedna obaveza poslodavca sledbenika je i da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Što se poslodavca prethodnika tiče, njegova obaveza je da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pismenim putem obavesti o promeni poslodavca. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da preuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama Zakona o radu.

Po shvatanju Ustavnog suda, bez obzira na potrebe poslodavca sledbenika, njegova dužnost je da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe prema tužiocu preuzeo i sve obaveze prethodnog poslodavca po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze pod nosioca ustavne žalbe da tužioca zadrži u radnom odnosu.

Ustavni sud dalje konstatuje da pomenute odredbe Zakona o radu jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene. Međutim, statusna promena, kao institut kompanijskog prava, regulisana je odgovarajućim odredbama Zakona o privrednim društvima, dok se u odredbama Zakona o radu ona pominje kao generički pojam. Ustavni sud smatra da se, s tim u vezi, nužno mora načiniti razlika između statusnih promena koje za posledicu imaju prestanak (gašenje) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i onih u kojima to društvo nastavlja da egzistira. Zakon o privrednim društvima pravi jasnu razliku između pravnih posledica u navedena dva slučaja. Jedna od tih razlika postoji kod uslova pod kojima društvo sticalac postaje solidarno odgovorno za obaveze društva prenosioca. Kod prve vrste statusnih promena postoji solidarna odgovornost društava sticalaca (jer društva prenosioca više nema) za obaveze društva prenosioca koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti (član 506. stav 2.). Kada je o drugoj vrsti reč, solidarnost između društva prenosioca (koje i dalje postoji) i društva sticaoca nastaje u vezi sa obavezama koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (član 505. stav 1. tačka 2)).

U konkretnom slučaju, nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, prvotuženi i dalje postoji kao privredno društvo, pored tri novoosnovana privredna društva. Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporene presude zaključuje da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava tužioca ili usled kojih je njegovo pravo prestalo.

Ustavni sud konstatuje da sastavni deo Odluke o statusnoj promeni prvotuženog od 11. maja 2015. godine predstavlja Plan podele tog pravnog lica (Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20). Navedeni plan ne sadrži opis preuzetih obaveza, kao i način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na podnosioca ustavne žalbe prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti upravljanja javnom železničkom infrastrukturom, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je podnosilac ustavne žalbe preuzeo od društva prenosioca. Navedenim planom je za tu svrhu predviđeno zaključenje posebnog ugovora.

Podnosilac ustavne žalbe je u postupku pred nižestepenim sudovima ukazivao na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između društva prenosioca i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, a kojom su, pored ostalog, određene obaveze, uključujući i dugovanja prema zaposlenima, prenete u početni bilans prvotuženog posle izdvajanja na dan 9. avgust 2015. godine. Obrazloženje osporene revizijske presude ne sadrži nijednu konstataciju u vezi sa Protokolom i sadržinom Informacije koja je njime prihvaćena.

Ustavni sud ukazuje da sudovi nisu dužni da daju detaljne odgovore na svako pitanje koje se u toku postupka postavi, ali ukoliko je neki podnesak od suštinske važnosti za ishod predmeta, sud ga mora posebno razmotriti u svojoj presudi. Ovakav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava u većem broju svojih odluka, kojima je, upravo iz tog razloga, utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti, pored ostalih, presude od 9. decembra 1994. godine u predmetima Hiro Balani protiv Španije, broj predstavke 18064/91, stav 28. i Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, stav 29.). Polazeći od toga da je navedenim Planom bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud nalazi da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka. Samim tim što Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir postojanje Protokola, uz ocenu svrhe njegovog zaključenja (da li taj dokument može imati karakter posebnog ugovora koji je Planom bio predviđen), kao i od kakvog je značaja činjenica da je isti nastao nakon što je postupak statusne promene okončan registrovanjem novoosnovanih društava kod Agencije za privredne registre, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je gotovo identične stavove izrazio u Odluci Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine, donetoj u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj je predmet spora bila isplata uvećane zarade po osnovu smenskog rada, a povodom ustavne žalbe Akcionarskog društva … „S . K .“ Beograd.

Ustavni sud takođe napominje da je, u međuvremenu, doneo Odluku Už-5028/2017 od 18. juna 2020. godine, po ustavnoj žalbi navedenog podnosioca, u kojoj je konstatovao da se Informacija, koja je Protokolom prihvaćena, tiče sadržine početnih bilansa stanja učesnika statusne promene, kako novoformiranih privrednih društava, tako i društva prenosioca, na dan kada je statusna promena registrovana – 10. avgust 2015. godine (tačka 7. Protokola). Imajući u vidu da bilans stanja predstavlja pregled imovine, obaveza i kapitala pravnog lica na određeni dan, kao i činjenicu da su Protokol potpisala ovlašćena lica svih učesnika statusne promene, Ustavni sud je u navedenoj odluci zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova – Apelacionog suda u Nišu i Osnovnog suda u Nišu, po kome Protokol predstavlja interni akt koji proizvodi pravna dejstva samo u odnosu između učesnika statusne promene, ne i prema trećim licima.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je stavom prvim izreke osporene presud e Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 755/18 od 2 1. juna 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem stava prvog izreke osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv preinačujućeg dela presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu osporavanja potvrđujućeg dela presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1791/16 od 10. jula 2017. godine, prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od činjenice da je u konkretnom slučaju stavom trećim izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 755/18 od 21. juna 2018. godine revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv potvrđujućeg dela presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine odbačena kao nedozvoljena, da je podnosilac ustavne žalbe presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine primio pre 21. juna 2018. godine kada je donet a revizijsk a presuda, a da je ustavna žalba izjavljena 22. januara 2019. godine, dakle, po isteku roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv potvrđujućeg dela presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2894/17 od 15. decembra 2017. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1791/16 od 10. jula 2017. godine.

U pogledu osporavanja stava drugog i trećeg izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 755/18 od 21. juna 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud u tom delu dao ustavnopravno prihvatljive razloge za odbacivanje revizije podnosioca kao nedozvoljene, a koje u potpunosti prihvata i ovaj Sud. Ustavni sud je ocenio da je osporeni deo revizijske presude zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, i da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv stavova drugog i trećeg izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 755/18 od 21. juna 2018. godine u drugom delu tačke 1. izreke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

U vezi sa zahtevom za proširenje dejstva ove odluke na ostale sudske predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da pravno dejstvo svoje odluke može proširiti samo na učesnike postupka u kome je donet akt koji je bio predmet ustavnosudske kontrole, ukoliko ustavnu žalbu nisu podneli, a nalaze se u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sa podnosiocem ustavne žalbe.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi slobode preduzetništva iz člana 83. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava o odgovornosti poslodavca sledbenika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti