Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom sedam godina i četiri meseca, ocenivši da su sudovi postupali efikasno s obzirom na složenost predmeta.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6820/2013
19.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Milićević i Vladimira Milićevića, oboje iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vere Milićević i Vladimira Milićevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 6985/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Milićević i Vladimir Milićević, oboje iz Novog Sada, podneli su 23. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Milana Kozomore i Vesne Kozomore, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 6985/10 od 5. aprila 2011. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2348/11 od 30. maja 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda od 25. aprila 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 21. stav 1, članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 6985/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe podneli, u svojstvu tužilaca, 5. novembra 2005. godine, nadležnom sudu tužbu protiv pravnog prethodnika „Železnice Srbije“ AD iz Beograda, radi poništaja nekoliko odluka Stambene komisije tuženog i odluka Upravnog odbora tuženog o dodeli stanova u zakup na određeno vreme; da je osporenim presudama tužba u delu kojim je osporena odluka Stambene komisije tuženog broj 39/04-74 odbačena kao nedozvoljena, iako sudovi nisu dali obrazloženje za takvu odluku, niti naveli „konkretan član ZPP-a na osnovu čega je tužbeni zahtev nedozvoljen“; da su sudovi u osporenim presudama pogrešno odbacili tužbu u delu kojim su osporene odluke Upravnog odbora tuženog broj 100/2005-319-XVII i broj 100/2005-320-XVII, kao neblagovremenu, iako je ista podneta u roku predviđenom odredbom člana 195. Zakona o radu; da je prvostepena presuda kontradiktorna; da je osporeni postupak trajao skoro osam godina, zbog čega podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su podnosioci u postupku bili diskriminisani po osnovu starosti. Podnosioci su istakli zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 6985/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu tužilaca, podneli su 5. novembra 2005. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog JP „Železnice Srbije“ iz Beograda, kojom su tražili poništaj odluka tuženog o davanju stanova u zakup na određeno vreme broj 39/04-74 od 20. jula 2005. godine, broj 100/2005-321-XVII i broj 100/2005-322-XVII, obe od 29. septembra 2005. godine, kao i da se obaveže tuženi da ponovo izvrši dodelu stanova. Po tužbi je formiran predmet P. 7313/05.

Prvo ročište u postupku je održano 25. januara 2006. godine. Na ročištu održanom 7. juna 2006. godine dozvoljeno je stupanje u postupak V. D. na mesto umešača na strani tuženog, a 31. januara 2007. godine u svojstvu umešača na strani tuženog stupile su i M. M. i M. P. S.

Tužioci su 27. marta 2007. godine preinačili tužbu, tako što su, pored poništaja odluka osporenih u tužbi, tražili i poništaj odluka tuženog br. 100/2005-319-XVII i 100/2005-320- XVII, obe od 29. septembra 2005. godine. Nakon toga, u toku 2007. i 2008. godine održana su po tri ročišta.

Sud je u toku prvostepenog postupka izveo dokaze uvidom u spise predmeta tog suda R. 1340/04 i P. 40/06, kao i niz isprava koje su parnične stranke podnele, te saslušao tužioce i umešače.

Presudom Opštinskog suda P. 7313/05 od 4. septembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i poništene su odluke tuženog broj 100/2005-320-XVII, broj 100/2005-321-XVII i broj 100/2005-322-XVII, sve od 29. septembra 2005. godine, dok je tužba u delu kojim je osporena odluka tuženog broj 39/04-74 od 20. jula 2005. godine odbačena kao nedozvoljena. Navedena presuda ispravljena je rešenjem istog suda P. 7313/05 od 29. septembra 2008. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž1. 832/10 od 19. maja 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 7313/05 od 4. septembra 2008. godine, ispravljenu rešenjem tog suda P. 7313/05 od 29. septembra 2008. godine.

Nakon tri održana ročišta u ponovnom prvostepenom postupku, Osnovni sud u Novom Sadu je 5. aprila 2011. godine doneo osporenu presudu P1. 6985/10. U stavu prvom osporene prvostepene presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca; u stavu drugom izreke poništene su, kao nezakonite, odluka Upravnog odbora tuženog broj 100/2005-321-XVII o dodeli stana umešaču M. M, kao i odluka Upravnog odbora tuženog broj 100/2005-322- XVII o dodeli stana umešaču V. D; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da ponovo izvrši dodelu stanova o kojima je odlučivano u poništenim rešenjima iz stava prvog izreke; u stavu četvrtom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili poništaj odluke broj 100/2005-319- XVII, kojom je odbijen prigovor tužilje izjavljen protiv odluka Stambene komisije tuženog br. 39/04-75 i 39/04-76, obe od 20. jula 2005. godine, kao i odluke Upravnog odbora tuženog broj 100/2005-320-XVII, kojom je odbijen prigovor tužioca izjavljen protiv odluka Stambene komisije tuženog br. 39/04-75 i 39/04-76; u stavu petom obavezan je tuženi da tužiocima nadoknadi troškove postupka; u stavu šestom izreke odbačena je, kao nedozvoljena, tužba u delu kojim je tražen poništaj odluke Stambene komisije tuženog broj 39/04-74 od 20. jula 2005. godine o dodeli stana umešaču M. P. S, dok je, kao neblagovremena, odbačena tužba tužilaca u delu kojim je tražen poništaj odluka Upravnog odbora tuženog br. 100/2005-319-XVII i 100/2005-320- XVII u delu kojim su odbijeni prigovori tužilaca i potvrđena odluka Stambene komisije tuženog broj 39/04-74, kojom je dat stan u zakup umešaču M. P. S; u stavu osmom izreke obavezani su tužioci da solidarno nadoknade troškove postupka umešaču M. P. S. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci zaposleni kod tuženog, te da su se prijavili na raspisani oglas tuženog za sačinjavanje liste reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba zaposlenih davanjem stambenih kredita i stanova u zakup na određeno vreme; da su tužioci, u skladu sa poukom o pravnom leku, izjavili prigovor protiv odluke Stambene komisije tuženog broj 39/04-74 od 20. jula 2005. godine, kojom je umešaču M. P. S dat stan u zakup; da navedena osporena odluka nije konačna, u skladu sa odredbama člana 29. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, te je stoga sud u tom delu tužbu odbacio, kao nedozvoljenu; da su tužioci odluke Upravnog odbora tuženog br. 100/2005-319- XVII i 100/2005-320- XVII, obe od 29. septembra 2005. godine, osporili tek 27. marta 2007. godine, što njihovu tužbu u tom delu čini neblagovremenom, u skladu sa odredbama člana 195. Zakona o radu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2348/11 od 30. maja 2012. godine preinačena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 6985/10 u stavu petom njene izreke, dok je u preostalom delu potvrđena.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 897/12 od 25. aprila 2013. godine odbio kao neosnovane revizije tužilaca, tuženog i umešača M. M. izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2348/11 od 30. maja 2012. godine. Navedena revizijska presuda je 31. jula 2013. godine dostavljena punomoćniku tužilaca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) bilo je propisano: da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, te da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195. st. 1. i 2.).

Uredbom o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS “ br. 41/02, 76/02, 125/03 i 88/ 04) bilo je propisano: da se protiv odluke stambene komisije, može podneti prigovor u roku od 15 dana od dana objavljivanja odluke , kao i da je odluka doneta po prigovoru konačna i objavljuje se na način iz stava 1. ovog člana, a primerak iste dostavlja licu na koje se odnosi (član 29. st. 2. i 4.) .

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , koji je pokrenut 5. novembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu i okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 897/12 od 25. aprila 2013. godine, trajao sedam godina i četiri meseca.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, osporeni postupak je bio složen, imajući u vidu da je u njemu, pored tužilaca i tuženog, učestvovalo još troje lica u svojstvu umešača na strani tuženog, te da je sud izveo dokaze uvidom u veliki broj isprava, kao i uvidom u parnične i vanparnične spise toga suda, kao i činjenicu da su podnosioci u toku postupka preinačili tužbu.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer je u pitanju bio spor kojim je tražen poništaj više odluka tuženog o dodeli zaposlenim licima kod tuženog stanova u zakup na određeno vreme. Ispitujući postupanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio su podnosioci, kao tužioci, 27. marta 2007. godine preinačili tužbu, tako što su, pored poništaja odluka osporenih u tužbi, tražili i poništaj odluka tuženog br. 100/2005-319-XVII i 100/2005-320- XVII, obe od 29. septembra 2005. godine, što je, iako predstavlja njihovo procesno pravo, nužno dovelo do produženja postupka, jer je sud morao da izvodi dokaze i donese odluku s obzirom na taj novi zahtev parničnih stranaka

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud smatra da su sudovi u ovom sporu postupali efikasno, s obzirom na to da su tokom trajanja postupka donete po dve prvostepene i dve drugostepene presude, kao i jedna presuda po reviziji, a posebno imajući u vidu da je nakon vraćanja predmeta na ponovno suđenje rešenjem Apelacionog sud u Novom Sadu Gž1. 832/10 od 19. maja 2010. godine, postupak u dva stepena i po reviziji okončan za manje od tri godine – u aprilu 2013. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da podnosiocima ustavne ža lbe u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 6985/10 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim su osporene presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 6985/10 od 5. aprila 2011. godine, presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2348/11 od 30. maja 2012. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda od 25. aprila 2013. godine, zbog pogrešne primene procesnog prava, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu primene materijalnog i procesnog prava, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku ili je došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrarne primene prava od strane redovnih sudova. U tom smislu, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi dali jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke, kojima je tužba u delu kojim je osporena odluka tuženog broj 39/04-74 od 20. jula 2005. godine, odbačena kao nedozvoljena, imajući u vidu da se radi o prvostepenoj odluci, koja nije konačna, saglasno citiranim odredbama Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini i Zakona o radu, te kojima je tužba odbačena kao neblagovremena, u odnosu na odluke tuženog br. 100/2005-319-XVII i 100/2005-320- XVII, obe od 29. septembra 2005. godine, s obzirom na to da su podnosioci te odluke osporili tek 27. marta 2007. godine, a nakon proteka roka propisanog odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu.

U odnosu na navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosioci nisu dostavili dokaze da je sud u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosio drugačije (različite) odluke.

S obzirom na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz odredbe člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog označenog ljudskog ili manjinskog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , te rešio kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS" broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti