Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv presude Apelacionog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog navodne povrede prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku o nepostojanju uzročne veze između štetnog događaja i nastale posledice, slobodno ceneći dokaze.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Š . iz N . P, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. Š . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8174/10 od 23. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š . iz N . P . podneo je 28. decembra 2011. godine, preko punomoćnika D . B, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8174/10 od 23. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na jednaku zaštitu i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 35. i 36. Ustava. Podnosilac se pozvao na više međunarodnih instrumenata koji regulišu obaveze država potpisnica na obeštećenje žrtava zločina.

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na tvrdnji da osporena odluka ne sadrži razumno obrazloženje jer je, kako navodi, proizvod proizvoljnog tumačenja suda u pogledu postojanja uzročno-posledične veze između kritičnog događaja i nastupele štetne posledice. S tim u vezi ističe da se Apelacioni sud, koji ne poseduje stručno znanje, upustio u donošenje medicinskih zaključaka zanemarujući nalaz veštaka, te da nije dao jasne i ubedljive razloge zbog čega nije prihvatio njegov i iskaz svedoka S.Š. Po mišljenju podnosioca, pravo na naknadu štete iz člana 35. Ustava povređeno mu je nepravilnim tumačenjem zakonskih propisa na kojima je osporena odluka utemeljena, dok je kao dokaz o povredi prava zajemčenih članom 36. Ustava dostavio dve pravnosnažne odluke Prvog opštinskog suda u Beogradu. Od Ustavnog suda je tražio da poništi osporenu presudu i odredi mu pravično zadovoljenje zbog povreda koje je pretrpeo.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8714/10 od 23. septembra 2011. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti isplati određeni novčani iznos. Iz obrazloženja ove presude proizlazi da je drugostepeni sud na održanoj glavnoj raspravi, pored toga što je ponovio dokaze izvedene pred prvostepenim sudom, saslušao tužioca i sudskog veštaka. Analizirajući sve izvedene dokaze, sud je zaključio da je tužilac psihički i fizički maltretiran od strane zaposlenih u MUP N. P, da o tome poseduje medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na traumatološke i hiru rške povrede, a koja potiče iz vremena povređivanja 1994. godine, te da poseduje medicinsku dokumentaciju o pregledu od strane neuropsihijatra iz 2006. godine, koja je bila osnov za izradu nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Drugostepeni sud je ocenio da postoji kontradiktornost između konstatacija iznetih u nalazu veštaka, koji je naveo da je tužilac negirao ranije psihičko oboljenje a da je iz njegovog iskaza utvrdio da postoji kontinuitet u lečenju, i iskaza tužioca, koji je prvo tvrdio da veštaku nije dao dokumentaciju o svom obraćanju psihijatru, a zatim, da mu je tu dokumentaciju oduzela policija. U odnosu na ove dokaze sud je cenio i iskaz svedoka S.Š, tužiočeve supruge, koja je, kako je navedeno, izjavila da je originalne primerke medicinske dokumentacije predala policiji, a fotokopije zadržala. Polazeći od toga da ne postoji medicinska dokumentacija o lečenju tužioca od strane neuropsihijatra u periodu od 1994. do 2006. godine, drugostepeni sud je zaključio da je nemoguće sa sigurnošću utvrditi kontinuitet neuropsihijatrijskog lečenja tužioca koji bi ukazao na uzročno-posledičnu vezu između kritičnog događaja iz 1994. godine i psihičkog oboljenja tužioca. Pozivajući se na pravilo o teretu dokazivanja, sud je ocenio da tužilac nije dokazao da je oboljenje koje je konstatovao sudski veštak posledica događaja iz 1994. godine, te da stoga ne postoji odgovornost tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane (član 8.); da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 249.).

5. Ispitujući osnovanost navoda podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se garancije prava iz člana 32. stav 1. Ustava odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na taj način što će navesti jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine , broj predstavke 18390/91). Evropski suda za ljudska prava je u svojim odlukama ukazao i na to da domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na način tako da navedu jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana (videti presudu Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine, broj predstavke 184/02).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporene presude nedvosmisleno može utvrditi koje je sve okolnosti drugostepeni sud cenio i iz kojih razloga je izveo zaključak o nepostojanju uzročno-posledične veze između radnje koju su preduzeli zaposleni u organu tužene 1994. godine i podnosiočeve bolesti. Po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud je, saglasno obavezi iz člana 8. Zakona o parničnom postupku, dovodeći u međusobnu logičku vezu izvedene dokaze (nalaz veštaka, iskaze podnosioca i svedoka S.Š.), opisao proces njihove ocene i s tim u vezi izvedeni zaključak o nedokazanosti pomenute uzročno-posledične veze, pri čemu je, suprotno tvrdnji podnosioca, posebnu pažnju posvetio protivrečnosti njegovog i iskaza svedoka S.Š, sa konstatacijama koje je izneo veštak u svom mišljenju. U obrazloženju osporene presude navedena je sadržina dokaza koje je taj sud izveo i na kojima je zasnovao zaključak da nije dokazano da je tužiočeva bolest posledica radnje iz 1994. godine, te koji su ga razlozi opredelili da izvede ovakav zaključak. Dalje, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno članu 249. Zakona o parničnom postupku, izvođenje dokaza veštačenjem sprovodi u situaciji kada je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Međutim, nalaz veštaka sud ceni slobodno kao i sve ostale izvedene dokaze, jer je sud, a ne veštak, taj koji na osnovu rezultata celokupnog postupka obrazuje činjeničnu podlogu za presuđenje. Suprotno shvatanje, u kom pravcu idu podnosiočevi navodi, značilo bi ograničavanje suda u slobodi ocene veštakovog nalaza kao dokaznog sredstva. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda sadrži dovoljno jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje razloga na kojima je Apelacioni sud u Beogradu zasnovao svoju odluku, pa su stoga podnosiočevi navodi o proizvoljnom postupanju i povredi prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje neosnovani.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8174/10 od 23. septembra 2011. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi s istaknutom povredom prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju, osporenom presudom nije utvrđeno da je nezakonit i/ili nepravilan rad državnog organa uzrok podnosiočeve bolesti, niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome je doneta osporena presuda utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da ovaj sud ceni navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

U pogledu navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je ocenio da presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9297/05 od 13. februara 2007. godine i P. 4623/07 od 19. novembra 2008. godine, koje je podnosilac priložio kao dokaz različitog postupanja sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, ne mogu biti dokaz o učinjenoj povredi ovog prava. Ovo iz razloga što podnosilac nije dostavio dokaze da su pomenute presude bile predmet razmatranja žalbenog suda, odnosno da postoji različito postupanje sudova najviše instance, što je neophodan uslov da bi se uopšte mogla ceniti povreda navedenog prava.

U odnosu na tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim se argumentuje tvrdnja o povredi ovog prava. S tim u vezi, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede prava iz čl. 35. i 36. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.