Odluka Ustavnog suda o povredi prava na nepristrasan sud sudije

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu P. „M.“ DOO, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Poništena je revizijska presuda jer je predsednik veća Vrhovnog kasacionog suda prethodno kao sudija Ustavnog suda odlučivao u istom predmetu, čime je narušena objektivna nepristrasnost suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6831/2019
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. „M.“ DOO Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. „M.“ DOO Beograd i utvrđuje da je u postupku donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 114/2018 od 4. aprila 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 114/2018 od 4. aprila 2019. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o revizijama stranaka izjavljenim protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3994/17 od 11. decembra 2017. godine.

3. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-6831/2019 od 24. oktobra 2019. godine o odlaganju izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 114/2018 od 4. aprila 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. „M.“ DOO Beograd izjavilo je 1. jula 2019. godine ustavnu žalbu, dopunjenu 19. jula 2019. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 114/2018 od 4. aprila 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi i njenoj dopuni, između ostalog, istakao: da je revizijski sud delimično ukinuo i preinačio drugostepenu presudu obavezujući podnosioca ustavne žalbe kao tuženog da tužiocu po osnovu dosuđene kamate obračunate konformnom metodom, pored već uplaćenog iznosa plati i dodatni iznos od 247.394.251,93 evra u dinarskoj protivvrednosti; da bi ukupan obračunati iznos plaćanja po osporenoj presudi bio skoro 5.000 puta veći od nominalnog duga po predmetnim zaključnicama, odnosno „skoro 3.400 puta veći od iznosa kamatovanog iz presude“, što se ne može opravdati ni aleatornom prirodom predmetnog pravnog posla; da je do povrede prava na pravično suđenje došlo zbog „nedoslednosti pri tumačenju materijalno pravne norme člana 277. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima“, te ekstenzivnim tumačenjem da se navedena odredba odnosi i na primenu ugovorene metode obračuna, tj. primenu konformne metode, za koju je „Ustavni sud utvrdio da je neustavna“; da je predsednik veća Vrhovnog kasacionog suda koje je donelo osporenu presudu, učestvovao i kao član Velikog veća Ustavnog suda prilikom donošenja Odluke Už-2100/2015 od 8. decembra 2016. godine, u čijem je postupku izvršenja doneta osporena presuda, te da osporena presuda i navedena odluka „čine procesno jedinstvo kod rešavanja predmetne stvari“, te stoga ostavlja Sudu da oceni postojanje pristrasnosti; da je do povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava došlo zbog činjenice da je Vrhovni sud u presudi Prev. 51/06 od 30. oktobra 2006. godine drugačije presudio, iako se radilo o „bitno identičnom i pravnom osnovu“, dok povredu prava na imovinu vidi kroz umanjenje svoje imovine uzrokovane takvim „vršenjem sudske vlasti“.

P. „S.“ d.o.o. Beograd, kao tužilac u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda, kao treće (zainteresovano) lice u ovom ustavnosudskom postupku, upoznato je sa sadržinom ustavne žalbe, imajući u vidu da je njegovom zakonskom zastupniku, aktom sekretara Ustavnog suda Su. 24/395 od 7. oktobra 2019. godine, bio omogućen uvid u spise predmeta. Nakon izvršenog uvida, punomoćnik Privrednog društva za industrijsku proizvodnju „S.“ d.o.o. Beograd se podneskom od 12. avgusta 2019. godine (naslovljen kao odgovor) izjasnio o navodima podnosioca ustavne žalbe i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, pa ustavna žalba nije posebno slata istom licu zbog potrebe primene pravnog stava Ustavnog suda od 30. oktobra 2008. godine, dopunjenog 26. decembra 2024. godine.

U navedenom podnesku od 12. avgusta 2019. godine punomoćnik P. „S.“ d.o.o. Beograd, pored ukazivanja na odredbe relevantnih zakona i preuzete obaveze stranaka, naveo je i to da je „nerazumljivo da podnosilac ustavne žalbe posle više od 18 godina od zaključenja predmetnih zaključnica (zaključenih) po Pravilima Beogradske berze, pravi računicu u nameri da ukaže da je njegov dug od tada višestruko porastao, gubeći iz vida da je ta obaveza narasla isključivo njegovom krivicom, jer nije ispunio obavezu u ugovorenom roku“.

O predlogu za odlaganje izvršenja osporene revizijske presude, koji je takođe istaknut u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je odlučio Rešenjem Už-6831/2019 od 24. oktobra 2019. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 6648/07 od 20. jula 2009. godine je, u stavu prvom izreke, obavezan tuženi P. „M.“ d.o.o. Beograd da isplati tužiocu, P. „S.“ d.o.o. Beograd iznos od 67.737.344,98 dinara, sa kamatom od 3,9% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda počev od 16. novembra 2008. godine, pa do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 143.344.847,68 dinara, sa kamatom od 5% na mesečnom nivou konformnom metodom, počev od 16. novembra 2008. godine, kao i u delu za kamatu na iznos od 67.737.344,98 dinara preko iznosa kamate dosuđene stavom prvim izreke. Stavom trećim izreke presude je konstatovano povlačenje tužbe u delu kojim je tužilac postavio eventualni tužbeni zahtev. Stavom četvrtim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove spora.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3908/10 od 6. maja 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, dok je stavom drugim izreke odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, trećem i četvrtom izreke.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 465/10 od 21. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3908/10 od 6. maja 2010. godine, u delu kojim je pravnosnažno obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 67.737.344,98 dinara, sa kamatom od 3,9% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 16. novembra 2008. godine, pa do isplate. Stavom drugim izreke presude ukinuta je presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 3908/10 od 6. maja 2010. godine i presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 6648/07 od 20. jula 2009. godine, u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 143.344.847,68 dinara, sa 5% kamate na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 16. novembra 2008. godine, kao i u delu za kamatu na iznos od 67.737.344,98 dinara preko iznosa kamate dosuđene stavom prvim izreke prvostepene presude i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i predmet je ustupljen Privrednom sudu u Beogradu na dalje suđenje.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 7759/11 od 30. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.357.043.818,08 dinara, sa kamatom od 5% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 9. jula 2012. godine, pa do isplate, dok je stavom drugim izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 7759/11 od 30. maja 2013. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 7.387.359,82 dinara, sa 3,9% kamate na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 9. jula 2012. godine, pa do isplate. Stavom drugim izreke presude je preinačena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.349.655.45826 dinara, sa kamatom od 5% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 9. jula 2012. godine do isplate, kao i kamatu preko 3,9% na iznos od 7.387.359,82 dinara u stavu drugom izreke, tako što je, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da plati tužiocu iznos od 1.349.655.458,62 dinara, sa kamatom od 5% na mesečnom nivou konformnom metodom, počev od 9. jula 2012. godine do isplate, kao i za kamatu preko 3,9% na iznos od 7.387.359,82 dinara na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 9. jula 2012. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke presude je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 20/14 od 31. oktobra 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je kod utvrđenih činjenica pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiocu na nominalnu vrednost izdatih obveznica od 6.000.000 dinara ne pripada ugovorena kamata od 5% na mesečnom nivou obračunata konformnom metodom, jer je nesporna činjenica da tuženi na dan prevremenog otkupa nije isplatio potraživanje tužioca, odnosno da obveznice nisu otkupljene u roku kraćem od 90 dana za koji slučaj je ugovorena kamata od 5%; da kako nije bilo prevremenog otkupa obveznica od strane tuženog, to tužiocu na nominalnu vrednost izdatih obveznica pripada kamata po ugovorenoj stopi i načinu obračuna za otkup o roku dospeća; da revizijski sud nalazi da bi suprotan obračun, po pravilnom stanovištu drugostepenog suda, bio protivan pravnoj prirodi obveznice kao hartije od vrednosti kojom se emitent obavezuje da će imaocu obveznice o roku njene dospelosti isplatiti iznos nominalne vrednosti i ugovorene kamate; da bi po pravilnoj oceni drugostepenog suda obavezivanje tuženog na otkup obveznica primenom kamate od 5% na mesečnom nivou konformnom metodom bilo suprotno osnovnim načelima iz čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu nominalni iznos obveznica, kao i iznos koji je tuženi već platio tužiocu, te bi obavezivanje istog na isplatu iznosa od još 1.357.043.818,08 dinara, sa kamatom od 5% predstavljalo očiglednu nesrazmeru uzajamnih davanja; da pored navedenog, revizijski sud nalazi da je neosnovano ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu odredbi čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima, kada se imaju u vidu odredbe člana 17. stav 1. i člana 141. istog zakona, posebno iz razloga što je ugovor o kupoprodaji emitovanih obveznica zaključen preko zajedničkog brokera, tržišta novca na Beogradskoj berzi uz kamatu koja se na dan prevremenog otkupa kretala u granicama ugovorenih kamata u tim poslovima; da se načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja koje se izražava kroz načelo ekvivalentnosti direktno može koristiti pri regulisanju obligaciono-pravnih odnosa, što je u konkretnom slučaju učinjeno bez primene instituta prekomernog oštećenja iz člana 139. Zakona o obligacionim odnosima, zelenaških ugovora iz člana 141. istog zakona ili promenjenih okolnosti iz člana 133. istog zakona; da nije sporno da član 17. stav 1. 3akona o obligacionim odnosima propisuje obavezu učesnika u obligaciono-pravnom odnosu da izvrše svoju obavezu, te da su odgovorni za njeno ispunjenje, ali da to podrazumeva da je prethodno ispoštovano načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, što je oboriva pravna pretpostavka; da ugovaranje kamate od 5% kod prevremenog otkupa, a 3,9% kod otkupa u roku dospelosti obveznica očigledno nije u saglasnosti sa načelom savesnosti i poštenja, jer razlika između nominalne vrednosti obveznica i duga naraslog uz obračun kamate od 5% u visini, uz već plaćeni iznos od 239.293.398,86 dinara, očigledno ukazuje na nepostojanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja; da činjenica da su stranke ugovorile rok dospelosti obveznica sa kamatom od 3,9% na mesečnom nivou i prevremeni otkup sa 5% kamate na mesečnom nivou, ukazuje da su obe opcije otkupa obveznica bile u opticaju, ali kako nije izvršen prevremeni otkup po ugovorenim uslovima parničnih stranaka, tužilac ima pravo da od tuženog potražuje samo iznos glavnog duga sa kamatom od 3,9% na mesečnom nivou obračunatu konformnom metodom uz umanjenje već isplaćenog iznosa.

Ustavni sud, Veliko veće, u čijem je sastavu bio i sudija dr Dragiša B. Slijepčević doneo je Odluku Už-2100/2015 od 8. decembra 2016. godine kojom je u stavu 1. izreke usvojena ustavna žalba podnosioca ustavne žalbe, P. „S.“ d.o.o. Beograd, i utvrđeno je da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 20/14 od 31. oktobra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u stavu 2. izreke poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 20/14 od 31. oktobra 2014. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine. Ovakva Odluka Ustavnog suda je zasnovana na dve činjenice. Prva, da se sudovi nisu izjasnili o tome šta je bila prava volja ugovornih strana vezana za otkup obveznica (da li su predvidele prevremeni otkup ili otkup na dan dospelosti), što je, po oceni Ustavnog suda, ukazalo da nisu zadovoljeni standardi koji se odnose na pravo na obrazloženu sudsku odluku. Druga, koja se tiče povrede načela jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima za koje je Ustavni sud konstatovao da obavezuje sve strane, ali samo prilikom zasnivanja ugovornih odnosa, dakle prilikom nastanka ugovorne obaveze, jer sadržina navedene odredbe, ne upućuje na mogućnost da povreda tog načela nastane kasnije i to zbog postojanja „razlike između nominalne vrednosti obveznica i duga naraslog uz obračun kamate od 5%“.

U postupku izvršenja navedene Odluke Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je Rešenjem Rev1. 22/16 od 6. aprila 2017. godine ukinuo presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine i predmet vratio tom sudu na ponovno odlučivanje.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3994/17 od 11. decembra 2017. godine u stavu I izreke potvrđena je presuda Privrednog suda u Beogradu P. 7759/11 od 30. maja 2013. godine u delu odluke kojom je obavezan tuženi da plati tužiocu 7.387.359,82 dinara, sa 3,9% kamate na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 9. jula 2012. godine do isplate. U stavu II izreke preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen zahtev tužioca da mu tuženi isplati 1.349.655.45.8,26 dinara, sa kamatom od 5% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 9. jula 2012. godine do isplate, kao i kamatu preko 3,9% na iznos od 7.387.359,82 dinara na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 9. jula 2012. godine. Istom presudom je odlučeno i da svaka stranka snosi svoje troškove spora.

Postupajući po izjavljenim revizijama stranaka, Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, i još dvoje sudija, doneo je osporenu presudu Prev. 114/2018 od 4. aprila 2019. godine. U stavu I izreke je ukinuta presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 3994/17 od 11. decembra 2017. godine kojom je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 7759/11 od 30. maja 2013. godine u delu stava I odluke kojom je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 7.387.359,82 dinara sa 3,9% kamate na mesečnom nivou primenom konformnog metoda počev od 9. jula 2012. godine do konačne isplate. U stavu II izreke usvojena je revizija tužioca, pa je preinačena presuda Privrednog apelacionog suda Pž 3994/17 od 11. decembra 2017. godine u odnosu na odluku iz stava II izreke kojom je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 7759/11 od 30.05.2013. godine i odbijen zahtev tužioca u odnosu na preostali deo usvojenog tužbenog zahteva u iznosu od 1.349.655.458,26 dinara, sa kamatom od 5% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 9. jula 2012. godine i kamatu preko 3,9% na iznos od 7.387.359,82 dinara na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, počev od 9. jula 2012. godine do isplate, pa je obavezan tuženi da u roku od osam dana po prijemu ove presude isplati tužiocu kamatu od 1,1% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda obračunatu na iznos od 5.854.963,32 dinara, počev od 9. maja 2003. godine, kao i kamatu od 5% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda obračunatu na iznos od 2.730.439,29 dinara, počev od 9. maja 2003. godine, sve do konačne isplate. U stavu III izreke obavezan je tuženi da u roku od osam dana po prijemu te presude isplati tužiocu troškove revizijskog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1.Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) je propisano: da je sudija dužan da se uzdrži od suđenja ako postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 66.); da sudija ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje) ako - 1) je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak, 2) je kao akcionar vlasnik više od 3% akcija u ukupnom kapitalu pravnog lica, član privrednog društva ili član zadruge ako je jedna od stranaka njegov poverilac ili dužnik, 3) mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili mu je supružnik, odnosno vanbračni partner, srodnik po tazbini do drugog stepena, bez obzira da li je brak prestao ili nije, 4) je staratelj, usvojitelj ili usvojenik stranke, njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika ili ako između njega i stranke, njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo, 5) između sudije i stranke teče neka druga parnica, 6) je u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici ili je doneo odluku koja se pobija ili je zastupao stranku kao advokat, 7) je u stečajnom postupku kao stečajni sudija ili član stečajnog veća doneo odluku povodom koje je došlo do spora (stav 1.); da sudija može da bude izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) (član 67. stav 2.).

5. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koji se odnose na postojanje pristrasnosti sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, koji je bio predsednik veća Vrhovnog kasacionog suda koje je donelo osporenu presudu, Ustavni sud podseća da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama, pri čemu se postojanje nepristrasnosti ceni primenom subjektivnog i objektivnog testa (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Piersack protiv Belgije od 1. oktobra 1985. godine, broj predstavke 8692/79, stav 30.). Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog sudije, odnosno postojanje ličnih predrasuda sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost (videti presude u predmetima Fey protiv Austrije, od 24. februara 1993. godine, broj predstavke 14396/88, stav 30. i Wettstein protiv Švajcarske, od 21. decembra 2000. godine, broj predstavke 33958/96, stav 42.). Pristrasnost suda postoji kada postupajući sudija ima različite procesne funkcije tokom postupka, kada se sastav sudijskog veća poklapa sa sastavom drugog veća koji je u učestvovao u istom postupku ili bio povezan sa predmetom spora, ili kada sud nije sastavljen od lica koja ispunjavaju zakonske uslove da budu sudije. Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li, nezavisno od ponašanja određenog sudije, postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda. Tačka gledišta učesnika u postupku je važna, ali nije odlučujuća; ono što je odlučujuće je da li se neka bojazan u tom smislu može uzeti kao objektivno opravdana (videti presudu u predmetu Micallef protiv Malte, broj predstavke 17056/06, stav 96.). Takođe, prema praksi Evropskog suda, činjenica da je određeni sudija imao različite procesne uloge u pojedinim fazama postupka može u određenim okolnostima dovesti u pitanje nepristrasnost suda, što se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Podnosilac ustavne žalbe nije doveo u pitanje subjektivnu nepristrasnost sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, već je osporio sastav veća Vrhovnog kasacionog suda, zbog činjenice da je navedeni sudija bio član Velikog veća Ustavnog suda, koje je povodom istog pravnog pitanja ranije donelo Odluku Už-2100/2015 od 8. decembra 2016. godine, a u čijem postupku izvršenja je doneta osporena presuda. Dakle, Ustavni sud je osnovanost navoda ustavne žalbe ispitivao primenom objektivnog testa.

Odredbama ZPP je uređen postupak isključenja, odnosno izuzeća postupajućeg sudije. Institut isključenja, odnosno izuzeća ima za svrhu da spreči mogućnost pristrasnog suđenja, jer sudija ne sme vršiti svoju funkciju kad postoji razlog koji ukazuje na takvu mogućnost. Razlozi izuzeća se mogu podeliti u dve grupe. U prvu grupu spadaju okolnosti navedene u samom ZPP (isključenje) i tada nema mesta ocenjivanju da li sudija treba da sudi, već je on po samom zakonu izuzet. Drugu grupu čine sve druge okolnosti koje objektivnost sudije dovode u sumnju i tada sud ceni da li sudija treba da bude izuzet.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud smatra da činjenica da je sudija dr Dragiša B. Slijepčević bio i član Velikog veća Ustavnog suda, koje je u istoj pravnoj stvari ranije donelo Odluku Už-2100/2015 od 8. decembra 2016. godine, nije bila razlog za njegovo isključenje iz postupka odlučivanja o reviziji tužioca (član 66. stav 1. tačka 6)), ali se radi o okolnosti koja je mogla dovesti u sumnju njegovu nepristrasnost. Kao što je već izneto, u takvom slučaju se ocena postojanja razloga za izuzeće vrši prema objektivnim merilima.

Ustavni sud podseća da je svojom Odlukom Už-2100/2015 od 8. decembra 2016. godine, u veću sastavljenom od sedam sudija (među kojima i tadašnji sudija dr Dragiša B. Slijepčević) i predsednika Suda, usvojena ustavna žalba P. „S.“ d.o.o. Beograd i utvrđeno da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 20/14 od 31. oktobra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u stavu 2. izreke poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 20/14 od 31. oktobra 2014. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine. U obrazloženju te odluke je konstatovano da se sudovi nisu izjasnili o tome šta je bila prava volja ugovornih strana vezana za otkup obveznica, tj. da li su predvidele prevremeni otkup ili otkup na dan dospelosti. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji obveznica zaključen preko zajedničkog brokera, tržišta novca na Beogradskoj berzi, uz kamatu koja se na dan prevremenog otkupa kretala u granicama ugovorenih kamata u tim poslovima. Tu kamatu je tuženi odredio kao realnu cenu kapitala koji će steći i koristiti prodajom obveznica podnosiocu ustavne žalbe, pri čemu je tako određena kamatna stopa verifikovana rešenjem Savezne komisije za hartije od vrednosti. Stoga je Ustavni sud ocenio da nije ustavnopravno prihvatljiv zaključak sudova da je prilikom zasnivanja navedenih ugovora, došlo do povrede načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Navedeni stav je nakon toga interpretiran i primenjen u obrazloženju osporene revizijske presude.

Po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da je sudija dr Dragiša B. Slijepčević bio član Velikog veća Ustavnog suda koje je donelo navedenu odluku čini objektivno opravdanom sumnju podnosioca ustavne žalbe da je imao formiran stav o osnovanosti tužbenog zahteva usmerenog protiv podnosioca ustavne žalbe i pre nego što je presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 3994/17 od 11. decembra 2017. godine postala predmet ocene po reviziji, pred većem Vrhovnog kasacionog suda čiji je predsednik takođe bio sudija dr Dragiša B. Slijepčević.

Ustavni sud podseća da navedena okolnost nije sama po sebi problematična u pogledu merituma stvari, zbog toga što je imperativnim odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje poništena odluka Vrhovnog kasacionog suda i određeno donošenje nove odluke, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke od strane nadležnog suda, već i postupanje i odlučivanje tog suda u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u Odluci Ustavnog suda koja se izvršava (videti Odluku Už-224/2013 od 6. juna 2013. godine).

Međutim, i pored opšteobaveznosti njegovih odluka, Ustavni sud smatra da činjenica da je sudija koji je obavljajući funkciju sudije Ustavnog suda, doneo odluku u istom predmetu, ukazuje da je imao dvostruku ulogu u de facto istom postupku koji je predmet ove ustavne žalbe, što je uticalo na to da se na strani podnosioca pojave objektivni razlozi koji mogu dovesti u sumnju nepristrasnost revizijskog suda u pogledu njegovog sastava. Drugim rečima, u konkretnom slučaju, ne može se govoriti o postojanju „udaljene“ veze postupajućeg sudije u revizijskom predmetu, zbog činjenice da je taj sudija pre toga bio sudija Ustavnog suda, doneo odluku u istom predmetu. U tom pogledu čak i izgled može biti od važnosti ili, drugim rečima, „pravda se ne sme samo sprovoditi, već se mora i videti da je sprovedena” (videti presudu u predmetu De Cubber protiv Belgije, od 26. oktobra 1984. godine, broj predstavke 9186/80, stav 26.).

U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje i na relevantnu praksu Evropskog suda. Naime, u presudi Evropskog suda u predmetu Šorgić protiv Srbije, od 3. novembra 2011. godine, predstavka broj 34973/06, okolnost da je isti sudija učestvovao u donošenju odluke Okružnog suda, kojom je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovni postupak, kao i odluke Vrhovnog suda, kojom je revizija podnosioca predstavke odbijena, pri čemu su se obe odluke odnosile na raskid (dela) predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, ocenjena kao opravdana sumnja u odsustvo nepristrasnosti sudije, koja se može smatrati objektivno opravdanom (st. 69. i 70.). U presudi u predmetu Golubović protiv Hrvatske, od 27. novembra 2012. godine, broj predstavke 43947/10, okolnost da je isti sudija u dva odvojena, ali činjenično i pravno povezana postupka, prvo učestvovao u donošenju prvostepene presude koja je bila ukinuta, a zatim u drugom postupku u donošenju drugostepene presude, bila je dovoljna da Evropski sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje. Evropski sud je ocenio da je bez uticaja okolnost da sudija nije učestvovao u donošenju odluke pobijane žalbom, budući da je već imao oblikovan stav o osnovanosti zahteva (stav 57.) Identičan stav je Ustavni sud izrazio u Odluci Už-1124/2020 od 10. jula 2025. godine.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je u postupku donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 114/2018 od 4. aprila 2019. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu revizijsku presudu i odlučio da Vrhovni sud ponovo odluči o revizijama stranaka izjavljenim protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3994/17 od 11. decembra 2017. godine.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da ovom odlukom ne prejudicira odluku Vrhovnog suda o tome da li je predmetni tužbeni zahtev osnovan, budući da odluka o tome zavisi od odgovarajućih materijalnih propisa, kao i izvršenja prethodne odluke Ustavnog suda donetoj u istom predmetu. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da nije od uticaja na drugačiju odluku izjašnjenje trećeg lica na navode ustavne žalbe, budući da se utvrđena povreda tiče procesnih garancija iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ustavni sud nije razmatrao da li je došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporenog akta.

8. Kako je Sud odlučio o izjavljenoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje Ustavnog suda Už-6831/2019 od 24. oktobra 2019. godine o odlaganju izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 114/2018 od 4. aprila 2019. godine, saglasno odredbi člana 56. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, te je Ustavni sud odlučio kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na nepristrasan sud sudije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti