Ocena pravilne primene materijalnog prava o određivanju cene u ugovoru
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Privredni sudovi su pružili ustavnopravno prihvatljivo tumačenje odredaba o određivanju cene u ugovoru, bez proizvoljnosti u primeni materijalnog prava na štetu podnosioca.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ d.o.o. Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ d.o.o. Novi Sad izjavljena protiv presude Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 71/10 od 29. oktobra 2010. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3240/11 od 27. oktobra 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Novosadsko izdavačko-trgovinsko preduzeće „NIP“ d.o.o. Novi Sad izjavilo je 28. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Maje Mudrinić, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 71/10 od 29. oktobra 2010. godine u delu kojim je odbijen tuženi zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3240/11 od 27. oktobra 2011. godine u delu kojim je odbijena žalba podnosioca, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u celosti ispunio svoju ugovornu obavezu za sve utužene godine i da je u stavu petom izreke obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos naveden u ugovoru od 8.300,00 dinara za utuženi period, sa pripadajućom kamatom, ali da je u preostalom delu preko dosuđenog iznosa odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan; da prvostepeni sud nije smatrao dokazom dostavljene račune koje je ispostavljao drugim kupcima u pogledu ekvivalentne cene, jer je našao da su ti ugovori zaključeni znatno ranije u odnosu na vreme ispostavljanja računa, te da je morao da dokaže da je u spornom periodu zaključivao ugovore sa više kupaca po cenama iz njegovog cenovnika; da je u toku postupka veštačenjem utvrđeno da je tužilac za utuženi period formirao cene primenom iste metodologije i na tako dobijene iznose ispostavljao tuženom sporne račune; da je prvostepeni sud ukoliko je smatrao da je ugovorna odredba u pogledu određivanja cene usluga tužioca nejasna , morao pravilnom primenom člana 99. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima istražiti pravu nameru ugovoravača, kao i da odredbu člana 462. Zakona o obligacionim odnosima tumači u vezi sa načelom jednake vrednosti uzajamnih davanja i ravnopravnosti strana u obligacionim odnosima; da je drugostepeni sud prihvatio razloge prvostepenog suda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo i da su osporene presude u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, neobrazložena, a posebno drugostepena presuda, s obzirom na to da istom nije odgovoreno ni na jedan jedini navod žalbe. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude u delu kojim mu je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.
Podneskom od 6. decembra 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je dostavio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 6839/11 od 7. novembra 2012. godine, ukazujući na različitu praksu istog suda u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a u prilog svojim tvrdnjama da je sud u osporenoj presudi arbitrerno primenio materijalno pravo.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili
uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 71/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Osporenom presudom Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 71/10 od 29. oktobra 2010. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan prigovor mesne nenadležnosti Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici; stavom drugim izreke presude je ukinuto rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici Iv. 253/06 od 13. marta 2006. godine ; stavom trećim izreke je dozvoljeno preinačenje tužbe izvršeno tako što je tužilac pored postojećeg zahteva tražio i da se tužen a Direkcija za izgradnju opštine Inđija , Javno preduzeće u Inđiji, obaveže da mu isplati iznos od 153.230,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. februara 2007. godine do isplate i iznos od 168.588,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. marta 2008. godine do isplate ; stavom četvrtim izreke je utvrđeno da je tužilac povukao tužbu u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati opredeljene iznose , sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate ; stavom petim izreke je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 8.300,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2004. godine, iznos od 8.300,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. februara 2005. godine iznos od 8.300,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. januara 2006. godine, iznos od 8.300,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. februara 2007. godine i iznos od 8.300,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. marta 2008. godine ; stavom šestim izreke je odbijen kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati opredeljene iznose , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, a stavom sedmim izreke je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog kojim je tražio da se tužilac obaveže da mu naknadi troškove postupka ; stavom osmim izreke presude je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da je predmet spora potraživanje tužioca po ugovoru – računu od 31. jula 1998. godine, i to za period od 2003. godine do 2008. godine; da je ugovor zaključen za period od deset godina i da je tuženi naručio od tužioca kao izdavača objavljivanje podataka o tuženom u registru žiro računa SRJ 1998/99, sa isporukom publikacije na kompakt disku; da prema odredbama ugovora, cena od 8.300,00 dinara važi samo za tekuću godinu i da se preračunava u cenu bakra na berzi bakra u zemlji , radi njenog realnog očuvanja, a da se za naredna izdanja cena uvećava srazmerno povećanju cene bakra na berzi bakra u zemlji odnosno po cenovniku izdavača sa 10% popusta. U odnosu na deo osporene presude kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , kao neosnovan, prvostepeni sud je istakao: da su parnične stranke zaključile ugovor po pristupu (adhezioni ugovor) čije se nejasne odredbe, shodno članu 100. Zakona o obligacionim odnosima tumače u korist druge strane; da je tužilac pripremio tekst ugovora u kom je naveo da se tuženi pretplaćuje i na narednih 10 izdanja publikacije koja izlazi jednom godišnje i da cena iz tog ugovora važi samo za izdanja te godine i da se preračunava u cenu bakra na berzi bakra u zemlji radi njenog realnog očuvanja, a za naredna izdanja cena iz prethodne godine se uvećava srazmerno povećanju cene bakra na berzi bakra u zemlji , odnosno po cenovniku izdavača; da u vreme zaključenja ugovora berza bakra u zemlji nije postojala, niti je ikada kasnije postojala, odnosno da je tužilac u vreme sastavljanja ugovora znao da je jedina mogućnost utvrđivanja cene publikacije po cenama koje će tužilac sasvim samostalno i bez ikakvih ograničenja određivati; da se u takvoj situaciji, prema odredbi člana 466. Zakona o obligacionim odnosima , kada je određivanje cene ostavljeno na volju jednoj ugovornoj strani, odnosno tužiocu u ovom slučaju kao prodavcu , smatra da cena nije ni ugovorena i da kupac duguje cenu kao u slučaju kad cena nije određena, što prema članu 462. Zakona o obligacionim odnosima , predstavlja onu cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku takve cene, razumnu cenu koja predstavlja tekuću cenu u vreme zaključenja ugovora. Prvostepeni sud nalazi da je tužilac morao da dokaže da je zaključivao ugovore pod uslovima iz cenovnika za sporni period, odnosno da je za njegovu ponudu za zaključenje ugovora pod tim uslovima, posebno u pogledu cene, bilo i prihvatanja ponuda od strane više subjekata iz čega bi proizlazilo da je prihvaćena od strane korisnika usluga u periodu njenog važenja. Dalje prvostepeni sud navodi da je tužilac ovo pokušao da dokaže dostavljanjem računa koje je ispostavljao kupcima i dostavljanjem dokaza da su kupci po tako ispostavljenim računima vršili plaćanja, smatrajući da je to dovoljan dokaz da se radi o ceni koja je ekvivalentna pruženim uslugama. Međutim, prvostepeni sud zaključuje da se iz dostavljenih računa može videti da su ti ugovori sa tim kupcima zaključivani znatno ranije, godinama pre nego što je tužilac tim kupcima ispostavljao račune koje je priložio kao dokaz i da je morao da dokaže da je u spornom periodu sa više kupaca zaključio ugovore po cenama koje je odredio svojim cenovnicima. Tužilac nije dokazao da je bilo ko pristao da kupi publikacije po cenama koje je ispostavio tuženom, te da zbog toga nalazi da ima pravo samo na naplatu onog iznosa koji je ugovoren, odnosno po cenama iz vremena zaključenja ugovora, i to u ukupnom iznosu od 8.300,00 dinara na ime glavnog duga za svaku godinu , sa pripadajućom zakonoskom zateznom kamatom.
Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3240/11 od 27. oktobra 2011. godine su, u stavu prvom izreke, odbijene žalbe tužoca i tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 71/10 od 29. oktobra 2010. godine u stavu petom, šestom i osmom izreke, a stavom drugim izreke je utvrđeno da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je pozivanje tužioca na pravila iz ugovora o nalogu potpuno bespredmetno, u situaciji kada je prvostepeni sud dao detaljne razloge za primenu odredbi Zakona o obligacionim odnosima o ceni koju tuženi kao kupac duguje tužiocu kao prodavcu predmetne publikacije i da je potpuno očigledno da je u nedostatku berze bakra cena publikacije ostavljena na volju tužiocu, o čemu Zakon o obligacionim odnosima ima upravo ona pravila koja je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja primenio prvostepeni sud, pravilnom primenom odredaba čl. 466 . i 462. Zakona o obligacionim odnosima.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporene odluke, bilo je propisano: da je svaka stranka dužna je da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) bilo je propisano : da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.); da kad ugovorom o prodaji u privredi cena nije određena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je dužan platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu, kao i da se pod razumnom cenom smatra tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi onda cena koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja (član 462. st. 2. i 3.); da se odredba ugovora kojom se određivanje cena ostavlja na volju jednom ugovaraču smatra kao da nije ni ugovorena i tada kupac duguje cenu kao u slučaju kad cena nije određena (član 466.).
5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.
Ustavni sud je iz sadržine osporenih presuda utvrdio da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , bio u poslovnom odnosu sa tuženim po osnovu ugovora od 31. jula 1998. godine kojim se obavezao na objavljivanje podataka o tuženom u registru žiro računa SRJ 1998/99, sa isporukom publikacije na kompakt disku tuženom. Ugovorom je bilo propisano da cena iz ugovora važi samo za izdanje za 1998. godinu i da se preračunava u cenu bakra u zemlji radi njenog realnog očuvanja, dok se za naredna izdanja cena iz prethodne godine uvećava srazmerno povećanju cene bakra na berzi bakra u zemlji, odnosno po cenovniku izdavača sa 10% popusta, a izdavač, ovde podnosilac ustavne žalbe, se obavezao da naručiocu ispostavi za svaku periodičnu godinu pretplatni račun po cenovniku izdavača sa 10% popusta godišnje.
Iz odredaba zaključenog ugovora proizlazi da se, u konkretnom slučaju, cena mogla odrediti na dva alternativna načina – a) tako što se cena iz prethodne godine uvećava srazmerno povećanju cene bakra na berzi bakra u zemlji ili b) po cenovniku podnosioca ustavne žalbe sa 10% popusta (navedeni popust je važio ako se plati u roku od tri dana od dana prijema računa). U toku postupka je utvrđeno da u vreme zaključenja ugovora berza bakra u zemlji nije postojala, niti je ikada kasnije postojala, te da je jedina mogućnost utvrđivanja cene publikacije po cenama koje će tužilac sasvim samostalno i bez ikakvih ograničenja određivati.
U takvoj situaciji sudovi su primenili odredbu člana 466. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj, kada je određivanje cene ostavljeno na volju jednoj ugovornoj strani, odnosno tužiocu, u ovom slučaju kao prodavcu , smatra se da cena nije ni ugovorena i da kupac duguje cenu kao u slučaju kad cena nije određena, što po članu 462. Zakona o obligacionim odnosima predstavlja onu cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku takve cene, razumnu cenu koja predstavlja tekuću cenu u vreme zaključenja ugovora.
Sudovi su u osporenim presudama zauzeli stanovište da je u konkretnom slučaju cena za isporuku prve publikacije bila određena u iznosu od 8.300,00 dinara, a da je za ostale isporuke bila odrediva, ali da tužilac u toku postupka nije dokazao da je u spornom periodu zaključivao ugovore sa drugim korisnicima kao kupcima, te naplaćivao usluge fakturisane po istim cenama, jer je tužilac dostavio račune iz kojih je utvrđeno da su ugovori sa tim kupcima zaključivani znatno ranije, odnosno godinama pre nego što je tužilac tim kupcima ispostavljao račune koje je priložio kao dokaz.
Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da prvostepeni i drugostepeni sud nisu ocenili nalaz i mišljenje sudskog veštaka, s obzirom na to da iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da bi cena koju je tuženi kao kupac dužan da plati tužiocu kao prodavcu bila cena koju je tužilac ugovarao sa novim kupcima u periodu od 2003. godine do 2008. godine i koju bi po tim ugovorima i realizovao, kako po osnovu cene usluge, tako i po osnovu usluge štampanja, te da su sudovi prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca smatrali da u konkretnom slučaju nije samo bilo dovoljno utvrditi da li je tužilac ispostavljao tuženom cene na osnovu cenovnika, a što je utvrđeno veštačenjem, već i da li je u utuženom periodu zaključivao ugovore sa drugim kupcima pod uslovima iz cenovnika, iz čega bi proizlazilo da je jednostrano određena cena bila ekvivalentna vrednosti usluge i prihvaćena od strane drugih korisnika.
Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da tumačenje odredbi Zakona o obligacionim odnosima, dato u obrazloženju osporenih presuda, ne izaziva sumnju u proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje.
Prema oceni Ustavnog suda, osporene presude Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici i Privrednog apelacionog suda su obrazložene na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, koji ne predstavlja paušalnu, a time ni proizvoljnu pr imenu materijalnog prava, te da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.
Ustavni sud je imao u vidu navode podnosioca ustavne žalbe kojima je ukazao da je u presudi Pž. 6839/11 od 7. novembra 2012. godine (u tom predmetu tužilac je takođe bio podnosilac ustavne žalbe), Privredni apelacioni sud izrazio sličan stav, ukazujući da je kupac na osnovu člana 462. ZOO dužan da plati prodavcu cenu prema cenovniku po kome je on redovno naplaćivao takvu robu i ostalim kupcima, a što je utvrđeno iz nalaza i mišljenja veštaka. U tom predmetu parnične stranke su dogovorile trajni poslovni odnos na deset godina, a cena koju je tužilac ugovarao sa drugim (novim) kupcima u 2005. i 2006. godini i koju je po tim ugovorima i realizovao, kako po osnovu cene publikacije, tako i po osnovu usluge štampanja, odgovarala je po vrsti i kvalitetu onoj koja je ispostavljana tuženom . Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da drugostepeni sud ni u osporenoj presudi nije odstupio od svoje dotadašnje prakse.
Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, te da je ustavna žalba u ovom delu neosnovana.
6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić