Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Sud je konstatovao da tako dugo trajanje, uprkos izvesnom doprinosu podnosilaca, predstavlja povredu ustavnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6836/2011
26.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi B. M. i A. M, obojice iz K , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. M. i A. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom Kragujevcu u predmetu P. 2232/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M. i A. M, obojica iz K, podneli su 27. decembra 2011. godine, preko punomoćnika R. P, advokata iz K, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1487/10 od 18. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2232/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporeni parnični postupak, u kome su podnosioci imali svojstvo tuženih, trajao od 1994. godine; da je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje, jer su onemogućeni „u pribavljanju dokaza kojima je raspolagala druga strana u postupku“; da je sud odbio žalbu tuženih izjavljenu protiv prvostepene presude, kojom je po drugi put određeno da se isplati ista šteta, a što je u suprotnosti sa Zakonom o obligacionim odnosima; da sud nije usvojio predlog za ponavljanje postupka suprotno odredbama procesnog zakona. Zahtev za naknadu nematerijalne štete podnosioci nisu istakli.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavn e žalbe, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2232/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

N. A. i još troje lica podneli su u svojstvu tužilaca 25. jula 1996. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih B. M. i A. M, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao i D. M. iz Kragujevca, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 26. decembra 1996. godine.

U postupku su izvedeni dokazi ekonomsko-finansijskim, kao i medicinskim veštačenjem. Takođe, zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet nije održano: četiri zbog nedolaska tuženih i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Opštinskog suda P. 3669/96 od 16. marta 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezani su tuženi da im na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplate određeni novčani iznos. Protiv navedene presude tuženi su izjavili žalbu.

Rešenjem Opštinskog suda P. 3669/96 od 2. juna 2000. godine ispravljena je presuda tog suda P. 3669/96 od 16. marta 2000. godine. Protiv navedenog rešenja tuženi su 5. oktobra iste godine izjavili žalbu.

Okružni sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Okružni sud) je presudom Gž. 1245/00 od 8. novembra 2000. godine potvrdio presudu Opštinskog suda P. 3669/96 od 16. marta 2000. godine. Tuženi su 4. aprila 2001. godine podneli predlog za ponavljanje postupka, a 13. aprila 2001. godine su izjavili reviziju protiv navedene presude Okružnog suda.

Opštinski sud je, nakon četiri održana ročišta, rešenjem P. 3669/96 od 4. marta 2002. godine dozvolio ponavljanje postupka i ukinuo presudu tog suda P. 3669/96 od 16. marta 2000. godine, kao i presudu Okružnog suda Gž. 1245/00 od 8. novembra 2000. godine.

Rešenjem Okružnog suda Gž. 996/02 od 17. juna 2002. godine usvojena je žalba tužilaca, ukinuto rešenje Opštinskog suda P. 3669/96 od 4. marta 2002. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Opštinski sud je rešenjem P. 3669/96 od 10. decembra 2002. godine usvojio predlog tuženih za ponavljanje postupka i ukinuo presudu tog suda P. 3669/96 od 16. marta 2000. godine, kao i presudu Okružnog suda Gž. 1245/00 od 8. novembra 2000. godine.

Okružni sud je rešenjem Gž. 200/03 od 5. maja 2003. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 3669/96 od 10. decembra 2002. godine i predmet vratio tom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Opštinskog suda P. 3669/96 od 23. septembra 2003. godine odbačen je predlog tuženih za ponavljanje postupka.

Okružni sud je rešenjem Gž. 209/04 od 29. septembra 2004. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio rešenje Opštinskog suda P. 3669/96 od 23. septembra 2003. godine.

Republičko javno tužilašto je 6. januara 2004. godine podnelo Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Opštinskog suda P. 3669/96 od 23. septembra 2003. godine i rešenja Okružnog suda Gž. 209/04 od 29. septembra 2004. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2755/05, Gzz. 46/05 od 3. novembra 2005. godine, u stavu prvom izreke, usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužilaštva Gt. I 3200/04 od 30. decembra 2004. godine i ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 3669/96 od 23. septembra 2003. godine i rešenje Okružnog suda Gž. 209/04 od 29. septembra 2004. godine, dok je u stavu drugom izreke, ukinuo presudu Okružnog suda Gž. 1245/00 od 8. novembra 2000. godine i predmet vratio tom sudu radi ponovnog odlučivanja po žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda P. 3669/96 od 16. marta 2000. godine, a naloženo je istom sudu i da odluči o žalbi tuženih izjavljenoj protiv rešenja o ispravci Opštinskog suda P. 3669/96 od 2. juna 2000. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je osnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti istaknuto da je prvostepeni sud bio dužan da o predlogu za ponavljanje postupka meritorno odluči; da je odlučujući o reviziji tuženih, sud utvrdio da je Okružni sud propustio da odluči po žalbi tuženih izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog suda P. 3669/96 od 2. juna 2000. godine, kojim je ispravljena presuda tog suda P. 3669/96 od 16. marta 2000. godine.

Presudom Okružnog suda Gž. 2180/05 od 29. decembra 2005. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tuženih i potvrđena presuda Opštinskog suda P. 3669/96 od 16. marta 2000. godine u stavu prvom izreke, u delu kojim su obavezani tuženi da tužiocima solidarno isplate određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete; u stavu drugom izreke ove presude odbijena je žalba tuženih i potvrđeno rešenje o ispravci presude Opštinskog suda P. 3669/96 od 2. juna 2000. godine; u stavu trećem izreke ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 3669/96 od 16. marta 2000. godine u njenom stavu prvom izreke, u delu kojim su obavezani tuženi da tužiocima solidarno isplate određeni novčani iznos na ime naknade materijalne štete, te je predmet vraćen na ponovno suđenje. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer je propustio da utvrdi visinu naknade materijalne štete koja pripada tužiocima u vreme presuđenja.

Rešenjem Opštinskog suda P. 221/06 od 7. marta 2006. godine prekinut je parnični postupak zbog smrti tužilje N. A.

Podneskom Opštinskom sudu od 28. marta 2006. godine, tuženi su urgirali meritorno odlučivanje o njihovom predlogu za ponavljanje postupka od 4. aprila 2001. godine, imajući u vidu rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 2755/05, Gzz. 46/05 od 3. novembra 2005. godine. Posebnim podneskom od istog dana tuženi su izjavili reviziju protiv presude Okružnog suda Gž. 2180/05 od 29. decembra 2005. godine.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 1495/06 od 5. decembra 2007. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženih izjavljenu protiv presude Okružnog suda Gž. 2180/05 od 29. decembra 2005. godine.

Opštinski sud je rešenjem P. 221/06 od 8. decembra 2008. godine odredio nastavak parničnog postupka.

Postupak je, nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, nastavljen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu.

Osnovni sud u Kragujevcu je presudom P. 2232/10 od 23. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tužene da tužiocima na ime naknade materijalne štete solidarno isplate određeni novča ni iznos, dok je u stavu drugom izreke odbijen predlog tuženih za ponavljanje postupka, a u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužiocima solidarno nadoknade troškove parničnog postupka.

Viši sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 1487/10 od 18. aprila 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Osnovnog suda P. 2232/10 od 23. marta 2010. godine. Presuda je 29. novembra 2011. godine dostavljena punomoćniku tuženih.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započe o podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 25. jula 1996. godine i da je pravnosnažno okočan donošenjem presude Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1487/10 od 18. aprila 2011. godine, s tim što je postupak bio u prekidu od 7. marta 2006. godine do 8. decembra 2008. godine. Navedeno trajanje postupka od preko 15 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe , trajanje sudskog postupka od preko 15 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu, ovo posebno imajući u vidu da je u prvostepenom postupku u predmetu P. 3669/96 od podnošenja tužbe do donošenja meritorne odluke održano samo sedam ročišta, kao i činjenicu da su nadležni sudovi u periodu od 4. aprila 2001. godine do 29. septembra 2004. godine odlučivali isključivo o predlogu za ponavljanje postupka. Na ovakav stav Ustavnog suda nije od uticaja činjenica da je postupak bio u prekidu dve godine i devet meseci.

S druge strane, međutim, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe doprineli dužem trajanju postupka, s obzirom na to da nisu pristupili na četiri ročišta zakazana pred Opštinskim sudom.

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučujući u granicama zahteva ustavne žalbe, usvojio ustavnu žalbu.

5. Povodom navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, jer su onemogućeni „u pribavljanju dokaza kojima je raspolagala druga strana u postupku“, te zbog činjenice da je nadležni sud odbio njihov predlog za ponavljanje postupka, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već podnosioci nezadovoljni time što ni su uspeli u parnici, od Ustavnog suda, u suštini, traže da kao instancioni sud oceni zakonitost pravnosnažne presude Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1487/10 od 18. aprila 2011. godine.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , te je rešio kao u drugom delu izreke.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud j e, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustav nog suda („Službeni glasnik RS" broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti