Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam godina i sedam meseci. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv meritorne odluke redovnog suda se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić , dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi M. L. i A. Č, obojice iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L. i A. Č. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 183/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 1044/04) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. L. i A. Č. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3030/12 od 29. maja 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L. i A. Č, obojica iz Čačka, podneli su Ustavnom sudu, 23. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika R. G, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3030/12 od 29. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zejemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 183/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 1044/04).

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su 7. oktobra 2004. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog, svog poslodavca, H. i. „P. m.“, a.d. Č, radi isplate razlike između isplaćene i pripadajuće zarade i regresa; da je presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 183/12 od 1. juna 2012. godine delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi na isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period zaključno sa januarom 2002. godine, dok je zahtev za preostali deo spornog perioda odbijen kao neosnovan, a usvojen je deo zahteva koji se odnosio na isplatu regresa; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3030/12 od 29. maja 2013. godine prvostepena presuda u celosti potvrđena; da je predmetni spor iz radnog odnosa, koji je hitnog karaktera, trajao devet godina, čime je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u osporenoj presudi drugostepeni sud prihvatio obračun pripadajućih razlika u zaradi prema ceni rada utvrđenoj Posebnim kolektivnim ugovorom samo za period zaključno sa januarom 2002. godine, dok je za period od februara 2002. godine tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da je cena rada poslednji put utvrđena u januaru 2002. godine; da su ovakvim stavom drugostepenog suda povređena prava podnosilaca na pravično suđenje i na imovinu, s obzirom na to da je sud bio u obavezi da primeni poslednju objavljenu cenu rada za ceo sporni period. Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i preinači presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3030/12 od 29. maja 2013. godine, a time i prvostepenu presudu, tako što će usvojiti u celosti tužbeni zahtev podnosilaca. Zahtevali su naknadu nematerijalne štete i advokatskih troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 183/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 7. oktobra 2004. godine podneli Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog, svog poslodavca, H. i. „M.“, a.d. Č, radi isplate razlike zarade i regresa. Predmet je dobio broj P1. 1044/04.

Pred Opštinskim sudom u Čačku ukupno je bilo održano devet ročišta, dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog postojanja mogućnosti dogovora među strankama, a jedno jer veštak nije dostavio svoj nalaz.

Na ročištima su saslušane parnične stranke u više navrata, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane dva različita sudska veštaka ekonomsko-finansijske struke i saslušani su veštaci.

Tužbeni zahtev je preciziran 8. septembra 2006. i 21. maja 2012. godine.

Na ročištu od 29. juna 2009. godine punomoćnik tuženog je predložio da se postupak prekine do pravnosnažnog okončanja parnice P1. 57/08 u kojoj se drugi veštak izjasnio o visini potraživanja drugih tužilaca koji su takođe radnici tuženog. Punomoćnik tužilaca je izjavio da se ne protivi predlogu da sud prekine parnicu i rešenjem Opštinskog suda u Čačku P1. 1044/04 od 29. juna 2009. godine prekinut je postupak do pravnosnažnog okončanja parnice u predmetu P1. 57/08 a stranke su izjavile da se odriču prava na pravni lek.

Podneskom od 24. maja 2011. godine punomoćnik tužilaca je tražio nastavak postupka i Osnovni sud u Čačku je 20. oktobra 2011. godine doneo rešenje P1. 322/11 o nastavku postupka u ovoj pravnoj stvari.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 183/12 od 1. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca M. L. pa je obavezan tuženi da tom tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 7. oktobra 2001. do 7. oktobra 2004. godine isplati određene pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca M. L. za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, za period od februara 2002. godine zaključno sa novembrom 2004. godine, u određenim pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu M. L, na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2001, 2002, 2003. i 2004. godinu isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca A. Č. pa je obavezan tuženi da tom tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 7. oktobra 2001. do 7. novembra 2004. godine isplati određene pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca A. Č. za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od februara 2002. godine zaključno sa novembrom 2004. godine u određenim pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu šestom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca A. Č, pa je obavezan tuženi da tom tužiocu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2001, 2002, 2003. i 2004. godinu isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu sedmom izreke odbijen je deo tužbenog zahteva tužioca A. Č, kojim je tražio da se obaveže tuženi da tom tužiocu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2001. godinu, a preko iznosa dosuđenog u stavu šestom izreke, isplati i iznos od 27.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu osmom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3030/12 od 29. maja 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 183/12 od 1. juna 2012. godine u stavovima drugom, trećem, petom, šestom i osmom njene izreke.

U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud pošao od činjenice da je Aneksom 13. Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale („Službeni glasnik RS“, broj 65/01), koji je važio u spornom periodu, utvrđena cena rada za najjednostavniji rad (za koeficijent 1), za prosečan mesečni fond od 174 časa za period oktobar-decembar 2001. godine i januar 2002. godine, i ovako utvrđene cene rada važe samo za navedene mesece, te se iste ne mogu primenjivati za naredne mesece; da kako Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale i njegovim aneksima, od 1. februara 2002. godine nije utvrđena cena rada na nivou hemije i nemetala Srbije, to se u konkretnom slučaju ne može za ceo sporni period primeniti cena rada utvrđena za januar 2002. godine, pa se ni tužbeni zahtev tužilaca kojim se potražuje razlika u zaradi koja je veštačenjem utvrđena na osnovu te cene, ne može smatrati osnovanim; da je pravilno prvostepeni sud postupio kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od februara 2002. zaključno sa novembrom 2004. godine, nalazeći da je tužiocima obračunata i isplaćena zarada u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog za period od 1. februara 2002. do 30. novembra 2004. godine i odlučio kao u stavu drugom i petom izreke pobijane presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenih zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku 7. oktobra 2004. godine, a da je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3030/12 od 29. maja 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao osam godina i sedam meseci, što može ukazivati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih i spornih činjeničnih i pravnih pitanja, koja su zahtevala obimniji dokazni postupak. Na dužinu trajanja postupka uticala je i činjenica da su u parnici na strani tužilačke strane učestvovala dva lica, što je zahtevalo da se pojedinačno za svakog od njih utvrde odlučujuće činjenice, naročito visina potraživanja prema tuženom poslodavcu. Takođe, na dužinu trajanja postupka uticale su i objektivne okolnosti koje se odnose na prekid predmetnog postupka u trajanju od dve godine. Međutim, navedena relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja, po nalaženju Suda, nije mogla da predstavlja opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice koja za predmet ima naknadu primanja iz radnog odnosa, naročito imajući u vidu zakonom propisanu hitnost postupanja i odlučivanja sudova u sporovima ove vrste.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da su podnosioci imali legitiman materijalni interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju su vodili protiv svog poslodavca radi isplate razlike u zaradi i regresa za godišnji odmor. Međutim, podnosioci su u određenom smislu doprineli produženju postupka jer su se saglasili sa predlogom punomoćnika tuženog da se postupak prekine do pravnosnažnog okončanja druge parnice, a zatim su se odrekli prava na žalbu protiv rešenja o prekidu postupka, a što je sve doprinelo dužem trajanju postupka za dve godine.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za trajanje predmetnog postupka od preko osam i po godina u značajnoj meri snosi prvostepeni sud koji je odlučio tek nakon sedam godina i osam meseci od podnošenja tužbe, a takođe je nakon predloga podnosilaca za nastavak prekinutog postupka, taj sud nastavio postupak tek posle pet meseci. Međutim, žalbeni postupak je trajao godinu dana što ukazuje na to da je drugostepeni sud ažurno i delotvorno postupao odlučujući o žalbi protiv prvostepene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1044/04, a zatim pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 183/12, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je Odlukom Už-6019/2011 od 29. maja 2014. godine, između ostalog, usvojena ustavna žalba R. G, B. J, S. P, V. S. i B. S. i utvrđeno da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 109/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, i utvrđeno je pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra. U navedenom predmetu podnosioci ustavne žalbe su kao i u ovom predmetu bili zaposleni kod istog poslodavca, protiv koga su vodili spor povodom istovrsnog tužbenog zahteva a i ustavna žalba je podneta od strane istog punomoćnika. Međutim, prilikom odmeravanja većeg iznosa naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom predmetu, Ustavni sud je uzeo u obzir sledeće okolnosti: predmetni postupak u ovom predmetu je duže trajao, i to preko osam i po godina, dok je u predmetu Už-6019/2011 postupak trajao kraće, nepunih sedam godina. Dalje, u ovom predmetu postupak je bio manje složen jer su na strani tužilačke strane učestvovala dva lica, te je sam dokazni postupak bio manje složen, dok je u parničnom postupku koji je osporen ustavnom žalbom u predmetu Už-6019/2011 na strani tužilačke strane učestvovalo više od 20 lica čime je taj postupak bio dosta složeniji imajući u vidu daleko veći broj izvedenih dokaza s obzirom na veliki broj tužilaca.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3030/12 od 29. maja 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo, traže da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon prvostepenog i drugostepenog suda, oceni osnovanost njihovog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci u ustavnoj žalbi u kojoj su ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepene presude, nisu naveli razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosilaca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je drugostepeni sud dovoljno jasno i detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, na ustavnopravno prihvatljiv način, utvrđeno da s obzirom na to da Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale, od 1. februara 2002. godine nije utvrđivana cena rada na nivou hemije i nemetala Srbije, to se u konkretnom slučaju ne može na ceo sporni period, odnosno od februara 2002. godine, primeniti cena rada koja je utvrđena za januar 2002. godine i koja se primenjuje zaključno sa januarom 2002. godine.

Iz svega navedenog proističe da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči ostvarenje imovinskih (obligacionih) potraživanja u zakonito sprovedenom parničnom postupku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3030/12 od 29. maja 2013. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 4084/2013: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 6831/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 3252/2014: Ustavnost Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama
• Už 1038/2014: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu