Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete, dok se žalba protiv meritorne presude odbija kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 65995/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D . M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3901/13 od 8. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 3. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke.

Polazeći od sadržine osporene drugostepene presude, podnosilac nalazi da mu je tom presudom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje, jer drugostepeni sud nije svestrano razmotrio i odgovorio na navode iz njegove žalbe izjavljene protiv prvostepene presude kojom je odbijen zahtev podnosioca za utvrđenje pravne nevažnosti zaveštanja i svojine na predmetnom stanu, a koji su se odnosili na analizu porekla novca kojim je plaćen taj stan. Takođe tvrdi da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je celokupni postupak predugo trajao. Imajući u vidu navedeno, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenog ustavnog prava i da se poništi osporena drugostepena presuda, te da mu se zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku odredi naknada nematerijalne štete, kao i da se odredi naknada za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 65995/10 ( ranije spis Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2578/01), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 17. avgusta 2001. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene A. H, radi utvrđenja.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 15 održano i na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i sedam svedoka. Ostalih osam ročišta nije održano , i to četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva radi upoznavanja sudije sa spisima predmeta i dva zbog krivice tužioca. U periodu od 7. novembra 2002. do 15. maja 2006. godine nije održano nijedno ročište, dok je u periodu od 10. juna 2008. do 7. decembra 2010. godine održano jedno ročište za glavnu raspravu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 65995/10 od 25. januara 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da nema pravne važnosti svojeručno zaveštanje pok. R. M. iz Beograda od 17. juna 1999. godine, proglašeno kod Trećeg opštinskog suda u Beogradu 26. marta 2001. godine, u delu kojim je pok. R . M. raspolagala trosobnim stanom površine 118 m2, stan broj 2 na I spratu kuće broj 94 u ul. C. u Beogradu opisanom u A-listu pod rednim brojem a/2, na katastarskoj parceli ..., upisanoj u ZKUL 1012 KO Beograd 1, u korist tužene; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je isključivi vlasnik navedenog stana, što bi tužena bila dužna da prizna i trpi da tužilac pravo svojine upiše u zemljišnoj knjizi; stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 190.500,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3901/13 od 8. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 65995/10 od 25. januara 2013. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je pobijana odluka potpuna, jasna i neprotivurečna i sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama; da je pok. R. M . (rođ. M .) sačinila svojeručno zaveštanje 17. juna 1999. godine kojim je raspolagala predmetnim stanom u korist tužene; da je ostavinski postupak iza pok. R. M . vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 379/01 prekinut rešenjem od 26. marta 2001. godine i tužilac koji je osporio punovažnost napred navedenog zaveštanja upućen je na parnicu; da je ugovorom o kupoprodaji zaključenim između N . S, kao prodavca, i R . M, kao kupca, 30. avgusta 1984. godine i overenim kod Prvog opštinskog suda u Beogradu Ov.11575/84 od 24. oktobra 1984. godine, sporna nepokretnost prodata kao neuseljiv stan po ceni od 30.000,00 dinara po 1 m2, ukupno 3.540.000,00 dinara; da je na osnovu tog ugovora pok. R . M . upisala pravo svojine rešenjem Drutog opštinskog suda u Beogradu od 25. oktobra 1984. godine; da je prema priznanicama o isplati kupoprodajne cene novac prodavcu stana predao tužilac; da su tužilac i pok. R . M . zaključili brak 7. septembra 1985. godine.

Apelacioni sud nalazi da je p rvostepeni sud pravilno ocenio da saslušani svedoci nisu potvrdili navode tužioca da je stan kupljen njegovim sredstvima, a okolnost da je u priznanicama navedeno da je tužilac predao kupoprodajnu cenu, suprotno navodima žalbe, nije dovoljan dokaz o poreklu sredstava. Osim toga, tužilac se nije izjasnio od kada postoji vanbračna zajednica, a iz presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 2697/83 od 23. juna 1989. godine proizlazi da su pok. R . i njen bivši suprug A . živeli u braku od 1961. do 1983. godine. Ove okolnosti bi ukazivale na kratko vreme trajanja vanbračne zajednice tužioca i pok. R . pre zaključenja ugovora o kupoprodaji 30. avgusta 1984. godine, pa za osporavanje prava svojine pok. R . M . po ugovoru o kupoprodaji nije dovoljan tužiočev iskaz da je stan kupio svojim sredstvima i da pok. R . M . nije imala načina da stekne novac za kupovinu spornog stana. Tužilac ne tvrdi da nije znao da je pok. R . M . upisala pravo svojine u zemljišnoj knjizi, ne tvrdi da je između njih postojao dogovor da se svojinski odnosi drugačije urede i nije dao razloge zašto on nije označen kao kupac stana i zašto pravo svojine pok. R . nije osporavao do 2001. godine, 17 godina nakon zaključenja ugovora i upisa prava svojine na spornoj nepokretnosti. Na ročištu za saslušanje parničnih stranaka tužilac je izjavio da je stan kupio na ime pok. R . M . zato što je imao stan u Nišu i kuću u Leskovcu, da je godinama bio u skladnoj vezi sa pok. R, sa njom završio srednju i višu školu i mot iv kupovine stana na njeno ime je bio dotadašnji i budući zajednički život sa njom. Ovi navodi upućuju da je tužilac eventualno učinio poklon pok. R. M . dajući svoja sredstva, a tužilac poklon ne osporava iz razloga predviđenih za poništaj ugovora. Pored toga, sestra pok. R . M, S . T . izjavila je da je pozajmila ostavilji 10.000 maraka radi kupovine stana i da joj je ostavilja zajam vratila, a svedokinja D . G . je navela da je pok. R . M . imala nameru da kupi stan za A, te da joj odgovara cena i da joj ne smeta što je stan neuseljiv, jer je njena ćerka A . u to vreme bila dete, što potvrđuju navodi brata pok. R . M, J . M . koji je naveo da su ostala deca pok. R, njeni sinovi, stambeno obezbeđeni.

Drugostepeni sud je zaključio da su tužilac i pok. R. M . brak zaključili 1985. godine, nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji spornog stana, a kod stanja u spisu, iskaza svedoka, odsustva uverljivih dokaza na tvrdnje tužioca o poreklu sredstava i držanja samog tužioca koji u postupku nije dao ubedljive razloge zašto je stan kupljen na ime pok. R . M . i zašto joj pravo svojine nije osporavao do smrti, pravilno je odlučeno odbijanjem tužbenog zahteva. Tužilac žalbom neosnovano tvrdi da sporni stan predstavlja zajedničku imovinu i da je sud morao usvojiti zahtev u pogledu ½ sporne nepokretnosti. Nema dokaza da je zajednica stranaka pre kupovine stana bila trajnija (tužilac se nije izjasnio o vremenu kada je zajednica uspostavljena) i da je sporna nepokretnost stečena radom supružnika, niti je tužilac pružio dokaze o doprinosu po ovom osnovu, pa nema uslova za primenu člana 180 . u vezi člana 191 . Porodičnog zakona.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od pokretanja postupka do donošenja presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3901/13 od 8. maja 2014. godine , proteklo 12 godina i devet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo trajanju postupka, imajući u vidu da dva ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca i njegovog punomoćnika. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao prvostepeni sud. Naime, prvostepena presuda je doneta tek nakon skoro 11 i po godina od podnošenja tužbe. Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da četiri ročišta nije održao zbog sprečenosti postupajućeg sudije i još dva zbog upoznavanja sudije sa spisima predmeta, kao i da u period u od 7. novembra 2002. do 15. maja 2006. godine, dakle za tri i po godine, nije održano nijedno ročište , dok je u periodu od 10. juna 2008. do 7. decembra 2010. godine, dakle za skoro dve i po godine, održao je samo jedno ročište za glavnu raspravu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud podseća da je obaveza instancionih sudova da delotvorno ispitaju dokazne predloge stranaka i da ocene njihov značaj prilikom donošenja odluke (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Kraska protiv Švajcarske , od 19. aprila 1993. godine, § 30.). Zbog toga je jedan od bitnih elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Iako obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije , od 19. aprila 1994. godine, § 61.), Ustavni sud ukazuje da povreda prava na pravično suđenje postoji ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Hadjianastassiou protiv Grčke , od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Kako se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je parnični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud ističe da je prilikom ocene da li obrazloženje odluke suda pravnog leka ispunjava standarde prava na pravično suđenje, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, § 60.). S tim u vezi, Ustavni sud pre svega primećuje da je drugostepeni sud naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, prihvativši njegove zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza , a naročito u delu koji se odnosi na ocenu priznanice kao dokaza o poreklu novčanih sredstava kojima je kupljen predmetni stan. Pored toga, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud naveo razloge i obrazložio svoje stanovište da podnosilac ustavne žalbe, na kojem je bio teret dokazivanja, nije dokazao da je predmetni stan kupljen njegovim sredstvima, niti da je ta nepokretnost bila stečena radom podnosioca i njegove sada pok. supruge u toku trajanja bračne ili vanbračne zajednice i da po tom osnovu predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, osporen a drugostepena presuda sadrž i iscrpno i potpuno obrazloženje relevantnih činjenica i načina na koji su iste utvrđene, te se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosi oca da ta presud a ni je obrazložen a, te da njome nije odgovoreno na ključne žalbene navode.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom podnosiocu nije povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluke kao element prava na pravično suđenje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už- 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti