Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici za zaštitu od zlostavljanja na radu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi zaštite od zlostavljanja na radu, koji je po zakonu hitan, trajao je pet godina i tri meseca, prevashodno zbog neefikasnog postupanja prvostepenih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6838/2017
20.06.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Tijana Šurlan, dr Milan Škulić, Tatjana Đurkić, dr Nataša Plavšić i Sabahudin Tahirović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. V . iz Futoga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 101/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V . iz Futoga podneo je Ustavnom sudu, 7. avgusta 201 7. godine, preko punomoćnika I. J , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 101/14 (ranije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P 1. 518/12 ), kao i protiv presude Višeg suda u Novom Sadu P1. 101/14 od 16. marta 2017. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1571/17 od 19. juna 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak, koji je vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi zaštite od zlostavljanja na radu, trajao više od pet godina, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom rok u. U prilog tome, podnosilac je istakao da je postupak u ovim parnicama hitan, a ukazao je i na to da je u prvostepenom postupku sudilo čak četvoro sudija. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac, u suštini, zasniva na navodima o pogrešnoj oceni dokaza i nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, kao i na propustu drugostepenog suda da odgovori na njegove žalbene navode. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi mu povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude, te da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Takođe, istakao je i zahtev za naknadu troškova za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Novom Sadu P1. 101/14, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

S. V , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 3. aprila 2012. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog poslodavca, radi utvrđenja zlostavljanja na radu i naknade nematerijalne štete. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P1. 518/12.

U toku postupka pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, održano je pet ročišta za glavnu raspravu – 19. jula i 5. novembra 2012, 18. februara, 24. juna i 25. novembra 2013. godine, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca kao parnične stranke, saslušanjem šest svedoka i suočenjem tužioca sa svedocima. U toku postupka doneto je i rešenje (1. novembra 2013. godine, izmenjeno 16. decembra 2013. godine) kojim su određena medicinska veštačenja od strane specijaliste medicine rada, psihologa i psihijatra, a jedan od veštaka je i dostavio svoj nalaz i mišljenje. Takođe, postupano je i po zahtevu tuženog za izuzeće sudije (18. februara 2013. godine), a povodom koga je doneto rešenje o odbacivanju tog zahteva (7. marta 2013. godine).

Osnovni sud u Novom Sadu doneo je, 9. januara 2014. godine, rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i ustupio je predmet Višem sudu u Novom Sadu kao stvarno nadležnom sudu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) – 21. novembra 2013. godine, izmenjen član 23. navedenog zakona, tako da je predviđeno da viši sud u prvom stepenu sudi u sporovima za zaštitu od zlostavljanja na radu. Po pravnosnažnosti rešenja, spisi predmeta dostavljeni su 13. marta 2014. godine Višem sudu u Novom Sadu na dalje postupanje.

U postupku pred Višim sudom u Novom Sadu predmet je dobio broj P1. 101/14. U toku ovog dela prvost epenog postupka, od ukupno 16 zakazanih ročišta, održano je 13, dok dva nisu održana zbog štrajka advokata, a jedno je otkazano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U periodu od 31. marta 2014. do 18. februara 2015. godine održana su četiri ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem nekoliko svedoka i suočenjem svedoka i tužioca. U periodu od 19. maja 2015. do 16. marta 2017. godine održano je devet ročišta, na kojima je ponovo saslušan tužilac kao stranka, pročitani su nalazi veštaka i pisana dokumentacija, a saslušani su i veštaci. Što se tiče izvođenja dokaza medicinskim veštačenjem, ono je sprovedeno od strane više veštaka različitih specijalnosti, a određeno je i dopunsko veštačenje, te je zbog nepostupanja jednog veštaka u periodu od šest meseci određen drugi veštak. U prvostepenom postupku pred Višim sudom u Novom Sadu postupalo je troje sudija.

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu P1. 101/14 od 16. marta 201 7. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je trpeo zlostavljanje na radu kod tuženog poslodavca u označenom periodu, te da se zabrani svako ponašanje koje predstavlja zlostavljanje na radu i zabrani svako dalje takvo ponašanje, odnosno ponavljanje zlostavljanja , kao i da se obaveže tuženi da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete određeni novčani iznos. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužioca 10. aprila 2017. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1571/17 od 19. juna 2017. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Višeg suda u Novom Sadu P1. 101/14 od 16. marta 2017. godine. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužioca 6. jula 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčeno je pravo na pravi čno suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na rad (član 60. stav 4.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 3. aprila 2012. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Novom Sadu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1571/17 od 19. juna 2017. godine , koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 6. jula 2017. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak radi zaštite zlostavljanja na radu trajao pet godina i tri meseca.

Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ovo posebno ako se ima u vidu da je odredbom člana 32. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/10) propisano da je postupak u parnicama za ostvarivanje zaštite od zlostavljanja hitan. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, što je zahtevalo i obimniji dokazni postupak. Pored toga, postojale su i određene objektivne okolnosti koje su u manjoj meri uticale na duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni . U toku predmetnog parničnog postupka, izmenjene su zakonske odred be o stvarnoj nadležnosti sudova, a što je uslovilo da se Osnovni sud u Novom Sadu oglasi stvarno nenadležnim i da ustupi predmet Višem sudu u Novom Sadu na dalje postupanje. Takođe, dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog štrajka advokata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči blagovremeno, budući da je, u konkretnom slučaju, predmet spora zaštita od zlostavljanja na radu. Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on svojim ponašanjem nije doprine o dužem trajanju predmetnog parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenih sudova u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je prvostepeni postupak u sporu za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu trajao čak pet godina. U periodu od skoro dve godine, koliko je trajao postupak pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, održano je samo pet ročišta, i to dva u toku 2012. godine i tri u toku 2013. godine . Ustavni sud nalazi da prilikom određivanja ročišta Osnovni sud u Novom Sadu nije u dovoljnoj meri vodio računa o potrebi hitnog rešavanja ove vrste spora. Pored toga, dužem trajanju postupka doprineo je i Viši sud u Novom Sadu koji je tek nakon tri godine nakon preuzimanja predmeta i 13 održanih ročišta, zaključio raspravu i doneo prvostepenu presudu. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je čak devet održanih ročišta , u periodu od skoro dve godine, bilo usmereno na određivanje i sprovođenje veštačenja , a što je u najvećoj meri doprinelo dugom trajanju postupka pred Višim sudom u Novom Sadu. Odgovornost za to svakako snosi i sud je r je pravovremenim korišćenjem odgovarajućih procesnih ovlašćenja mogao da utiče da se veštačenje sprovede u kraćem roku. Takođe, Ustavni sud ukazuje da iz osporene prvostepene presude proizlazi da Viši sud u Novom Sadu nije posebno ni cenio nalaze veštaka, koji su dati nakon sprovedenog veštačenja u tom periodu, nalazeći da oni nisu bili od uticaja na presuđenje. Neefikasnom odvijanju postupka, po oceni Ustavnog suda, doprinela je i okolnost da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom postupalo troje sudija. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte p romene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Lechner i Hess protiv Austrije, broj predstavke 9316/81, od 23. aprila 1987. godine, stav 58 .).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenih sudova u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno je imao u vidu odgovornost prvostepenih sudova za dugo trajanje postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih odluka ( Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u k ome su osporene presude Višeg suda u Novom Sadu P1. 101/14 od 16. marta 2017. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1571/17 od 19. juna 2017. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije pruži o pr avno utemeljene, ustavnopravn e razloge koji ukazuju na to da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo proizvoljno, niti je našao bilo šta što ukazuje da je tako postupano. Naprotiv, Ustavni sud nalazi da osporene presude sadrž e jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kojim je odgovoreno na suštins ke navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati očigledno proizvoljnim stav sudova iznet u osporenim presudama da predmetnim radnjama zaposlenih lica kod tuženog poslodavca nije izvršeno zlostavljanje na radu, u smislu člana 6. Zakona o sprečavanju zlostavljanju na radu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju postupajućih sudova, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosi lac, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud, te da preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

Kako podnosi lac ustavne žalbe povredu prava iz člana 60. stav 4. Ustava, u suštini , zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na rad, potkrepljuje tvrdnja o povredi t og prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici za zaštitu od zlostavljanja na radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti