Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko dvanaest godina. Pravično zadovoljenje podnosioca ostvareno je samim utvrđivanjem povrede prava, dok je ostatak žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3982/05, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25204/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Beograda je, 6. juna 2018. godine , preko punomoćnika B. K .-V, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7281/16 od 28. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok osporenog parničnog postupka i osporava dužina njegovog trajanja. Ističe se da je osporena presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 25204/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. S . iz Beograda je 14. oktobra 2005. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog M . B . iz Beograda, ovde podnosioc a ustavne žalbe i drugotuženog Preduzeća „V.“ iz Beograda, radi isplate duga.

Nakon što je tužilac po nalogu prvostepenog suda dostavio sudu tačnu adresu drugotuženog, 3. jula 2006. godine održano je pripremno ročište, a do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 23. novembra 2007. godine, zakazano je još pet ročišta, od kojih su održana četiri, a jedno nije održano na predlog prvotuženog.

U sprovedenom postupku Četvrti opštinski sud u Beogradu je izveo dokaze saslušanjem parničnih stranaka, suočenjem stranaka i saslušanjem jednog svedoka, kao i uvidom u dostavljene pismene dokaze.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3982/05 od 23. novembra 2007. godine odbijeni su tužbeni zahtev tužioca i zahtev za izdavanje privremene mere i odlučeno o troškovima postupka .

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac je izjavio žalbu 4. aprila 2008. godine, koju je dopunio podneskom od 11. aprila 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1790/10 od 30. juna 2010. godine predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, tj. dostavljanja žalbe drugotuženom na odgovor.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dostavljanje drugotuženom izvršio preko oglasne table suda 21. oktobra 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6800/11 od 19 . novembra 2012. godine ukinuo ožalbenu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3982/05 od 23. novembra 2007. godine u stavovima prvom i trećem izreke i u tom delu predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Ponovni prvostepeni postupak je započet pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu na ročištu 2. aprila 2013. godine, a okončan pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu 3. jula 20 15. godine. U ponovnom postupku prvostepeni sudovi su zakazali ukupno deset ročišta, od kojih nije održano pet (tri zbog štrajka advokata i dva iz razloga na strani suda).

U ponovnom prvostepenom postupku prvostepeni sud je saslušao parnične stranke, saslušao jednog svedoka i izvršio uvid u pismene dokaze.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 25204/12 od 3. jula 2015. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezani prvotuženi i drugotuženi da na ime duga solidarno isplate tužiocu iznos od 13.000 evra i kamatu kao u izreci presude, kao i troškove parničnog pos tupka u iznosu od 300.875,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude drugotuženi je izjavio žalbu 9. septembra 2015. godine, a prvotuženi 21. aprila 2016. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 7281/16 od 28. marta 2018. godine delimično potvrdio, a delimično preinačio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 25204/12 od 3. jula 2015. godine, i to u delu odluke o kamati i troškovima postupka. Presuda je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe pribijanjem na vrata stana 7. maja 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14) na osnovu koga je osporeni parnični postupak okončan.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 14. oktobra 2005. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 28. marta 2018. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je dvanaest godina i pet i po meseci, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i samo po sebi ukazuje na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora u konkretnom slučaju bio srednje složenosti, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu biti opravdanje za ovoliko trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac imao opravdani interes da se postupak efikasno okonča i da je samo u manjoj meri doprineo trajanju postupka, s obzirom na to da ročište zakazano za 21. februar 2007. godine nije održano na njegov predlog.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi, a pre svega prvostepeni sud, dali odlučujući doprinos prekomernom trajanju osporenog postupka svojim neefikasnim postupanjem. Tako je postupak po žalbi tužioca protiv prve prvostepene presude, izjavljenoj aprila 2008. godine, trajao ukupno četiri godine i sedam i po meseci, što se, bez obzira na to što je u to vreme sprovedena reorganizacija pravosuđa, ne može prihvatiti. Takođe, u ponovnom prvostepenom postupku ročišta nisu zakazivana po pet i po meseci (od 2. aprila do 18. septembra 2013. godine) i devet i po meseci (od 18. septembra 2013. godine do 1. jula 2014. godine), a prvostepena presuda iz jula 2015. godine, koja je drugotuženom dostavljena avgusta 2015. godine je punomoćniku prvotuženog dostavljena tek aprila 2016. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je pravično zadovoljenje podnosioca u konkretnom slučaju ostvareno utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7281/16 od 28. marta 2018. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da podnosilac u ustavnoj žalbi u osnovi ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude o kojima se Apelacioni sud u Beogradu već izjasnio, dajući dovoljne i argumentova ne razloge za donetu odluku, a koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude. Kako se navod o povredi prava podnosioca na imovinu zasniva na istim razlozima kao i navod o povredi prava na pravično suđenje, to ustavna žalba ni u pogledu povrede prava na imovinu ne sadrži prihvatljive ustavnoprvne razloge. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik R“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.