Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u vezi sa isplatom vojnih plata

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosilaca, bivših pripadnika Vojske, koji su tvrdili da im je povređeno pravo na pravično suđenje. Sud je utvrdio da su redovni sudovi pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje tužbenih zahteva za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, zamenica predsednika sudija dr Marija Draškić, i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nedeljka Radovanovića i Zlatimira Manića, obojice iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

O b r a z l o ž e nj e

1. Nedeljko Radovanović i Zlatimir Manić, obojica iz Gornjeg Milanovca, su 8. maja 2009. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 109/08 od 26. februara 2009. godine i presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1200/07 od 27. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se ističe da je pravo na pravično suđenje podnosiocima povređeno time što u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a koji je pokrenut po tužbi podnosilaca ustavne žalbe, sudovi nisu donosili odluke, primenjujući merodavne zakone, već primenjujući „obrazac koji je stvoren na sastanku zastupnika tužene strane, sa jedne strane, i predsednika Vrhovnog suda Srbije, te predsednika građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, koji ima za cilj da se po svaku cenu tužbeni zahtev tužilaca, koji se odnosi na vojne plate, odbije“. Takođe se navodi da postupajuće sudije Okružnog suda u Čačku „nisu održale poverenje u svoju nezavisnost, jer su i one tužile državu za naknadu štete zbog manje isplaćenih plata, pa da je tako postojao sukob interesa, ali da se „ove sudije nisu isključile iz odlučivanja u parnici tužilaca“. U ustavnoj žalbi se opisuje i tok postupka koji nije osporen ovom ustavnom žalbom, a koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ćupriji i, po žalbi, pred Okružnim sudom u Jagodini.

Od Ustavnog suda se traži da poništi presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 109/08 od 26. februara 2009. godine, kojom je odlučeno o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž1. 1200/07 od 27. septembra 2007. godine, kao i da poništi navedenu presudu Okružnog suda u Čačku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
 
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i pismene isprave priložene spisima ovog predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosioci ustavne žalbe su podneli tužbu Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu protiv Republike Srbije - Ministarstva odbrane, kojom su tražili da se tužena obaveže da na ime naknade materijalne štete koja im je pričinjena uskraćivanjem isplate plate u punom iznosu, zbog neodređivanja vrednosti boda i pogrešno obračunate plate za vremenski period od januara 2000. godine pa do decembra 2006. godine za Nedeljka Radovanovića, odnosno do jula 2002. godine za Zlatimira Manića, isplati taksativno navedene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom. Presudom P1. 163/06 od 4. aprila 2007. godine Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je odbio ove tužbene zahteve kao neosnovane. U obrazloženju presude je navedeno da je rešenjima - naredbama nadležnih organa tužene utvrđena plata tužilaca po svim osnovima, da su ona pravnosnažna, jer ih tužioci nisu osporili niti tražili izmenu, te da je plata tužilaca za sporni period isplaćena upravo po tim rešenjima i u skladu sa Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije i Odlukom Savezne Vlade o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa, pa da stoga ne postoji odgovornost organa tužene, jer nezakonitog rada nije bilo. Takođe je navedeno da je sud u dokaznom postupku izveo sve predložene dokaze za koje je našao da su od uticaja za utvrđivanje relevantnih činjenica za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.

Rešavajući o žalbi, Okružni sud u Čačku je 27. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1200/07 kojom je odbio žalbu tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P1. 163/06 od 4. aprila 2007. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da je, po mišljenju tog suda, prvostepeni sud pravilno zauzeo stav da tužiocima ne pripada razlika u plati, iz razloga što se plata tužiocima prema članu 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94 i 54/02) utvrđuje po osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku. Kako je plata tužiocima isplaćena u skladu sa odlukom nadležnog organa kojim se određuje i obračunava visina plate pripadnika VJ i tako obračunata plata u celosti redovno isplaćivana, to zahtev tužilaca za isplatu plata u većem iznosu od one koja je odlukom nadležnog organa utvrđena, nije osnovan.
 
Vrhovni sud Srbije je 26. februara 2009. godine, odlučujući o reviziji, doneo osporenu presudu Rev. 109/08 kojom je u stavu prvom izreke odbio reviziju tužioca Nedeljka Radovanovića iz Gornjeg Milanovca, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž1. 1200/07 od 27. septembra 2007. godine, a u stavu drugom izreke je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca Zlatimira Manića iz Gornjeg Milanovca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1200/07 od 27. septembra 2007. godine.

U obrazloženju revizijske odluke je navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca Nedeljka Radovanovića, nalazeći da mu je, kao civilnom licu na službi kod tužene, plata redovno isplaćivana na osnovu kriterijuma za obračun, koji su utvrđeni rešenjem tuženog o postavljenju tužioca, prema članu 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94...54/02). Pošto isplata plate u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnih organa, Vrhovni sud Srbije je ocenio da nema ni eventualne odgovornosti države za naknadu štete po članu 172 Zakona o obligacionim odnosima, te je odbio kao neosnovanu reviziju koju je izjavio tužilac Nedeljko Radovanović, kao što je navedeno u stavu prvom izreke.

U obrazloženju navedene presude Vrhovnog suda Srbije dalje je navedeno: da je tužilac Zlatimir Manić iz Gornjeg Milanovca podneo tužbu radi naknade štete 12. maja 2006. godine; da je po obavljenom veštačenju, podneskom od 5. februara 2007. godine, tužilac Zlatimir Manić opredelio tužbeni zahtev za naknadu štete na ukupni iznos od 270.125,00 dinara; da su prema članu 199. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku tužioci obični suparničari, s obzirom na to da se njihovi zahtevi zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu; da je prema članu 203. ZPP, svaki suparničar u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima, s obzirom na to da analogno tome, pravo na izjavljivanje revizije za svakog tužioca zavisi od visine svakog pojedinačno postavljenog tužbenog zahteva; da prema članu 394. stav 2. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim poslovima, kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi iznos od 500.000,00 dinara. Kako, u konkretnom slučaju, vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, koja se pobija revizijom tužioca Zlatimira Manića, ne prelazi zakonom propisani limit za izjavljivanje revizije, Vrhovni sud Srbije je izjavljenu reviziju u ovom delu odbacio, odlučujući kao u stavu drugom izreke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da je sudija dužan uzdržati se od suđenja kad postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 65.); da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) ako između sudije i lica iz ovog stava teče neka druga parnica ili između njih postoji sukob interesa (član 66. stav 1. tačka 5); da o žalbi protiv presude odlučuje drugostepeni sud (član 355. stav 3.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici, da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. st. 1. i 2.); da će drugostepeni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu kad nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 375.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći i po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.); da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 405. stav 1.);
Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), koji se primenjuje u konkretnom sporu, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto-zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto-zarada iz ovog stava, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.).

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02), koja se primenjuje u konkretnom sporu, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000), koja se primenjuje u konkretnom sporu, bilo je propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0, prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbrane.

5. Ispitujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Kako je osporenom presudom Rev. 109/08 od 26. februara 2009. godine, Vrhovni sud Srbije u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužioca Nedeljka Radovanovića, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž1. 1200/07 od 27. septembra 2009. godine, a u stavu drugom odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca Zlatimira Manića izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž1. 1200/07 od 27. septembra 2007. godine, to je i Ustavni sud povredu prava na pravično suđenje ocenjivao u odnosu na svakog od podnosilaca ustavne žalbe.

Ocenjujući, pre svega, pravo na nepristrasno suđenje, kao element prava na pravično suđenje, a imajući u vidu navode ustavne žalbe da su „sudije Vrhovnog suda Srbije održale sastanak sa tuženom stranom u postupku“ na kome je „postignut dogovor“ za „dalji tok parnice“, kao i da je Okružni sud u Jagodini prilikom odlučivanja primenio „obrazac“ sa tog sastanka, a ne zakon, te navode o postojanju sukoba interesa postupajućih sudija Okružnog suda u Jagodini, Ustavni sud je, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da navodi podnosilaca ustavne žalbe o zavisnosti i pristrasnosti postupajućih sudija Okružnog suda u Jagodini i Vrhovnog suda Srbije nisu potkrepljeni i dokazima koji bi ukazivali na to. Naime, i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hauschildt protiv Danske st. 46-49), pretpostavlja se da postoji lična nepristrasnost propisno izabranog sudije, a da bi se dokazala subjektivna pristrasnost, zahtevaju se dokazi konkretne pristrasnosti. Za objektivnu pristrasnost, po ovom stavu, potrebno je dokazati postojanje objektivno opravdanog straha od pristrasnosti. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, činjenica da su postupajuće sudije Okružnog suda u Jagodini i Vrhovnog suda Srbije, odnosno jedan broj njih, u nekom drugom postupku takođe tužile državu za isplatu razlike zarade, ne ukazuje na postojanje sukoba interesa, odnosno na opravdan strah od njihove pristrasnosti u obavljanju sudijske dužnosti u postupcima u kojima sude.

Ustavni sud je, s druge strane, ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe Nedeljka Radovanovića, utvrdio da su osporene presude, Okružnog suda u Čačku Gž1. 1200/07 od 27. septembra 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 109/08 od 26. februara 2009. godine, doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom na osnovu zakona, dajući ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima se one zasnivaju. Naime, po oceni Ustavnog suda, Okružni sud u Čačku i Vrhovni sud Srbije u osporenim odlukama su odgovorili na bitne navode podnosilaca i obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja suda i neprihvatljive primene materijalnog prava.

Ustavni sud je ocenio da pozivanje podnosilaca ustavne žalbe na pravno shvatanje izraženo u odluci Vrhovnog suda Srbije Rev. 2125/97 od 1. novembra 2007. godine, nije od značaja, jer se to pravno shvatanje odnosi na uskraćivanje ili selektivnost u isplati plate, a ne na određivanje pripadajućeg iznosa plate, pri čemu je u toj presudi Vrhovni sud bio istog stanovišta u pogledu odnosnog pitanja kao i u ovde osporenoj revizijskoj odluci.
6. Saglasno izloženom i odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu Nedeljka Radovanovića kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe Zlatimira Manića da mu je u sprovedenom postupku povređeno pravo na nepristrasno suđenje, kao element prava na pravično suđenje, zato što u postupku odlučivanja o njegovoj tužbi za naknadu štete nadležni sudovi nisu primenjivali merodavne propise, već „obrazac koji je stvoren na održanom sastanku zastupnika tužene strane, sa jedne, i predsednika VSS, te predsednika građanskog odeljenja VSS.... koji ima za cilj da se po svaku cenu tužbeni zahtev tužilaca....odbije“, Ustavni sud je svoj stav izneo u prethodnom delu ove odluke, a uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio je da navedena tvrdnja podnosioca ustavne žalbe o zavisnosti postupajućih sudija Okružnog suda u Čačku i Vrhovnog suda Srbije, nije potkrepljena dokazima.

Ustavni sud je, nasuprot tome, utvrdio da je osporenu revizijsku presudu Rev. 109/08 od 26. februara 2009. godine, kojom je, u stavu drugom izreke, odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca Zlatimira Manića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž1. 1200/07 od 27. septembra 2007. godine, doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom na osnovu zakona, dajući ustavnoprihvatljive razloge zašto revizija tužioca nije dozvoljena. Naime, Vrhovni sud Srbije je, po oceni Ustavnog suda, u osporenoj revizijskoj presudi obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja suda.

8. Saglasno izloženom i odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu Zlatimira Manića kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

9. Ustavni sud je konstatovao da osporena presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 109/08 od 26. februara 2009. godine, u stavu drugom izreke, kojom je odbačena kao nedozvoljena revizija koju je izjavio tužilac Zlatimir Manić, ovde podnosilac ustavne žalbe, ima karakter procesnog rešenja i da Ustavni sud, saglasno usvojenim stavovima, smatra da je pre izjavljivanja ustavne žalbe poslednje pravno sredstvo u parničnom postupku iscrpljeno donošenjem presude po reviziji, a da u slučajevima kada revizija zakonom nije dozvoljena, smatra se da je poslednje pravno sredstvo pre izjavlji¬va¬nja ustavne žalbe iscrpljeno donošenjem odluke po žalbi na presudu ili žalbi na rešenje.

Dakle, prema stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju revizije, kao i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu (ako je podneta po proteku roka utvrđenog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu), ili nedopuštenu (ako su osporeni akti doneti pre Ustava).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da je ustavna žalba Zlatimira Manića izjavljena protiv drugostepene presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1200/07 od 27. septembra 2007. godine, te da je nakon toga podnosilac izjavio reviziju koja je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 109/08 od 26. februara 2009. godine, u stavu drugom izreke, odbačena kao nedozvoljena.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba navedenog podnosioca neblagovremena u odnosu na osporenu presudu Okružnog suda u Čačku. Naime, podnosilac ustavne žalbe Zlatimir Manić je osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u Čačku Gž1. 1200/07 od 27. septembra 2007. godine primio pre 26. februara 2009. godine, kada je presudom Rev. 109/08 Vrhovni sud Srbije odlučio o izjavljenoj reviziji, a ustavnu žalbu je podneo 8. maja 2009. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je saglasno odredbi člana 36. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba u ovom delu odbačena i odlučeno kao u drugom delu tačke 2. izreke.
 
10. Na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 189/2009: Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog navodne pristrasnosti suda
• Už 72/2009: Ustavni sud odbio žalbu vojnih lica u sporu o naknadi štete
• Už 1529/2008: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku
• Už 1528/2008: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u sporu za naknadu štete zbog manje isplaćene plate
• Už 2099/2009: Povreda prava na imovinu zbog nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku