Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od dvadeset godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 20 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv meritornih presuda je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V . V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8030/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo V. V . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.4 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja Odluke tom Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. V . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8030/15 od 10. decembra 2015. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2530/16 od 16. juna 2016. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1996/16 od 31. januara 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V . V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 8. juna 2018. godine, pre ko punomoćnika T. P, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 58. i člana 69. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da u konkretnom slučaju postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, osporava i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8030/15 od 10 . decembra 2015. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2530/16 od 16. juna 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1996/16 od 31. januara 2018. godine. Podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena revizijska presuda. Ustavnom žalbom je tražena naknada nemat erijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 10.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8030/15 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 19. novembra 1997. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije, radi naknade štete.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 41 ročište za glavnu raspravu, od kojih je 22 održano na kojima je sproveden doka zni postupak saslušanjem tužioca, i veštačenjem sudskog veštaka – neuropsihijatra ( četiri nalaza i mišljenja), koja su više puta dopunjavana. Ostalih 19 ročišta nije održano i to jedno z bog neuredne dostave poziva, jedno radi izjašnjenja na nalaz veštaka , jedno zbog izjašnjenja veštaka, tri bez navođenja razloga, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, sedam zbog štrajka advokata (u periodu od 10. oktobra 2014. godine do 16. januara 2015. godine), jedno zbog izjašnjenja na podnesak tužioca, jedno zbog toga što tuženoj nije uredno uručen podnesak i dva ročišta su otkaza na na zahtev punomoćnika tužioca.

U periodu od 20. avgusta 1998. do 18. januara 2001. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, a od 24. decembra 2004. do 14. septembra 2009. godine zakazana su i održana tri ročišta za glavnu raspravu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je ,najpre, doneo presudu zbog izostanka P. 6449/97 od 10. decembra 1997. godine, usled nedolaska uredno pozvane tužene, da bi na ročištu održanom 2. juna 1998. godine bio usvojen predlog tužene za povraćaj u pređašnje stanje, i navedena presuda stavljena van snage.

Zatim je doneta presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P . 3121/98 od 12. januara 2004. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2945/04 od 30. juna 2004. godine.

U ponovnom postupku je doneta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11017/10 od 28. maja 2012. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6863/12 od 20. maja 2013. godine, da bi navedene presude bile ukinute rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 6/14 od 27. februara 2014. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje 3. februara 2015. godine kojim se smatra da je tužba tužioca povučena, zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka, da bi na van ročišta doneo rešenje 6. aprila 2015. godine kojim je bio usvojen predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo navedeno rešenje kojim se tužba smatra povučenom.

U ponovnom postupku je doneta osporena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8030/15 od 10. decembra 2015. godine kojom je , stavom prvim izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena – Republika Srbija na ime naknade materijalne štete – izgubljene zarade plati iznos od 5.000.000,00 dinara, kao i da mu na ime nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 2.000.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 1.500.000,00 dinara sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; stavovima drugim i trećim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova postupa, dok je stavom četvrtim izreke tužilac oslobođen troškova plaćanja sudskih taksi na tužbu i presudu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2530/16 od 16. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8030/15 od 10. decembra 2015. godine, u stavovima prvom i drugom izreke.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1996/16 od 31. januara 2018. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2530/16 od 16. juna 2016. godine.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom, pored ostalog, istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda ustanovljen Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, kada je i prvi put proklamovano pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe, dana 19. novembra 1997. godine, do donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1996/16 od 31. januara 2018. godine kojom je pravnosnažno okončan predmetni postupak, proteklo 20 godina i dva meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka sudom, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce, navedeno trajanje parničnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Ovo naročito što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donet e četiri prvostepene presude od kojih je prva presuda zbog izostanka stavljena van snage , a druga i treća prvostepena presuda su bile ukinute, pri čemu su bile donete i dve drugostepene presude od kojih je jedna bila ukinuta, s tim da je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3121/98 od 12. januara 2004. godine bila doneta tek nakon šest godina i dva meseca od podnošenja tužbe, da bi nakon njenog ukidanja 30. juna 2004. godine, u ponovnom postupku, sledeća prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11017/10 bila doneta 28. maja 2012. godine, dakle tek nakon skoro osam godina. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da u periodu od 20. avgusta 1998. godine do 18. januara 2001. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, a od 24. decembra 2004. godine do 14. septembra 2009. godine zakazana su i održana samo tri ročišta za glavnu raspravu, kao i da dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije i dva zbog toga što tuženoj nije uredno uručen podnesak, odnosno zbog neuredne dostave poziva. Zatim , zbog toga što je za 16 godina , koliko je postupak trajao pred prvostepenim sudovima , održa no samo 22 ročišta za glavnu raspravu na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i veštačenjem veštaka – neuropsihijatra (četiri nalaza i mišljenja). U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da su oni delimično doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da dva ročišta nisu održana na zahtev punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, kao i da je bilo utvrđeno da je tužba u toj pravnoj stvari povučena zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka, da bi kasnije došlo do povraćaja u pređašnje stanje, ali da to nije bilo od odlučnog značaja na trajanje postupka . Činjenica da sedam ročišta nisu održana zbog štrajka advokata u periodu od 10. oktobra 2014. godine do 16. januara 2015. godine , koja se ne mogu staviti na teret sudu, ne može biti opravdanje za navedeno trajanje osporenog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

6. Analizirajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8030/15 od 10. decembra 2015. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2530/16 od 16. juna 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1996/16 od 31. januara 2018. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argume ntuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da osporava valjanost ocene prethodno izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, a što ne predstavlja argumentovane ustavnopravne razloge koji bi vodili meritornom odlučivanju Suda.

Što se tiče navoda ustavne žalbe da su postupajući sudovi ignorisali veštačenja kojima je zaključeno da su kod podnosioca ustavne žalbe duševni poremećaji nastali za vreme služenja vojnog roka, Ustavni sud ukazuje na to da je u osporenim presudama dovoljno i jasno obrazloženo zašto je u potpunosti prihvaćen nalaz i mišljenje Sudskog psihijatrijskog odbora M . U . u Beogradu i sudskog veštaka dr O . N , odnosno zašto navedeni nalazi nisu dovedeni u sumnju sa nalazima i mišljenja drugih veštaka.

S tim u vezi, Sud napominje da je u Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ovaj zakon ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo, a jemstvo da će organ nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razumljive razloge u odluci.

Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na imovinu i prava na socijalnu zaštitu iz čl. 58. i 69. Ustava, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih presuda.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od dvadeset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti