Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu; odbacivanje tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv sudskih odluka kojima je odbijen zahtev za vraćanje na rad. Deo tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa odbačen je kao neblagovremen, što je onemogućilo odlučivanje o reintegraciji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. N . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. N . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 321/14 od 12. maja 2014. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 508/13 od 10. decembra 2013. godine i presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1157/12 od 11. januara 2013. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Z. N . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zaj emčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1798/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. N . iz Leskovca je , 22. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika B . C, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 321/14 od 12. maja 2014. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 508/13 od 10. decembra 2013. godine i dela presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1157/12 od 11. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1798/10.

Podnosilac ustavne žalbe je veoma detaljno obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 25. marta 2010. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Leskovcu protiv tuženog poslodavca Grada Leskovca – Gradske uprave za javne nabavke, radi poništaja rešenja kojim je ostao neraspoređen, rešenja o isplati otpremnine i rešenja o prestanku radnog odnosa, kao i radi vraćanja na rad; da je Osnovni sud u Leskovcu doneo presudu P1. 1157/12 od 11. januara 2013. godine kojim je usvojio tužbeni zahtev i poništio kao nezakonito rešenje o utvrđenju da je podnosilac ostao neraspoređen, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za vraćanje na rad i odbacio tužbu za poništaj ostalih rešenja; da su presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 508/13 od 10. decembra 2013. godine odbijene kao neosnovane žalbe parničnih stranaka s tim što žalbe nisu bile izjavljene protiv dela prvostepene presude kojom je usvojen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o neraspoređivanju, te je taj deo presude postao pravnosnažan; da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 321/14 od 22. maja 2014. godine odbijena kao neosnovana revizija koji je podnosilac izjavio protiv drugostepene presude; da je Vrhovni kasacioni sud u revizijskoj presudi izrazio pogrešan stav da , činjenica što je poništeno rešenje tuženog kojim je tužilac ostao neraspoređen nije od uticaja na radnopravni status tužioca kao nezaposlenog lica, kome je ovaj status utvrđen konačnom odlukom tuženog o prestanku radnog odnosa, te stoga nema osnova za reintegraciju tužioca ; da je rešenje o neraspoređivanju obavezan uslov za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa zaposlenih u državnim organima, te ništavost rešenja o neraspoređivanju, kao inicijalnog akta koji predstavlja uslov za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa , vodi ništavosti i nezakonitosti svih rešenja donetih nakon rešenja o utvrđenju neraspoređenosti, pa i rešenja o prestanku radnog odnosa ; da se poništavanjem tog inicijalnog rešenja, poništavaju i sve posledice koje je to rešenje proizvelo, pa samim tim rešenje o prestanku radnog odnosa ne može proizvoditi pravno dejstvo tj. smatra se kao i da nije doneto, te je pogrešno odlučio prvostepeni sud kada je odbio zahtev tužioca za vraćanje na rad, Apelacioni sud kada je potvrdio tu odluku, a Vrhovni kasacioni sud kada je odbio reviziju podnosioca kao neosnovanu; da su u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sudovi različitih instanci doneli suprotne odluke i u prilog tih tvrdnji podnosilac je priložio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1791/10 od13. maja 2011. godine, presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1730/11 od 22. septembra 2011. godine, rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1024/11 od 18. januara 2012. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1055/12 od 12. decembra 2012. godine, te mu je iz tih razloga povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava ; da je osporenim presudama podnosiocu uskraćeno pravo na rad, te mu je time povređeno i pravo na rad iz člana 60. Ustava; da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava jer je postupak okončan nakon četiri godine dok se prema Zakonu o radu radni spor mora okončati za šest meseci. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude.

Zahtevao je naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. marta 2010. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Leskovcu protiv tuženog poslodavca Grada Leskovca – Gradske uprave za javne nabavke, radi poništaja prvostepenih rešenja o neraspoređivanju, o isplati otpremnine i o prestanku radnog odnosa, kao i radi vraćanja na rad.

Preinačenom tužbom od 5. aprila 2011. godine podnosilac je tražio poništaj i drugostepenih rešenja kojima su odbijeni prigovori podnosioca protiv prvostepenih rešenja o isplati otpremnine i o prestanku radnog odnosa .

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1157/12 od 11. januara 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog od 16. februara 2010. godine o utvrđivanju da je tužilac ostao neraspoređen; u stavu drugom izreke odbačena je kao nedozvoljena tužba u delu kojim je tražen poništaj rešenja tuženog o isplati otpremnine, od 26. februara 2010. godine i rešenj a o prestanku radnog odnosa , od 1. marta 2010. godine; u stavu trećem izreke odbačena je kao neblagovremena tužba u delu kojim je tražen poništ aj drugostepen ih rešenja tuženog , od 19. marta 2010. godine, kojim je odbijen prigovor podnosioca protiv prvostepenih rešenja o isplati otpremnine i o prestanku radnog odnosa; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traž eno da tuženi vrati tužioca na radno mesto na koje je bio raspoređen ili da ga rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi u istoj ili drugoj upravi ili državnom organu Grada Leskovca; u stavu petom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka . Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu, pobijajući je u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke , a tuženi je izjavio žalbu pobijajući prvostepenu presudu u delu odluke o troškovima postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 508/13 od 10. decembra 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1157/12 od 11. januara 2013. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 321/14 od 12. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 508/13 od 10. decembra 2013. godine.

U obrazloženju presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac 25. marta 2010. godine podneo tužbu kojom je tražio poništaj prvostepenog rešenja o utvrđenju da je tužilac ostao neraspoređen, od 16. februara 2010. godine, prvostepenog rešenja o isplati otpremnine, od 26. februara 2010. godine i prvostepenog rešenja o prestanku radnog odnosa, od 1. marta 2010. godine, sa zahtevom da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad; da je tužba preinačena 5. aprila 2011. godine, sa zahtevom za poništaj drugostepenih rešenja od 19. marta 2010. godine, kojima su odbijeni prigovori tužioca protiv prvostepenih rešenja o isplati otpremnine i prestanku radnog odnosa, a oba drugostepena rešenja su dostavljena tužiocu 22. marta 2010. godine, dakle pre podnošenja tužbe; da su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su odbacili tužbu kao nedozvoljenu u delu zahteva za poništaj prvostepenih rešenja, odbacili tužbu kao neblagovremenu u delu zahteva za poništaj drugostepenih rešenja o isplati otpremnine i prestanku radnog odnosa, a odbili tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio vraćanje na rad; da po oceni Vrhovnog kasacionog suda, predmet spora u cilju zaštite prava zaposlenog može biti samo konačna odluka tuženog, a u konkretnom slučaju, to su drugostepene odluke tuženog od 19. marta 2010. godine kojima je odbijen prigovor tužioca protiv prvostepenog rešenja od 26. februara 2010. godine o visini otpremnine i prvostepenog rešenja od 1. marta 2010. godine o prestanku radnog odnosa; da je tužilac podneo 25. marta 2010. godine tužbu kojom je tražio poništaj prvostepenih rešenja, a preinačenom tužbom od 5. aprila 2011. godine istakao je zahtev za poništaj drugostepenih, odnosno konačnih rešenja na osnovu koj ih je odlučeno o pravu na otpremninu i prestanku radnog odnosa; da se tužba radi ostvarivanja i zaštite prava zaposlenih u državnim organima, u konkretnom slučaju u organu lokalne samouprave, može ostvariti u sudskom postupku samo protiv konačnog rešenja funkcionera koji rukovodi organom, a to su rešenja tuženog od 19. marta 2010. godine, koje je tužilac primio 22. marta 2010. godine; da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužba podneta 25.marta 2010. godine sa zahtevom za poništaj samo prvostepenih rešenja nedozvoljena, a da je zahtev tužioca od 5. aprila 2011. godine za poništaj drugostepenih rešenja neblagovremen, s obzirom na to da su drugostepena rešenja dostavljena tužiocu 22. marta 2010. godine, te kako je protekao prekluzivni rok za sudsku zaštitu od 15 dana u smislu člana 71. stav 5. Zakona o radnim odnosima u državnim organima , tužba je u delu zahteva za poništaj drugostepenog rešenja o prestanku radnog odnosa odbačena kao neblagovremena; da se u delu tužbenog zahteva za vraćanje na rad, primenjuju odredbe Zakona o radu koji u članu 191. stav 1. propisuje da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva; da imajući u vidu da je tužba kojom je tužilac tražio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa odbačena kao neblagovremena, to znači da nema pravnosnažne odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, te kako je tužiocu radni odnos prestao, više ne postoji osnov da se tužilac vrati na rad, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev u ovom delu neosnovan; da činjenica što je poništeno rešenje tuženog od 16. februara 2010. godine o utvrđivanju da je tužilac ostao neraspoređen, nije od uticaja na radno-pravni status tužioca kao nezaposlenog lica, kome je ovaj status utvrđen konačnom odlukom tuženog o prestanku radnog odnosa, te stoga nema osnova za reintegraciju tužioca.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je : da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima pod jednakim uslovima dostupna radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Odredbama člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91 … 79/05) propisano je : da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom; da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor; da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od osam dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora; da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti; da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi; da ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Odredbom člana 199. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je da tužilac može do zaključenja glavne rasprave da preinači tužbu, a prema član u 200. stav 1 . istog zakona preinačenje tužbe predstavlja promenu istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći.

5. Ustavni sud je, ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 321/14 od 12. maja 2014. godine, Apelacionog suda u Nišu Gž1. 508/13 od 10. decembra 2013. godine i Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1157/12 od 11. januara 2013. godine povređena prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na rad iz člana 60. Ustava, a polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac kroz tvrdnje o povredi ovih ustavn ih prava ukazuje na to da su prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud proizvoljno primenili materijalno pravo iz razloga što ništavost rešenja o neraspoređivanju predstavlja uslov za ništavost rešenja o prestanku radnog odnosa, a što u konkretnom slučaju nije utvrđeno.

Ustavni sud, i u ovoj odluci, ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskiminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je pošao od činjenice da je u konkretnom slučaju podnosilac preinačenjem tužbe od 5. aprila 2011. godine, pored postojećih zahteva iz tužbe od 26. maja 2010. godine, proširio tužbeni zahtev tražeći poništaj i drugostepenih , odnosno konačnih rešenja, donetih po prigovorima tužioca protiv rešenja o isplati otpremnine i rešenj a o prestanku radnog odnosa, a koje je tužilac primio pre podnošenja tužbe. Kako je podnosiocu počeo da teče rok za podnošenja tužbe od dana prijema navedenih drugostepenih, odnosno konačnih rešenja, odnosno od 23. marta 2010. godine, to je tužbu protiv tih rešenja mogao podneti u roku od 15 dana , u smislu člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odnosno najkasnije do 6. aprila 2010. godine, što nije učinio, već je podneo zahtev tek posle godinu dana, te je u tom delu tužba odbačena kao neblagovremen a, i za odbacivanje tužbe po tom osnovu sud je dao potpuno prihvatljive ustavnopravne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Po oceni Suda, kako je tužba za poništaj prvostepenog rešenja o prestanku radnog odnosa odbačena kao nedozvoljena, imajući u vidu da predmet spora u cilju zaštite prava zaposlenih može biti samo konačna odluka, a da je tužba za poništaj drugostepenog rešenja o prestanku radnog odnosa odbačena kao neblagovremena, to je za odbijanje tužbenog zahtev a za vraćanje na rad sud dao potpuno ustavnopravno prihvatljive razloge polazeći od toga da s obzirom na to da nije poništeno kao nezakonito rešenje tužen og o prestanku radnog , imajući u vidu da je reintegracija vezana za pravnosnažnost odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, te takođe sledi i da poništaj rešenja o neraspoređivanju nije od uticaja na radno-pravni status podnosioca, kome je ovaj status utvrđen konačnom odlukom tuženog o prestanku radnog odnosa.

6. Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava je postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije pred sudovima poslednje instance, a iz osporenih ak ata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu, nije se mogao izvesti zaključak da taj uslov postoji.

Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1055/12 od 12. decembra 2012. godine, kao suda poslednje instance u drugom postupku, i utvrdio da iako se radi o istom tuženom, činjenično stanje je različito jer u tom sporu tužba nije bila nedozvoljena ili neblagovremena kao što je u konkretnom slučaju, imajući u vidu da je tužba u tom sporu blagovremeno podneta protiv konačnih odluka tuženog koje samo i mogu biti predmet spora u cilju zaštite prava zaposlenog.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 321/14 od 12. maja 2014. godine, Apelacionog suda u Nišu Gž1. 508/13 od 10. decembra 2013. godine i Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1157/12 od 11. januara 2013. godine nisu povređen a prav a podnosioca us tavne žalbe na pravičino suđenje, na rad i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredb ama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1798/10 , Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac podneo tužbu 26. marta 2010. godine, a da je postupak okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 321/04 od 12. maja 2014. godine, dakle postupak je pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom ukupno trajao četiri godine i dva meseca, što se ne može smatrati nerazumno dugim trajanjem postupka pred tri sudske instance , kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Stoga se ni navodi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P1. 1798/10, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi ovog Ustavom zajemčenog prava.

Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je odredba člana 195. stav 3. Zakona o radu na koju se poziva podnosilac navodeći da je radni spor hitnog karaktera i da se mora okončati u roku od šest meseci, samo instrukcionog karaktera i ne određuje imperativni rok za okončanje postupka, niti se njegovim prekoračenjem stvara neoboriva pretpostavka da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1798/10, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.