Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra. Zahtev za naknadu materijalne štete je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D S. iz Sremske Mitrovice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . S . i utvrđuje da je u pa rničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 2104/12 ( inicijalno predmet Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P . 552/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od č etiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Sremske Mitrovice podneo je Ustavnom sudu, 6. septembra 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1686/16 od 29. juna 201 6. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava . Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je okončan donošenjem osporene presude .

Podnosilac u ustavnoj žalbi iznosi hronološki tok predmetnog postupka i navodi da je parnica započeta tužbom 14. juna 2005. godine, a okončana nakon 11 godina donošenjem osporene drugostepen e presud e 29. juna 2016. godine . U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da drugostepeni sud nije razmotrio ključne navode žalbe tuženog i nije odlučivao o njima. Tužioci su u parnici uspeli 100 posto bez ikakvih materijalnih dokaza, bez ijednog računa i bez dokaza da su radovi na sanaciji stvarno i izvedeni. Sud je stao na stanovište da je tuženi trebao da snimi stanje susednih objekata što ni po jednom propisu nije bio u obavezi. Takođe, sud je, p o uverenju podnosioca, ignorisao mnoge druge dokaze, te nije jasno kako je dokazano da su radovi koje je izvodio tuženi uticali na oštećenja na objektu tužilaca.

Od Ustavnog suda se zahteva da odluči o poništavanju osporenog akta zbog uskraćenog prava na jednaku zaštitu prava i otklanjanju štetnih posledica zbog dužine postupka uzrokovanih sporim i neefikasnim radom nižih sudova, te da se utvrdi i dosudi naknada za materijalne troškove i štete nastale kod tuženog zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 2104/12 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Z. R . i M . R . su 14. juna 2005. godine Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici podneli tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete.

Do donošenja prvostepene presude u ovom sporu, sud je zakazao 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih osam ročišta nije održano (šest ročišta nije održano jer veštak nije dostavio nalaz sa mišljenjem odnosno nije blagovremeno vratio spise predmeta, jedno ročište nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužioca i jedno zbog bolesti postupajuće sudije) , a održano je 11 ročišta na kojima je sud izveo dokaze veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, te saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, kao i saslušanjem dva svedoka i veštaka građevinske struke .

Presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 552/05 od 20. marta 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca u celosti, ali je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3801/11 od 13. septembra 2012. godine usvojena žalba tuženog i navedena presuda ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je zakazao 11 ročišta, od kojih tri nisu održan a (jedno ročište nije održano, jer određeni sudski veštak nije vratio spise predmeta, jedno ročište nije održano zbog štrajka advokata, a jedno zbog nestanka električne energije).

Rešenjem suda donetim na ročištu 19. aprila 2013. godine određeno je novo veštačenje od strane drugog veštaka građevinske struke, a veštak je nalaz sa mišljenjem dostavio sudu 24. juna 2013. godine , nakon čega je usledilo dopunsko veštačenje prema rešenju suda od 3. jula 2013. godine. Veštak je više puta pismeno odgovarao na primedbe i pitanja stranaka, a saslušan je pred sudom radi usmenog izjašnjenja .

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 2104/12 od 4. februara 2016. godine, u prvom stavu izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu R. Z . na ime naknade štete isp lati iznos od 193.676,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 63.422,00 dinara počev od 2. avgusta 2013. godine do isplate i na iznos od 130.254,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 2. avgusta 2013. godine do isplate, dok je preostalim tužben im zahtev om tužilac Z . R . odbij en za ukupan iznos od 193.676,00 dinara , kao i sa zahtevom za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 63.422,00 dinara počev od 14. juna 2005. do 2. avgusta 2013. godine. Drugim stavom izreke presude odbijen je u celosti kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje M. R , trećim stavom izreke tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova postupka isplati ukupan iznos od 252.673,00 dinara, četvrtim stavom izreke odbijen je zahtev tužilje M. za naknadu troškova postupka , a petim stavom izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1686/16 od 29. juna 2016. godine, u prvom stavu izreke, žalba tužilje je odbijena, a žalbe tužioca i tuženog su delimično usvojene i delimično odbijene, te je presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 2104/12 od 4. februara 2016. godine preinačena tako što je tuženi obavezan da tužiocu pored dosuđenog iznosa na ime naknade štete isplati i iznos od 193.676,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. avgusta 2013. godine do isplate, a dosuđeni iznos parničnih troškova povisuje na 366.686,00 dinara, zatim tako što tužilju M . obavezuje da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 82.500,00 dinara, a potvrđuje presudu u preostalom delu , a drugim stavom izreke tuženi je obavezan da tužiocu isplati troškove žalbenog postupka, dok je trećim stavom izreke odbijen zahtev tužilje M. i tuženog za dosudu traženih troškova žalbenog postupka .

Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, konstatovao da je u obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno: da je tužilac vlasnik, a njegova majka, tužilja M, doživotni plodouživalac sporne stambeno -poslovne zgrade u Sremskoj Mitrovici, a da je tuženi vlasnik bliže označenog susednog stambeno-poslovnog objekta na kome je u toku 2000. godine započeo radove na rekonstrukciji krova, za koje je u 2001. godini dobio odobrenje, a u toku 2002. godine izvodio radove na adaptaciji stambenog prostora na prvom spratu, podrumskog i tavanskog prostora za koje radove je takođe ishodovao odobrenje; da je u toku radova 2003. godine na objektu tužioca došlo do oštećenja i sleganja poda, pojavile su se pukotine na prostorijama zgrade, otpale su pločice u kupatilu i tapete u sobi; da iz sprovedenog građevinskog veštačenja sledi da su oštećenja na objektu tužioca u direktnoj uzročnoj vezi sa izvođenjem radova na objektu tuženog i da su reflektovana u pravcu pojave pukotina uglavnom na zidovima koji se graniče sa zidom objekta tuženog; da su oštećenja rezultat činjenice što nije izvršeno podbetoniranje temelja na objektu tužioca, pošto su oni plići od temelja zgrade tuženog; da nakon završetka radova na objektu tuženog , stabilnost objekta tužioca više nije ugrožena; da odluka prvostepenog suda nije pravilna u pogledu zaključka suda da postoji doprinos tužioca nastaloj štete, jer je sud pogrešno cenio iskaze saslušanih svedoka koji su se izjašnjavali o oštećenjima na objektu tužioca koja su postojala pre nego što je tuženi započeo radove; da je tužilac već izveo radove u vrednosti od 126.844,20 dinara na svom objektu radi otklanjanja nastale štete, kao i da vrednost radova koje treba da izvede na sanaciji nastalih oštećenja iznosi 260.507,55 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) koji se primenjivao u postupku nakon ukidanja prve prvostepene presude .

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo 14. juna 2005. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1686/16 od 29. juna 2016. godine, iz čega proizlazi da je osporeni postupak trajao 11 godina .

Navedeno trajanje parničnog postupka od 11 godina, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri , pre svega, činjenično složen , imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, da su u sprovedenom postupku obavljena dva veštačenja građevinske struke i dopun e tih veštačenja, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije uticao na dužinu trajanja postupka, jer se uredno odazivao pozivu suda, blagovremeno postupao po nalozima suda i nije zloupotrebljava o procesna ovlašćenja .

Imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome „samo ona kašnjenja za koja je država odgovorna mogu da opravdaju zaključak da je prekoračen razuman rok“ (videti presudu Proszak protiv Poljske , od 16. decembra 1997. godine), Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, osnovni razlog neprimereno dugog trajanja predmetnog postupka jeste neažurno i neefikasno postupanje redovnih sudova. Naime, prvostepeni sud je do pravnosnažnog okončanja parnice zakazao ukupno 30 ročišta, od kojih čak 1 1 nije održano, uglavnom jer veštak nije blagovremeno izveo veštačenje niti dostavio sudu svoj nalaz sa spisima predmeta . Sa druge strane, većina održanih ročišta su tzv. „prazna ročišta“ na kojima sud nije izvodio dokaze . Sud je u dokaznom postupku, u pravilu na odvojenim ročištima, sasluša vao tužioca i tuženog tri puta, saslušavao pet svedoka i izveo dva veštačenja, iako je bio dužan i ovlašćen da preduzme mere kojima se koncentriše izvođenje dokaza na manjem broju ročišta. Takođe, prvostepeni sud je u postupku u kome je postupalo dvoje sudija više puta propustio da veštaku odredi rok za izjašnjenje na primedbe stranaka ,te je ponavljao naloge veštaku a nije ni razmatrao mogućnost njihovog eventualnog kažnjavanja, propuštajući mehanizme koji će omogućiti efikasno suđenje, što je dovelo do održavanja praznih ročišta. Postupanje suda bilo je neefikasno u periodu od 24. februara 2006. godine (kada nije održano ročište pred prvostepenim sudom ), sve do ročišta održanog 24. novembra 2006. godine, u kom periodu od devet meseci nije bilo nikakve aktivnosti suda. Prva prvostepena presuda P. 552/05 doneta je 20. marta 2009. godine, a strankama je ekspedovana nakon de vet meseci – 7. decembra 2009. godine . Nakon što su mu dostavljeni spisi predmeta 9. marta 2010. godine, drugostepenom sudu je trebalo dve godine i šest meseci da, rešenjem od 13. septembra 2012. godine usvoji žalbu, ukine presudu i predmet vrati na ponovno suđenje. U ponovnom postupku prvostepeni sud je ponovo bio neaktivan skoro godinu dana u vremenu od 4. novembra 2014. godine kada je ročište odloženo na neodređeno vreme zbog štrajka advokata, sve do ročišta koje je održano 20. oktobra 2015. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem redovnih sudova podnosi ocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja parničnog postupka i cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen, a koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije pružio dokaze o postojanju materijalne štete, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio njegov zahtev za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1686/16 od 29. juna 201 6. godine, Ustavni sud je zaključio da j e podnosilac u suštini nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka. Ustava. Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu tužilaca za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o parničnom postupku utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o njihovom pravu primenom merodavnih propisa kojima su ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno prihvatljiv osnov za donošenje osporene presude. Imajući u vidu navedeno, po nalaženju ovoga suda, navodi podnosioca ustavne žalbe izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni procesnog i materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava, te ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava podnosioca na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda u suštini traži da kao instancioni sud prei spita i oceni zakonitost osporene presude.

Suprotno tvrdnjama iznetim u ustavnoj žalbi o odbijanju suda da raspravi o iznetim žalbenim navodima, kojima podnosilac u suštini ukazuje na povredu prava na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud odgovorio na sva odlučna pitanja konkretnog spora, te za svoju odluku dao argumentovano obrazloženje koje se ne može smatrati nepravičnim ni arbitrernim.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su u osporenoj presudi razmotreni i ocenjeni svi navodi koji su bili naročito značajni za odluku i to u onoj meri koja je neophodna da bi sporna činjenična i pravna pitanja bila razjašnjena na jasan i nedvosmislen način. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, ne može smatrati da osporena presuda u pogledu obrazloženja odluke ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud podseća da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, garancije prava na pravično suđenje odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke, s tim što ova obaveza ne znači da se u odluci moraju dati odgovori na sva postavljena pitanja (videti presudu toga suda Van de Hurk protiv Holandije , od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji ova obaveza suda zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na način da navedu jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Sud svakako čini povredu prava na pravično suđenje kad iz obrazloženja ispusti bitne navode stranaka (videti presudu Georgiadis protiv Grčke , od 29. maja 1997. godine), što se, međutim, u konkretnom slučaju, nije dogodilo.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije pružio dokaze da su sudovi poslednje instance u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli drugačije odluke, pa se ne mogu prihvatiti ni tvrdnje o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1 . izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti