Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 14 godina. Sud je konstatovao brojne periode neaktivnosti i neefikasnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Mihajlovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Zorana Mihajlovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3151/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Mihajlović iz Beograda je 21. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Vladimira Slijepčevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1411/12 od 26. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, iz čl ana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1411/12 od 26. juna 2012. godine preinačena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3151/06 od 13. juna 2008. godine, tako što su umanjeni iznosi naknade nematerijalne štete dosuđeni prvostepenom presudom; da je tužiocu – ovde podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer odluka drugostepenog suda nije ni pravična, niti je doneta u razumnom roku; da je nepravičnost drugostepene presude posledica konstrukcije o podeljenoj odgovornosti koju je potpuno proizvoljno napravio drugostepeni sud, s tim da je ova konstrukcija u suprotnosti sa svim izvedenim dokazima u parničnom postupku; da krajnje neosnovano deluje ukazivanje drugostepenog suda na to da tužilac nije predložio izvođenje dokaza u vezi ponašanja aktera događaja, u situaciji kada tuženi nije saslušan ni u jednoj fazi parničnog postupka; da tužilac nikada nije osporavao činjenice vezane za postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti i ovakva tvrdnja drugostepenog suda je netačna i takođe je u suprotnosti sa izvedenim dokazima; da presude nisu donete u razumnom roku što proizlazi iz činjenice da je postupak trajao više od četrnaest godina; da sa svih napred iznetih razloga podnosilac predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i potvrdi prvostepenu presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14603/12, ranije predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3151/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. februara 1998. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Ivice Tarle iz Beograda, sa predlogom da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete nanete teškom telesnom povredom isplati u tužbi opredeljene iznose na ime fizičkih bolova, straha, estetskog naruženja i umanjenja opšte životne aktivnosti, kao i materijalne štete.

20. marta 1998. godine prvostepeni sud je naložio tužiocu da opredeli vrednost spora, što je tužilac učinio podneskom od 7. aprila 1998. godine.

Pripremno ročište zakazano za 6. maj 1998. godine nije održano zbog toga što su poziv tuženom i tužba vraćeni sudu sa konstatacijom da tuženi živi i radi u inostranstvu, te je prvostepeni sud naložio tužiocu da dostavi tačnu adresu tuženog. Tužilac je podneskom od 19. maja 1998. godine obavestio prvostepeni sud da se tuženi nalazi u Varšavi sa svojom suprugom koja radi kao službenik Ambasade SRJ u Poljskoj.

Nakon toga Treći opštinski sud u Beogradu je tri puta dostavljao Ministarstvu pravde Republike Srbije zahtev za uručenje tužbe i poziva za ročište tuženom (10. juna 1998, 23 decembra 1998. i 27. januara 1999. godine), ali ovo dostavljanje nije bilo izvršeno ili nije bilo izvršeno blagovremeno.

Tužilac je podneskom od 7. juna 1999. godine obavestio prvostepeni sud da se tuženi nalazi u zemlji, te mu je izvršeno dostavljanje navednih pismena. Tuženi je odgovorio na tužbu podneskom od 22. juna 1999. godine.

Treći opštinski sud u Beogradu je održao pripremno ročište 25. juna i 26. novembra 1999. godine, nakon čega je predmet dat u rad drugom sudiji.

Naredna četiri ročišta zakazana za 8. februar, 23. maj i 4. oktobar 2000. godine i 30. januar 2001. godine nisu održana, i to: zbog promene predsednika veća, zbog nedostatka električne energije, zbog štajka advokata i zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Na narednom ročištu održanom 3. aprila 2001. godine, na predlog punomoćnika tužioca, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka medicinske struke na okolnost težine pretrpljenih povreda. Rešenjem od istog datuma za veštaka je određen stalni sudski veštak M. J. iz Beograda.

Podneskom od 8. februara 2002. godine veštak je obavestio sud da, kao sepecijalista opšte hirurgije, nije kompetentan da obavi vešačenje, jer naneta povreda iziskuje da veštačenje obavi oftalmolog i vratio spise predmeta, nakon čega je veštačenje povereno KBC Zvezdara – Odeljenju za oftalmologiju.

Nakon dve urgencije prvostepenog suda (1. jula i 7. oktobra 2002. godine), KBC Zvezdara – Klinika za očne bolesti je 14. novembra 2002. godine dostavio nalaz i mišljenje.

Na ročištu 19. juna 2003. godine saslušan je veštak oftalmolog P. M, a na ročištu 5. novembra 2003. godine, na predlog tužioca, određeno je veštačenje veštaka neuropsihijatra na okolnosti da li je tužilac prilikom nanošenja telesne povrede pretrpeo fizičke bolove, duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti i strah, te kakvi su bili njihov intenzitet i trajanje.

Veštak neuropsihijatar P. T. je nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 9. decembra 2013. godine, a tužilac se podneskom od 4. maja 2004. godine izjasnio na nalaz i mišljenje veštaka i precizirao tužbeni zahtev.

Na ročištu održanom 15. septembra 2004. godine saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke, kojom prilikom je konačno preciziran tužbeni zahtev, pročitani parnični spisi, kao i spisi predmeta Ik. 744/95 i K. 156/96, i zaključena glavna rasprava.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 576/98-02 od 15. septembra 2004. godine delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete. Otpravci presude su otpravljeni iz suda 15. avgusta 2005. godine.

Tužilac je 25. avgusta 2005. godine podneo predlog za donošenje dopunske presude, kako bi sud odlučio o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose.

Tuženi je 15. septembra 2005. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude P. 576/98-02 od 15. septembra 2004. godine.

Treći opštinski sud u Beogradu je 15. septembra 2005. godine doneo dopunsku presudu P. 576/98-02 kojom je odlučeno o isplati zatezne kamate na dosuđene iznose.

Tuženi je 31. januara 2006. godine izjavio žalbu protiv dopunske presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3415/06 od 27. septembra 2006. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 576/98-02 od 15. septembra 2004. godine u stavu prvom i trećem izreke i dopunsku presudu pod istim brojem od 15. septembra 2005. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da prvostepene odluke sadrže nedostatke zbog kojih se ne mogu ispitati, a koji se sastoje u tome što su razlozi koji su u njima navedeni, imajući u vidu stanje u spisima, protivrečni i nedovoljno jasni, te je naložio prvostepenom sudu da radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja odredi izvođenje dokaza novim veštačenjem od strane veštaka oftalmologa i neuropsihijatra.

U ponovnom prvostepenom postupku prvo ročište zakazano za 10. novembar 2006. godine nije održano, jer je punomoćnik tuženog bio nepoznat na adresi kojom je raspolagao sud. Nakon toga, prvostepeni sud je dva puta zatražio obaveštenje o adresi punomoćnika tuženog od Advokatske komore Beograda, ali Komora nije raspolagala ovim podatkom, tako da naredna dva zakazana ročišta (20. decembra 2006. i 31. januara 2007. godine) nisu održana. Prvostepeni sud je, zatim, dana 26. februara 2007. godine naredio dostavljanje pismena lično tuženom.

Novi punomoćnik tuženog je u svom podnesku od 24. aprila 2007. godine dostavljenom Trećem opštinskom sudu u Beogradu, istakao prigovor podeljene odgovornosti za nastalu štetu, s obzirom na to da je tužilac grubim vređanjem tuženog doprineo nastanku štete, a što je krivični sud imao u vidu kada je tuženom izrekao uslovnu osudu.

U nastavku postupka, do donošenja nove prvostepene presude u junu 2008. godine, zakazano je sedam ročišta, od kojih su održana dva, a pet nije održano (26. aprila, 16. oktobra i 20. decembra 2007. godine, te 20. februara i 13. maja 2008. godine) iz razloga na strani suda ili veštaka.

Na ročištu održanom 5. juna 2007. godine, na predlog punomoćnika tužioca, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka specijalista oftalmologije i neuropsihijatrije.

Podneskom od 19. septembra 2007. godine određeni veštak oftalmolog je obavestio sud o sprečenosti da prihvati veštačenje, te je određeno da veštačenje obavi VMA – Odeljenje za oftalmologiju.

Veštak neuropsihijatar Z. Đ. je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 11. oktobra 2007. godine, a nalaz oftalmologa je dostavljen 5. februara 2008. godine.

Na ročištu održanom 13. juna 2008. godine zaključena je glavna rasprava.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 3151/06 od 13. juna 2008. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbene zahteve i obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu koju je trpeo kao posledicu teške telesne povrede i isplati mu iznos od 120.000 dinara na ime fizičkih bolova, iznos od 90.000 dinara na ime pretprljenog straha, iznos od 50.000 dinara na ime estetskog naruženja, sve u ukupnom iznosu od 260.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 27. februara 1998. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa sve do isplate, dok je u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev koji se odnosi na naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, a u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 205.642,30 dinara. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 10. februara 2009. godine.

Tuženi je 18. februara 2009. godine protiv prvostepene presude podneo žalbu, koja je dostavljena na odgovor tužiocu 12. marta 2009. godine.

Viši sud u Beogradu je 8. februara 2012. godine doneo rešenje Gž. 3455/10, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi i ustupio predmet Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 1411/12 o otvaranju glavne rasprave, koja je održana 26. juna 2012. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1411/12 od 26. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena predsuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3151/06 od 13. juna 2008. godine u delu stava prvog izreke za iznos od 36.000 dinara na ime pretprljenih fizičkih bolova, za iznos od 27.000 dinara na ime pretprljenog straha i za iznos od 15.000 dinara na ime estetskog naruženja, odnosno ukupno iznos od 78.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose počev od 13. juna 2008. godine, kao dana presuđenja. U stavu drugom izreke osporene presude preinačena je ožalbena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu više dosuđenih iznosa naknade štete i zakonske zatezne kamate, a u stavu trećem izreke preinačena je odluka o troškovima iz stava trećeg izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime parničih troškova plati iznos od 93.000 dinara.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu dokaza izvedenih u prvostepenom i drugostepenom postupku utvrđeno da je tuženi dana 9. septembra 1995. godine oko 3.30 časova ujutru ispred svog stana udario tužioca nogom u glavu nanevši mu tom prilikom povredu u predelu levog oka; da je povodom predmetnog događaja, protiv tuženog vođen krivični postupak zbog krivičnog dela teške telesne povrede, te je pravnosnažnom presudom K. 156/96 od 30. decembra 1996. godine ovde tuženi oglašen krivim što je dana 9. septembra 1995. godine oko 3.30 časova ujutru ispred svog stana na mah teško telesno povredio oštećenog, ovde tužioca, doveden bez svoje krivice u jaku razdraženost teškim vređanjem od strana oštećenog, pa je ovde tuženom izrečena uslovna osuda kojom je utvrđena kazna zatvora u trajanju od deset meseci, sa rokom provere od tri godine; da je prilikom ponovnog saslušanja tužioca pred drugostepenim sudom, nakon što je tužiocu predočena sadržina krivične presude K. 156/96 od 30. decembra 1996. godine, a vezano za način i okolnosti pod kojima je došlo do povređivanja tužioca, tužilac izjavio da sve što piše u krivičnoj presudi, vezano za okolnosti pod kojima je došlo do štetnog događaja, nije tačno, te da nije provocirao tuženog. U obrazloženju osporene presude je, takođe, navedeno: da ocenjujući dati iskaz tužioca, a imajući u vidu sadržinu izreke i činjeničnog utvrđenja krivične presude od 30. decembra 1996. godine u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti tuženog, Apelacioni sud nije poverovao tužiocu da se štetni događaj desio na način kako je to tužilac u svom iskazu opisao, odnosno da je kritičnom prilikom tuženi, ničim izazavan, udario tužioca nanevši mu telesne povrede; da je parnični sud u smislu člana 13. Zakona o parničnom postupku u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti vezan pravosnažnom presudom krivičnog suda kojim je optuženi oglašen krivim; da tužilac na okolnost kako je došlo do štetnog događaja u kome je tužilac povređen i s tim u vezi ponašanja aktera štetnog događaja nije predložio izvođenje dokaza, već je samo osporavao da se štetni događaj desio na način utvrđen krivičnom presudom, čime je praktično osporavao činjenice vezane za postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti, što u parničnom postupku nije dozvoljeno; da Apelacioni sud nalazi da je tužilac svojim ponašanjem - teškim vređanjem tuženog na nacionalnoj osnovi i upućivanjem uvreda uz konkludentne radnje, a sve na način opisan u izreci krivične presude doveo tuženog u stanje jake razdraženosti, što je uzrokovalo afektivno reagovanje tuženog da tužioca na mah udari; da stoga Apelacioni sud nalazi da je tužilac svojim ponašanjem u mnogome doprineo nastanku štetnog događaja, te da je s tim u vezi osnovan istaknuti prigovor tuženog o podeljenoj odgovornosti; da ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja, Apel acioni sud nalazi da je tužilac svojim ponašanjem doprineo nastanku štetnog događaja u iznosu od 70%; da kako je prvostepeni sud za tražene vidove nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o parničnom postupku pravilno odmerio tužiocu pravičnu visinu naknade, a imajući u vidu utvrđeni procenat doprinosa tužioca nastanku štetnog događaja, to je Apelacioni sud našao da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete na ime fizičkih bolova, petrpljenog straha i estetskog naruženja pripadaju iznosi opredeljeni kao u stavu prvom izreke presude, te da na navedene iznose nematerijalne štete tužiocu pripada zakonska zatezna kamata od presuđenja, a ne, kako je to pogrešno našao prvostepeni sud, od dana podnošenja tužbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.) , a odredbom člana 13. je bilo propisano da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim .

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 27. februara 1998. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 26. juna 2012. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do pravnosnažnog okončanja donošenjem drugostepene presude trajao četrnaest godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor, u kome je trebalo utvrditi osnovanost i visinu zahteva za naknadu više vidova nematerijalne štete nastale usled telesne povrede tužioca zbog koje je utvrđena krivična odgovornost tuženog, bio prosečne složenosti, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, bez obzira što su zahtevala izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka medicinske struke, što čini dokazni postupak složenijim i dugotrajnijim, ne mogu opravdati ovoliko prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac imao nesumnjiv interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu štete koja je bila prouzrokovana telesnom povredom. Ustavni sud je takođe utvrdio da podnosilac nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je neefikasno i neažurno postupanje sudova, kao i drugih državnih organa, pre svega, dovelo do neopravdano dugog trajanja osporenog postupka. Neefikasno i neažurno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu je došlo do izražaja na više načina. Tako Treći opštinski sud, zajedno sa Ministarstvom pravde Republike Srbije, više od godinu dana (od maja 1998. do juna 1999. godine) nije uspeo da obezbedi efikasno dostavljanje pismena tuženom na poznatu adresu u Poljskoj; u periodu od novembra 1999. do marta 2001. godine, tj. punih šesnaest meseci nije održano nijedno ročište iz razloga koji se ne mogu staviti na teret strankama; postupak veštačenja po rešenju prvostepenog suda od 3. aprila 2001. godine je trajao više od godinu i sedam meseci, u toku koga je prvoodređeni veštak posle deset meseci od određivanja veštačenja obavestio sud o svojoj nekompetentnosti za predmetno veštačenje s obzirom na svoju specijalnost, a uz punu pasivnost prvostepenog suda za to vreme. Pored toga, pismeni otpravci donetih presuda su dostavljeni strankama u neprihvatljivo dugim rokovima posle donošenja – presuda P. 576/98-02 od 15. septembra 2004. godine je ekspedovana iz suda posle jedanaest meseci od donošenja, presuda P. 3151/06 od 13. juna 2008. godine je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe posle osam meseci od donošenja, a dopunska presuda P. 576/98-02 od 15. septembra 2005. godine posle četiri meseca od donošenja. Osim toga, postupak po žalbi tuženog protiv prvostepene presude, izjavljenoj 18. febuara 2009. godine, nije okončan u okviru standarda za razumno trajanje drugostepenog postupka, jer je o žalbi odlučeno posle tri godine i četiri meseca od njenog podnošenja. Pri tome, iz spisa se može zaključiti da je Viši sud u Beogradu, posle dve godine nepostupanja doneo rešenje Gž. 3455/10 od 8. februara 2012. godine, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi i predmet ustupio Apelacionom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3151/06, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu izreke.

6. Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je pravično zadovoljenje podnosioca u konkretnom slučaju ostvareno utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1411/12 od 26. juna 2012. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već predstavljaju izraz shvatanja podnosioca ustavne žalbe o tome da je drugostepeni sud nepravilno primenio odredbe merodavnog prava, a ustavnom žalbom se, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao parnični revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene presude. Pri tome, Ustavni sud je našao da iz odredbe člana 13. Zakona o parničnom postupku, na koju se ukazuje i u obrazloženju osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, proizlazi da parnični sud može da raspravlja o svim činjenicama i okolnostima koje ne čine biće krivičnog dela, te da je u slučaju konkretnog krivičnog dela bio ovlašćen da ceni i ulogu oštećenog koji je eventualno doprineo nastupanju štete, na šta je ukazao tuženi isticanjem prigovora podeljene odgovornosti. Ustavni sud je takođe ocenio da osporena presuda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje donete odluke, koje obraz loženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. U vezi sa navodom ustavne žalbe da u sprovedenom postupku tuženi nije saslušan u svojstvu parnične stranke, kojim se osporava pravilnost zaključka drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je uvidom u spise predmeta utvrdio da je na ročištu 13. juna 2008. godine, na kome je doneta prvostepena presuda, punomoćnik podnosioca predložio sudu da zaključi glavnu raspravu, jer nema drugih dokaznih predloga, a da na ročište pred Apelacionim sudom u Beogradu tuženi nije pristupio, te je drugostepeni sud odlučio da održi ročište na saglasan predlog punomoćnika stranaka.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti