Odluka Ustavnog suda kojom se usvaja žalba zbog razumnog roka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu podnosioca J. R, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku radi utvrđivanja stanarskog prava. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra zbog prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6869/2020
28.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Mihajlo Rabrenović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. R. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. R. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9192/18, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo J. R. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. R. iz Beograda je 10. jula 2020. godine, preko punomoćnika T. D, advokata iz Beograda, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1580/20 od 4. marta 2020. godine, zbog povrede prava iz čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporena presuda doneta.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je sud pogrešno primenio materijalno pravo, čime mu je povredio pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu. Ovo stoga što nije smeo da odlučuje isključivo primenjujući odredbe Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, već je bio dužan da uzme u obzir i odredbu člana 30. stav 1. Zakona o stanovanju iz 1992. godine, kojom je propisano da se od dana stupanja na snagu tog zakona na stanu ne može steći stanarsko pravo. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da sudovi nikako nisu mogli da usvoje tužbeni zahtev tužilje i utvrde da je ona nosilac stanarskog prava i prava korišćenja na predmetnom stanu, već su eventualno mogli da utvrde da tužilja ima svojstvo zakupca na neodređeno vreme. Takođe, smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak, u predmetu koji nije bio složen, trajao 12 godina.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje, te da mu odredi pravičnu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9192/18, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

D.M. iz Beograda je 22. oktobra 2008. godine podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih J. R. iz Beograda, ovde podnosioca ustavne žalbe i D.V, V.M, N.P. i S.R, svih iz Beograda, radi utvrđenja stanarskog prava i prava korišćenja stana br. 1, površine 20m2, koji predstavlja sastavni deo kuće u ulici C. (…), u Beogradu.

Usled nemogućnosti da tužilja sudu dostavi tačne adrese svih tuženih, J. R. je tužbu primio 16. aprila 2010. godine i odgovorio na tužbu 23. aprila 2010. godine.

U daljem toku postupka, parnični sud je zakazao 14 ročišta, od kojih četiri nije održao: jedno zbog sprečenosti sudije; jedno jer tuženi nisu hteli da se upuste u raspravu bez prisustva sprečenog i uredno pozvanog punomoćnika, kada je sud doneo rešenje da troškovi tog ročišta padaju na teret tuženih; jedno zbog preraspodele predmeta i jedno zbog nove mreže sudova). U ovom delu postupka, sud je izveo dokaze saslušanjem tužilje i tuženih u svojstvu stranka, te saslušanjem tri svedoka. Takođe, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 18698/10 od 3. februara 2012. godine, kojim je odbio predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom je predložila da sud zabrani tuženima da vrše uklanjanje – rušenje objekta u kome ona živi, kao i predlog da sud zabrani tuženima da vrše iseljenje tužilje, što je Viši sud u Beogradu potvrdio rešenjem Gž. 4894/12 od 12. septembra 2012. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 18698/10 od 25. aprila 2014. godine, kojim se tužba odbacuje kao neuredna, koje rešenje je Viši sud u Beogradu, ukinuo svojim rešenjem Gž. 10292/14 od 30. januara 2015. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dalji postupak.

U ponovnom postupku, predmet je dobio broj P. 3802/15.

Prvostepeni sud je drugostepeno rešenje primio 3. marta 2015. godine, dok je prvo ročište nakon toga zakazano i održano 5. oktobra 2015. godine. Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao pet ročišta, na kojima je izveo dokaz saslušanjem tužilje i tuženih u svojstvu parničnih stranaka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo prvu prvostepenu presudu P. 3802/15 od 12. septembra 2017. godine, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio glavni tužbeni zahtev tužilje, pa utvrdio da je nosilac stanarskog prava i prava korišćenja stana broj 1, površine 20m2, koji predstavlja sastavni deo kuće u ul. C. (…), u Beogradu, što su tuženi J. R, D.V, V.M, N.P. i S.R. dužni priznati i trpeti; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je nosilac prava zakupa na predmetnom stanu; u stavu trećem izreke obavezo tužene da tužilji naknade troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 1029/18 od 4. maja 2018. godine, kojim je ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3802/15 od 12. septembra 2017. godine u stavovima prvom i trećem izreke i predmet u tim delovima vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Drugostepeni sud je naložio da se utvrdi: da li je tužilja predmetni stan u suvlasništvu tuženih koristila kao član porodičnog domaćinstva svog oca, koji je bio nosilac stanarskog prava, pre i nakon njegove smrti i ukoliko jeste, da li je i od kakvog značaja okolnost što nije navedena kao korisnik stana u ugovoru o korišćenju stana koji je njen sada pok. otac zaključio 9. marta 1956. godine sa pravnim prethodnicima tuženih; da li ugovor o kupoprodaji nepokretnog imanja sa kućom i šupama u ulici C. u Beogradu (bez tereta), koji je overen 17. aprila 1954. godine, ima uticaja u situaciji kada je nakon njegovog zaključenja sklopljen i ugovor o korišćenju stana sa novim vlasnicima 1956. godine, kao i od kakvog je značaja činjenica što tužilja nema zaključen ugovor o korišćenju (zakupu) stana nakon smrti roditelja i što zakupninu od 1988. godine ne plaća vlasnicima stana; da li je tužilja u spornom stanu živela od rođenja neprekidno i da li ima na drugi način rešenu stambenu potrebu.

U ponovnom postupku, sud je zakazao osam ročišta, od kojih tri ročišta nije održao: jedno na zahtev tužilje, jer je bila bolesna; jedno zbog sprečenosti sudije i jedno jer nije pristupila uredno pozvana punomoćnica tuženih. U ovoj fazi postupka, sud je saslušao tužilju i tužene u svojstvu stranaka, te je saslušao pet svedoka i izvršio uvid u spise predmeta opštine Zvezdara.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo drugu prvostepenu presudu P. 9192/18 od 22. maja 2019. godine, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio glavni tužbeni zahtev tužilje, pa utvrdio da je nosilac stanarskog prava i prava korišćenja stana br. 1 površine 20m2, koji predstavlja sastavni deo kuće u ul. C. (…), u Beogradu, izgrađene na k. p. 2115, upisane u list nepokretnosti br. 2256 KO Zvezdara, što su tuženi J. R, D.V, V.M, N.P. i S.R, svi iz Beograda, dužni priznati i trpeti; u stavu drugom izreke obavezao tužene da tužilji naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 525.300,00 dinara.

U obrazloženju osporene prvostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je tužilja rođena u stanu br. 1 u C. br. (…), u Beogradu, kao i da su joj tu rođene dve sestre i dva brata; da je stanarinu plaćala do 1988. godine, kada joj je S.R, pravni prethodnik tuženih, rekao da prestane da mu plaća, jer je veoma mali iznos stanarine; da je utvrđeno da je u momentu smrti oca – koji je bio zakupac stana, tužilja prijavljena na prebivalištu u Beogradu u ul. C. br. (…) od 1. juna 1972. godine; da je odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva sud, pre svega, pošao od odredbe člana 15. stav 2. Zakona o stambenim odnosima, kojim je propisano da kad nosilac stanarskog prava po drugom osnovu (smrt, napuštanje stana i dr.), osim slučajeva iz stava 1. ovog člana, prestane trajno da koristi stan, nosilac stanarskog prava na tom stanu postaje član njegovog porodičnog domaćinstva i to: njegov bračni drug, a ako njega nema njegovo dete, a ako njega nema, njegov roditelj, a ako njega nema - roditelj njegovog bračnog druga, koji je zajedno sa njim stanovao u stanu; da je članom 34. Zakona o stanovanju propisano da u slučaju smrti zakupca stana, zakupac stana na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu; da iz sprovedenog dokaznog postupka nesumnjivo proizlazi da tužilja od rođenja neprekidno živi u predmetnom stanu, od 1954. godine, odnosno pre smrti njenog oca nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu, te da tužilja na drugi način nema rešeno stambeno pitanje; da ugovor o kupoprodaji nepokretnog imanja iz 1954. godine nema uticaja na ugovor o korišćenju stana iz 1956. godine sa novim vlasnicima, a shodno članu 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa (vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom); da tužilja nakon smrti svojih roditelja nije zaključila novi ugovor o zakupu stana, što nije ni bila dužna, shodno članu 596. stav 1. ZOO, u vezi sa članom 599. ZOO; da je okolnost da tužilja ne plaća zakupninu za predmetni stan od 1988. godine, samo zakonski razlog za otkaz ugovora o korišćenju predmetnog stana, a shodno članu 584. stav 1. ZOO.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 1580/20 od 4. marta 2020. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu; u stavu drugom izreke odbio zahteve tužilje i tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je doneo prvostepenu presudu; da se neosnovano žalbom tuženih ukazuje da činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, jer je prvostepeni sud ocenom pisanih dokaza, kao i saslušanjem svedoka i tužilje u svojstvu stranke, nesumnjivo utvrdio da je tužilja od rođenja živela u predmetnom stanu, te stoga činjenica da je na istom prijavljena od 1. juna 1972. godine nije od značaja za drugačije odlučivanje, jer je od značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari (utvrđena) činjenica da je u istom živela u trenutku smrti nosioca stanarskog prava, njenog oca J.M, koji je preminuo 1977. godine; da je odredbom člana 9. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 29/73), važećeg u momentu smrti ranijeg nosioca stanarskog prava (prvostepeni sud se u pobijanoj odluci pogrešno poziva na odredbe Zakona o stambenim odnosima objavljenog u „Službenom glasniku SRS“ broj 12/90, što nije uticalo na pravilnost i zakonitost pobijane presude, jer su sadržine navedenih odredbi u prvostepenoj presudi gotovo identične sa odredbom člana 9. Zakona o stambenim odnosima), određeno da se korisnikom stana u smislu ovog zakona smatraju nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstava koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva, a ostala su u istom stanu.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, koji se vodio radi utvrđivanja stanarskog prava i prava korišćenja pokrenut 22. oktobra 2008. godine podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1580/20 od 4. marta 2020. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao 11 godina i 4 meseca, što prima facie može da ukaže da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je postupak bio relativno složen, te da je sud morao tokom postupka izvede dokaze saslušanjem većeg broja svedoka, kao i više puta da sasluša tužilju i tužene u svojstvu stranaka, ali ne u toj meri da bi mogao opravdati trajanje parničnog postupka od preko 11 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao pravni interes da se o tužbenom zahtevu tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je nosilac stanarskog prava na stanu koji je u susvojini podnosioca ustavne žalbe odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem samo delimično doprineo odugovlačenju postupka. Ovo zbog toga što jedno ročište nije bilo održano na zahtev tuženih, jer nisu hteli da se upuste u raspravljanje bez prisustva uredno pozvanog, ali sprečenog, punomoćnika, zbog čega im je sud troškove tog ročišta stavio na teret.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je prvostepeni sud nakon šest godina doneo rešenje (koje je naknadno ukinuto i predmet vraćen na ponovni postupak), kojim se tužba odbacuje kao neuredna, kao i da je prvu prvostepenu presudu, koja je takođe naknadno bila ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak, doneo tek nakon devet godina. Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Takođe, tokom parničnog postupka utvrđen je i period neaktivnosti suda (od 3. marta do 5. oktobra 2015. godine), kada sud nije zakazivao ročišta, što su sve svakako činjenice koje su uticale na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9192/18.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu, u tom delu, usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, ali je imao u vidu i delimičan doprinos podnosioca dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi dao detaljne, jasne i dovoljne razloge za svoju odluku, koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrarnim, niti proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda kojom se usvaja žalba zbog razumnog roka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti