Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Kao razlog navodi se sporo i nedelotvorno postupanje upravnih organa, dosuđujući naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6870/2016
21.05.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . B . iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. B . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2895 Lađevci u predmetu broj 03-1 24494-1, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijal ne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B . iz Užica podne o je Ustavnom sudu, 6. septembra 2016. godine, preko punomoćnika M . K , advokata iz Užica , ustavnu žalbu zbog povrede p rava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen „pred Vojnom pošt om 2895 Lađevci u predmetima int. broj 60-1/7352-2, int. broj 03-1 20188-1 i pred Vojnom poštom 1094 Zemun u predmetima UP-2 broj 60-3/18-2, UP-2 broj 60-3/18-6/06 i UP-2 broj 60-3/18-11/06, u pravnoj stvari prestanka službe, isplate otpremnine i isplate plate“. Ustavni sud je konstatovao da su u ustavnoj žalbi označeni brojevi svih predmeta prvostepenog i drugostepenog organa pred kojima je do podnošenja ustavne žalbe vođen upravni postupak. Nakon podnošenja ustavne žalbe, doneto je novo rešenje prvostepenog organa broj 03-1 24494-1 od 22. novembra 2016. godine, koje je postalo pravnosnažno donošenjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5420/17 od 8. marta 2019. godine, te se u ovom ustavnosudskom postupku ispituje istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom pošt om 2895 Lađevci u predmetu broj 03-1 24494-1.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok upravnog postupka u kome je u vreme njenog podnošenja odlučivano o prestanku službe podnosioca ustavne ž albe kao civilnog lica u Vojsci. Takođe je navedeno da je podnosilac 24. februara 2010. godine nadležnom organu podneo zahteve za isplatu jednokratne otpremnine i za isplatu plate, o kojima do momenta podnošenja ustavne žalbe nije odlučeno. Dati su razlozi koji se odnose na postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, složenost i značaj predmeta postupka . Podnosilac je naveo da svojim ponašanjem „nije mogao bitno da utiče“ na neprimereno trajanje postupka od preko deset godina. Smatra da je pravično da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 150 evra za svaku godinu trajanja postupka.

Predloženo je da se usvoji ustavna žalba, utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , imajući u vidu dotadašnje desetogodišnje trajanje postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Vojne pošte 2895 Lađevci broj 03-1/22563, Vojne pošte 1094 Zemun UP-2 broj 60-3/18-16/06 , Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1961/06 i Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5420/2017, kao i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Vojne pošte 2895 Lađevci (u daljem tekstu: prvostepeni organ) int. broj 60-1/7352-2 od 9. decembra 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njegove saglasnosti, na osnovu odredbe člana 143. tačka 6) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je u postupku sprovedenom po službenoj dužnosti utvrđeno da diploma o stečenom petom stepenu stručne spreme, koju je podnosilac priložio u personalni dosije, nije verodostojna, odnosno da predstavlja lažnu javnu ispravu; da su stoga rešenjem int. broj 60-1/7352-1 od 9. decembra 2005. godine poništena rešenja VP 4036 Ponikve int. broj 60/120-2/97 od 23. marta 1998. godine i VP 2895 Lađevci pov. broj 60/3120-18 od 19. maja 2004. godine o raspoređivanju i postavljenju podnosioca na bliže opisana radna mesta; da podnosilac ima verodostojnu diplomu o stečenom trećem stepenu stručne spreme, za zanimanje autolimar struke mašinske ; da u sistematizaciji radnih mesta civilnih lica u VP 2895/50 Ponikve (Užice) ne postoji odgovarajuće radno mesto.

Podnosilac je 26. decembra 2005. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, koja je odbijena rešenjem Vojne pošte 1094 Beograd (kasnije Zemun) (u daljem tekstu: drugostepeni organ) UP-2 broj 60-3/18-2 od 23. februara 2006. godine.

O tužbi podnetoj Sudu Srbije i Crne Gore je, nakon što je preuzeo nerešene predmete tog suda, odlučio Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 1961/06 od 18. septembra 2008. godine, kojom je uvažena tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Ovo iz razloga što je u sprovedenom postupku utvrđeno da je presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1962/06 od 25. juna 2008. godine uvažena tužba podnosioca i poništeno rešenje VP 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/24-2 od 23. februara 2006. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja VP 2895 Lađevci int. broj 60-1/7352-1 od 9. decembra 2005. godine, a kojim su poništena rešenja VP 4036 Ponikve int. broj 60/120-2/97 od 23. marta 1998. godine i VP 2895 Lađevci pov. broj 60/3120-18 od 19. maja 2004. godine.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1961/06 od 18. septembra 2008. godine, drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/18-6/06 od 28. januara 2010. godine poništio prvostepeno rešenje int. broj 60-1/7352-2 od 9. decembra 2005. godine i vratio predmet na ponovni postupak, uz nalog prvostepenom organu da utvrdi da li podnosilac ima sposobnost i za obavljanje poslova radnog mesta na koje je raspoređen, a ako nema, da li postoji mogućnost da bude raspoređen na drugo radno mesto koje odgovara vrsti i stepenu njegove stručne spreme i, ukoliko postoji, da li prihvata to raspoređivanje.

Podnosilac ustavne žalbe je 24. februara 2010. godine podneo zahteve za isplatu jednokratne otpremnine u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, za mesec koji prethodi mesecu u kome prestaje služba, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom, i za isplatu plate počev od 17. marta 2006. godine, kad dana prestanka službe, do dana podnošenja tog zahteva, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje int. broj 03-1 20188-1 od 7. novembra 2013. godine, kojim je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci, bez njegove saglasnosti, na osnovu odredbe člana 143. tačka 6) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, sa danom 17. marta 2006. godine, do kada je trajao otkazni rok od tri meseca.

Podnosilac je 25. novembra 2013. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, u kojoj je istakao da nije odlučeno o njegovim zahtevima od 24. februara 2010. godine. S tim u vezi, drugostepeni organ je dopisom od 3. februara 2014. godine obavestio prvostepeni organ da žalbu podnosioca u delu koji se odnosi na neodlučivanje o pomenutim zahtevima smatra žalbom iz člana 236. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku (žalba zbog „ćutanja administracije“), tražeći od prvostepenog organa da ga obavesti o razlozima zbog kojih o tim zahtevima nije odlučeno u zakonskom roku. Nakon izjašnjenja prvostepenog organa, drugostepeni organ nije sproveo postupak po žalbi zbog „ćutanja administracije“, u smislu člana 236. Zakona. Podnosilac nije podnosio tužbu zbog „dvostrukog“ ćutanja uprave u vezi sa propuštanjem da se odluči o zahtevima od 24. februara 2010. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/18-11/06 od 4. februara 2014. godine poništio navedeno prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak, zbog toga što prvostepeni organ nije utvrdio da li je podnosiocu moglo biti ponuđeno radno mesto koje odgovara vrsti i stepenu njegove stručne spreme, kao i zbog toga što mu nije bilo omogućeno da se izjasni o činjenicama i okolnostima od značaja za donošenje odluke.

Podnosilac je 5. jula 2016. godine izjavio žalbu zbog toga što prvostepeno rešenje u ponovnom postupku nije doneto u zakonskom roku . Istom žalbom je istakao da prvostepeni organ nije odlučio o zahtevu od 24. februara 2010. godine koji je bio upućen preko preporučene poštanske pošiljke „R 8171499/31000 Užice“.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 03-1 24494-1 od 22. novembra 2016. godine ponovo utvrdio da je podnosiocu 17. marta 2006. godine, po istom osnovu, prestala služba u Vojsci, istovremeno odbijajući kao neosnovane zahteve podnosioca za isplatu jednokratne otpremnine i za isplatu plate. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da podnosilac u vreme prestanka službe nije bio sposoban za radno mesto na koje je bio postavljen jer nije imao verodostojnu diplomu, što je potvrđeno aktom Tehničke škole GSP u Beogradu broj 1792 od 24. oktobra 2005. godine; da je u ponovnom postupku pribavljen akt Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 378-2 od 14. marta 2014. godine, o kojem se podnosilac izjasnio podneskom od 1. novembra 2016. godine; da su neosnovani zahtevi podnosioca iz podneska od 24. februara 2010. godine za isplatu otpremnine i za isplatu plate jer je podnosiocu služba prestala na osnovu odredbe člana 143. tačka 6), a ne na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/18-16/06 od 2. marta 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5420/17 od 8. marta 2019. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 143. tačka 6) Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni li st SCG", br. 7/05 i 44/05), koja je primenjena u postupku prestanka službe podnosioca u stavne žalbe, bilo je propisano da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti ako je utvrđeno da nema sposobnosti za obavljanje poslova radnog mesta na koje je raspoređeno, a ne prihvati raspoređivanje na drugo radno mesto ili ako takvog radnog mesta nema.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

Odredbom člana 63. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96 ), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, te ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu. Važeći Zakon o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) sadrži odredbu suštinski iste sadržine u članu 71. stav 1.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ( "Službeni glasnik RS", broj 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 30. decembra 2009. godine, propisano je: da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost razloga i navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da se ustavnom žalbom osporava trajanje upravnog postupka u prethodno označenim predmetima prvostepenog i drugostepenog organa, u pravnoj stvari prestanka službe, isplate otpremnine i isplate plate. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je postupak prestanka službe podnosioca u Vojsci pokrenut po službenoj dužnosti 2005. godine, a da su zahtevi za isplatu otpremnine i plate istaknuti u podnesku od 24. februara 2010. godine, pri čemu navedeni zahtevi nisu bili predmet posebnog postupka, već je o njima odlučivano u okviru postupka prestanka službe u Vojsci. Iz toga razloga se sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku radi o jedinstvenom postupku, što istovremeno odgovara zahtevu postavljenom u ustavnoj žalbi. Ustavni sud potom ukazuje na to da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje razumnosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 2895 Lađevci broj 03-1 24494-1, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Stoga je period u odnosu na koji se ceni istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku počeo da teče 26. decembra 2005. godine, kada je podnosilac izjavi o žalbu protiv prvo stepenog rešenja o prestanku službe u Vojsci od 9. decembra 2005. godine, i trajao je do 8. marta 2019. godine, kada je doneta presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5420/17, odnosno 13 godina i tri meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak u upravnom sporu, kao i značaj a istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, dok je ocena zakonitosti rešenja o prestanku službe u Vojsci bila od egzistencijalnog značaja za podnosioca.

Ispitujući postupanje nadležnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u osporenom postupku doneta tri prvostepena i četiri drugostepena rešenja upravnih organa , kao i dve presude nadležnih sudova u upravnom sporu. Ustavni sud je našao da su postupak prvenstveno obelež ili dug period neaktivnosti drugostepenog organa koji je jednu godinu kasnio sa donošenjem rešenja u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije od 18. septembra 2008. godine, ali i još duži period i neaktivnosti prvostepenog organa koji je tri godine i osam meseci kasnio sa donošenjem rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 28. januara 2010. godine, kao i dve godine i sedam meseci sa donošenjem rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 4. februara 2014. godine. Drugostepeni organ je, takođe, propustio da otkloni nedostatke prvostepenog postupka sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa , iako je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Nadležni sudovi koji su dva puta odlučivali o tužbama u upravnom sporu nisu u većoj meri doprineli ukupnom trajanju postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je specifičnost upravnog postupka u tome da može umnogome da zavisi od aktivnosti stranke, koja je u konkretnom slučaju trebalo da se ispolji upravo u prethodno utvrđenim periodima neaktivnosti upravnih organa. U tom smislu, podnosilac je mogao da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja, u postupku izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije od 18. septembra 2008. godine, koristeći pravno sredstvo iz člana 63. stav 1. ranije važe ćeg Zakona o upravnim sporovima, koje se moglo podneti u slučaju kada drugostepeni organ ne postupi po presudi nadležnog suda u zakonom propisanom roku. Podnosilac je potom propustio da u periodu kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja od 7. novembra 2013. godine, koje je trajalo tri godine i osam meseci, izjavi žalbu zbog „ćutanja administracije“. Tu žalbu je prvi put u postupku izjavio 25. novembra 2013. godine, u okviru žalbe protiv prvostepenog rešenja od 7. novembra 2013. godine, ističući da još uvek nije rešeno o zahtevima postavljenim u podnesku od 24. februara 2010. godine. Međutim, zbog nepostupanja po navedenoj žalbi zbog „ćutanja administracije“ nije podnosio tužbu zbog ćutanja uprave. U nastavku postupka je usledio novi period kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja od 22. novembra 2016. godine , a podnosilac je žalbu zbog „ćutanja administracije“ izjavio tek 3. avgusta 2016. godine, iako je to mogao učiniti još u aprilu 2014. godine, odnosno dve godine i četiri meseca ranije. Pri tome je navedena žalba uticala na brže sprovođenje postupka pred prvostepenim organom. Dakle, podnosilac je zbog kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja, samo dva puta koristio pravno sredstvo namenjeno za ubrzanje postupka, i to nakon što je protekao dug period neaktivnosti tog organa. Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda ESLjP, Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije, broj predstavke 11681/85, od 7. jula 1989. godine, stav 35.), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom ( odluka ESLjP, Štajcar protiv Hrvatske, broj predstavke 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od svega navedenog , Ustavni sud je ocenio da je dugom trajanju postupka, i pored navedenih propuštanja podnosioca da pravovremeno koristi zakonom propisana pravna sredstva za njegovo ubrzanje, prevashodno doprin elo sporo i nedelotvorno postupanje upravnih organa. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2895 Lađevci u predmetu broj 03-1 24494-1 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijal ne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dugo trajanja predmetnog postupka uzrokovano nepostupanjem upravnih organa , propuštanja podnosi oca da zbog utvrđenih kašnjenja upravnih organa sa donošenjem rešenja koristi pravna sredstva koja su mu , u skladu sa zakonom, stajala na raspolaganju, odnosno da ih ranije koristi, koja propuštanja su trajala duže od šest godina, potom životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine i više presuda koje su donete kasnije, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenom praskom Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja odgovarajuće pravično obeštećenje za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti