Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom sedam godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina. Povreda se pripisuje neefikasnosti prvostepenog suda. Zahtev za naknadu nematerijalne štete odbačen je kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6871/2012
11.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. februara 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 68737/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3932/05), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S. iz Beograda je 22. avgusta 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 68737/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 12. oktobra 2005. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog M.M, radi zaštite prava svojine i naknade štete; da je prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev doneta tek 18. maja 2011. godine; da je protiv prvostepene presude izjavio žalbu, ali da drugostepeni sud do podnošenja ustavne žalbe, nije odlučio; da postupak traje skoro sedam godina i nije okončan, te mu je zbog odugovlačenja postupka od strane postupajućih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražio.

U dopuni ustavne žalbe od 4. novembra 2013. godine podnosilac je naveo da je Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud odlučio 17. oktobra 2012. godine, da je protiv te drugostepene presude podnosilac izjavio izuzetnu reviziju 4. decembra 2012. godine, ali Apelacioni sud u Beogradu 12. septembra 2013. godine nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao izuzetno dopuštenoj; da je podnosilac izjavio žalbu Vrhovnom kasacionom sudu protiv navedenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, ali revizijski sud još uvek nije odlučio. Podnosilac je tražio da mu Sud utvrdi pravo na novčano obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68737/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. oktobra 2005. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog M.M, radi zaštite prava svojine i naknade štete. Predmet je dobio broj P. 3932/05.

Pred Četvrtim opštinskom sudom u Beogradu održano je deset ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju Odeljenja za inspekcijske poslove i Odeljenja za građevinske i komunalne poslove Opštine Novi Beograd, izvršeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke, kao i uviđaj suda na licu mesta, dok dva ročišta nisu bila održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Tužbeni zahtev je preciziran 15. oktobra 2009. godine, a podneskom od 7. juna 2010. godine podnosilac je tražio preinačenje tužbe.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68737/10 od 18. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete isplati dinarsku protivvrednost iznosa od 8.987 evra; u stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5744/11 od 17. oktobra 2012. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i punomoćnika tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68737/10 od 18. maja 2011. godine.

Podnosilac je 4. decembra 2012. godine izjavio posebnu reviziju protiv navedene drugostepene presude i Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Gž. 5744/11 od 12. septembra 2013. godine nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao izuzetno dopuštenoj.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1343/12 od 5. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5744/11 od 17. oktobra 2012. godine; u stavu drugom izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca, izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5744/11 od 12. septembra 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva , od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 20. oktobra 2005. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, ukupno trajanje parničnog postupka od sedam godina predstavlja njegovo nerazumno trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da je značajan doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka dao nadležni prvostepeni sud. U prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog postupka upravo govori činjenica da je prvostepena odluka doneta nakon pet godina i sedam meseci od podnete tužbe, što po oceni Suda, prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku. Takođe, u navedenom periodu od preko pet i po godina prvostepeni sud je zakazao 12 ročišta, od kojih su samo deset održana, što znači da ročišta nisu bila zakazivana redovno, već u dužim vremenskim razmacima.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da je prisustvovao svim ročištima, da je postupao po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, po oceni Suda, predmetni postupak nije bio posebno složen jer nije bilo potrebno izvođenje većeg broja dokaza radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Us tava u parničnom postupku koji je pokrenut pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3932/05, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 68737/10, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu nematerijalne štete postavio u dopuni ustavne žalbe od 4. novembra 2013. godine. Imajući u vidu da je navedeni zahtev podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i prema kome Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev u žalbi postavljen (član 89. Zakona), Ustavni sud je u tački 2. izreke odbacio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom sedam godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti