Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku i sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak o prestanku službe, koji je obuhvatao upravni postupak i tri upravna spora, trajao je preko devet godina, što je nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i S. M . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3323 Niš u predmetu Int. broj 4-1188/1 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Niša podnela je, 21. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Đ . B , advokata iz Niša , ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1427/06 od 9. aprila 2008. godine, presude Upravnog suda U. 5916/10 (2008) od 17. februara 2010. godine i presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 22896/10 od 1. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pozivajući se i na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je prvostepenim rešenjem od 22. jula 2005. godine prestala služba podnositeljke u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njene saglasnosti, sa 31. avgustom 2005. godine; da je drugostepeni organ rešenjem od 30. jula 2012. godine poništio navedeno prvostepeno rešenje; da je konkretni postupak vođen od 2005. do avgusta 2012. godine, ali da još nije okončan, jer nije doneta odluka o vraćanju podnositeljke na rad; da drugostepeni organ nije postupio po njenom zahtevu za vraćanje na rad, zbog čega će "verovatno pokrenuti upravni spor radi donošenja meritorne odluke o raspoređivanju"; da trpi ogromnu materijalnu i nematerijalnu štetu zbog toga što drugostepeni organ i nadležni sudovi nisu doneli odluke u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje, utvrdi pravo na naknadu štete podnositeljki u iznosu od 50.000,00 evra i da naloži Upravnom sudu da o tužbi podnositeljke donese presudu u sporu pune jurisdikcije, tako što će tužbu uvažiti i doneti rešenje o njenom raspoređivanju na radno mesto hemijski čistač u Vojnoj pošti 4983 Niš.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 -Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1427/06 i Vojne pošte 1102 Beograd Up-2 broj 10-18, kao i celokupnu priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3323 Niš Int. broj 4-1188/1 od 22. jula 2005. godine utvrđeno je da S. M , ovde podnositeljki ustavne žalbe, na službi u Vojnoj pošti 3323/5-6 Niš, na radnom mestu hemijski čistač, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njene saglasnosti, sa 31. avgustom 2005. godine, zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na koje je raspoređena. U tački 2. dispozitiva podnositeljki je priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, k oju je ostvarila u poslednjem mesecu pre prestanka službe, dok je u tački 3. dispozitiva podnositeljki utvrđeno pravo na otkazni rok u trajanju od 30 dana, od 1. do 31. avgusta 2005. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je u postupku koji je prethodio njegovom donošenju utvrđeno da je u konkretnom slučaju nastao razlog za prestanak službe u Vojsci propisan odredbom člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da se podnositeljki nije moglo obezbediti ni jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) istog zakona.

Rešavajući o žalbi podnositeljke od 3. avgusta 2005. godine, VP 1099 Beograd je rešenjem Int. broj 3431-2 od 31. avgusta 2005. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnositeljka je 6. oktobra 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podnela tužbu protiv drugostepenog rešenja, koj a je zavedena pod brojem Us. 1158/2005.

Nakon što je 21. decembra 2006. godine, na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06) , Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Sudom Srbije i Crne Gore, taj sud je 9. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu U-SCG 1427/06, kojom je uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da u spisima predmeta nema dokaza da je ukinuto radno mesto, odnosno da je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na koje je podnositeljka raspoređena, niti je utvrđeno da li se podnositeljki moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije .

VP 1102 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje Int . broj 5515-17 od 21. oktobra 2008. godine, kojim je ponovo odbijena žalb a podnosi teljke kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljeni akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-676/2008 od 25. jula 2008. godine iz koga se vidi da je podnositeljka prema evidenciji te organizacije više puta prijavljivana, a poslednji put od 28. maja 2007. godine, akt Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 7576-7 od 9. septembra 2008. godine iz koga se vidi da "u vreme prestanka službe bez njene saglasnosti zbog ukidanja radnog mesta" nije postojala mogućnost rasporeda podnositeljke na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije, i Odluka ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, koja se odnosi na organizacijske promene vezane za ukidanje radnih mesta.

Upravni sud je osporenom presudom U. 5916/10 (2008) od 17. februara 2010. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da drugostepeni organ ni u ponovnom postupku nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, u smislu odredaba člana 125. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, potvrde na koje se pozvao tuženi organ, a koje su pribavljene 2008. godine, po shvatanju tog suda, ne predstavljaju dokaz o tome da je prvostepeni organ raspolagao podacima koji se u njima navode u vreme donošenja rešenja od 2005. godine, kada je odlučivao o radnopravnom statusu podnositeljke.

Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda, drugostepeni organ je 30. aprila 2010. godine doneo rešenje Int. broj 2487-4 kojim je treći put odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke. U ponovnom postupku je pribavljen akt Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 632-2 od 6. aprila 2010. godine, kojim se dokazuje da je smanjen broj izvršilaca sa tri na dva, sa rokom realizacije do 10. aprila 2005. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 22896/10 od 1. marta 2012. godine uvažena je tužba podnositeljke, poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Taj sud je ponovio ranije shvatanje da potvrde izdate 2008. i 2010. godine ne mogu predstavljati dokaz da je prvostepeni organ raspolagao podacima koji su u njima sadržani u vreme donošenja rešenja od 22. jula 2005. godine.

VP 1102 Beograd je rešenjem Up-2 broj 10-18 od 30. jula 2012. godine poništila prvostepeno rešenje od 22. jula 2005. godine. U obrazloženju je navedeno: da je na osnovu Odluke ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine u 201. logističkoj bazi, u 1. logističkom bataljonu, u 3. četi (za intendantsku podršku), u 3. vodu (perionički vod), u 3. odeljenju (odeljenje za hemijsko čišćenje) na formacijskom mestu hemijski čistač VES 62448, KV GRM 09/550 smanjen broj izvršilaca sa tri na dva, sa rokom realizacije do 10. aprila 2005. godine; da je rešenjem VP 3323 Niš int. broj 4-783/2 od 8. aprila 2005. godine određeno da na tom formacijskom mestu služba prestaje civilnom licu G.Đ. sa danom 10. majem 2005. godine; da u periodu od navedene izmene formacije do donošenja rešenja od 22. jula 2005. godine, kojim je određeno da podnositeljki prestaje služba, nije bilo drugih promena koje bi obuhvatile navedeno formacijsko mesto; da je tek Odlukom ministra odbrane str. pov. broj 1615-2 od 25. jula 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 201. logističke baze tako što je određeno da se na jedno formacijsko mesto hemijskog čistača u 3. vodu (perionički vod), u 3. odeljenju (odeljenje za hemijsko čišćenje) umesto civilnog lica odredi vojnik po ugovoru, sa rokom realizacije do 31. jula 2005. godine; da nakon navedene izmene formacije do njenog gašenja 2007. godine rasformiranjem VP 3323 Niš nije bilo drugih izmena. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni organ je zaključio da radno mesto na koje je bila raspoređena podnositeljka ustavne žalbe, nije bilo ukinuto, već je samo smanjen broj izvršilaca sa tri na dva, te da je zbog tog smanjenja služba u Vojsci prestala drugom civilnom licu, a ne podnositeljki. Stoga je drugostepeni organ ocenio da nisu bili ispunjeni materijalnopravni uslovi da podnositeljki prestane služba u Vojsci. Kako je u prvostepenom rešenju pogrešno primenjen pravni propis na osnovu koga se rešava konkretna upravna stvar, taj organ je, na osnovu odredbe člana 233. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, poništio prvostepeno rešenje.

Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je podnescima od 13. avgusta i 22. septembra 2012. godine zatražio od VP 1102 Beograd da izvrši svoje rešenje od 30. jula 2012. godine i da podnositeljku raspopredi na radno mesto u VP 4983 Niš, s obzirom na to da je rasformirana VP 3323 Niš u kojoj je bila raspoređena.

VP 1102 Beograd je dopisima od 23. avgusta i 9. oktobra 2012. godine obavestila punomoćnika podnositeljke da rešenje od 30. jula 2012. godine nije izvršna isprava na osnovu koje se ona može vratiti na posao, već može samo predstavljati osnov za donošenje odluke o njenom raspoređivanju od strane nadležnog organa. Ukazano je i da VP 1102 Beograd nije nadležna da donosi odluke o raspoređivanju lica na radna mesta u VP 4983 Niš.

4. Odredbom član a 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba čl ana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , čija se povreda takođe ističe u ustavno j žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)) .

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da postupak pokreće nadležni organ po službenoj dužnosti ili povodom zahteva stranke (član 113.); da kad je postupak pokrenut po službenoj dužnosti, organ može obustaviti postupak (prvi deo člana 121. stav 4.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208.) .

5. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se istaknuta povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava dovodi isključivo u vezu sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, zbog čega je osnovanost ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka pred VP 3323 Niš u predmetu Int. broj 4-1188/1, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Kada je u pitanju period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud smatra da je on počeo da teče od dana kada je podnositeljka izjavila žalbu u upravnom postupku , odnosno od 3. avgusta 2005. godine. Ustavni sud je imao u vidu da je drugostepenim rešenjem od 30. jula 2012. godine samo poništeno prvostepeno rešenje od 22. jula 2005. godine, a predmet nije vraćen na ponovno odlučivanje, zbog čega prvostepeni organ nije imao obavezu da donosi novo rešenje po službenoj dužnosti. Međutim, kako iz spisa predmeta proizlazi da nije donet zaključak o obustavljanju postupka, u smislu odredbe člana 121. stav 4. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je na stanovištu da se osporeni postupak ne može smatrati formalno okončanim, što znači da do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi traje devet godina i osam meseci (videti Odluku Už-4384/2010 od 3. oktobra 2013. godine).

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnih organa i sudova o pravu podnositeljke ustavne žalbe bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta postupka , ponašanje podnositeljke kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa i sudova pred kojima je je vođen postupak, kao i to o kom pravu podnosi teljke je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da se u osporenom postupku postavljalo jednostavno činjenično pitanje da li je u vreme donošenja rešenja o prestanku civilne službe podnositeljke u Vojsci ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena ili je smanjen broj izvršilaca. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga joj je prestala služba za nj u bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno postupanje prvostepenog i drugostepenog upravnog organa prouzrokovalo nepotrebno pokretanje i vođenje osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnositeljki ustavne žalbe zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na koje je raspoređena , a da pri tome nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je na tom radnom mestu smanjen broj izvršilaca, ni ti da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije. Drugostepeni organ je tri puta odbijao žalbu podnositeljke protiv prvostepenog rešenja, propuštajući da utvrdi jedinu bitnu činjenicu da li je na osnovu odluke o organizacijsko-mobilizacijskim promenama, kojom je određeno da se na konkretnom radnom mestu smanjuje broj izvršilaca sa tri na dva, već doneto rešenje da određenom civilnom slicu prestane služba u Vojsci. Ta odlučna činjenica je utvrđena tek kada je punomoćnik podnositeljke na usmenoj raspravi održanoj pred drugostepenim organom 18. aprila 2012. godine prezentovao rešenje VP 3323 Niš int. broj 4-783/2 od 8. aprila 2005. godine, kojim je određeno da na istom radnom mestu drugom civilnom licu prestaje služba , zbog pomenutog smanjenja broja izvršilaca, te nije bilo uslova da služba nakon toga prestane i podnositeljki.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova u upravnom sporu, Ustavni sud je utvrdio da su vođena tri upravna spora, koji su okončani u korist podnositeljke poništavanjem drugostepenih rešenja i vraćanjem predmeta na ponovno odlučivanje. Pri tome, Upravni sud nije iskoristio svoja ovlašćenja propisana procesnim zakonom kojima je mogao da spreči nepostupanje drugostepenog organa po obavezujućim primedba ma u pogledu postupka , tako što bi sam utvrdi o činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja doneo presudu, kojom bi reši o upravnu stvar. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septemb ra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Konačno, ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je u njenom interesu bilo da postupak u kome je odlučivano o prestanku civilne službe u Vojsci bude obustavljen. U tom smislu, nadležni organ bi bio dužan da na njen zahtev donese zaključak o obustavljanju postupka. Kako prema spisima predmeta i navodima ustavne žalbe nije podnet takav zahtev, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije iskoristila procesnu mogućnost kojom je mogla da doprinese formalnom okončanju predmetnog postupka, te se period koji je usledio nakon donošenja drugostepenog rešenja od 30. jula 2012. godine ne može staviti na teret isključivo nadležnim organima.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu navedenog ustavnog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud dodatno ukazuje da pitanje eventualnog raspoređivanja podnositeljke ustavne žalbe u Vojsci nakon poništaja rešenja o prestanku civilne službe predstavlja predmet posebnog postupka, koji prema navodima ustavne žalbe nije pokrenut, zbog čega nije mogao biti ocenjivan sa stanovišta označenih ustavnih prava.

6. Ustavni sud je imao u vidu zahtev ustavne žalbe kojim se traži da se "naloži Upravnom sudu da o tužbi podnositeljke donese presudu u sporu pune jurisdikcije, tako što će tužbu uvažiti i doneti rešenje o njenom raspoređivanju na radno mesto hemijski čistač u Vojnoj pošti 4983 Niš". S obzirom na to da se postavljeni zahtev odnosi na postupak za koji sama podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da će verovatno pokrenuti, te da stoga isti nije mogao biti predmet ove ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da ne postoje pretpostavke za njegovo razmatranje. Krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe , Sud nije imao osnova da naloži nadležnim organima da formalno okončaju osporeni postupak, što, prema prethodno iznetoj oceni, od nadležnog organa može zahtevati podnositeljka ustavne žalbe .

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1427/06 od 9. aprila 2008. godine, Upravnog suda U. 5916/10 (2008) od 17. februara 2010. godine i Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 22896/10 od 1. marta 2012. godine, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu kojom je propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Kako je presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 22896/10 od 1. marta 2012. godine, kao poslednja doneta osporena sudska odluka, dostavljena podnositeljki ustavne žalbe 9. aprila 2012. godine, a ustavna žalba izjavljena 21. avgusta 2012. godine , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, značaj koji predmet postupka ima za podnosi teljku, kao i propust podnositeljke da ishoduje formalno okončanje postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog pogrešnog postupanja upravnih organa i sporog postupanja nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Polazeći od toga da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku i sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti