Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku utvrđivanja očinstva

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđivanje očinstva i izdržavanje, koji je trajao preko 13 godina. Sud je konstatovao da je prvostepeni sud postupao neefikasno u hitnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Boška Oluškog iz Novog Kneževca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Boška Oluškog i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kanjiži u predmetu P. 194/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana. 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Boška Oluškog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 475/08 od 24. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boško Oluški iz Novog Kneževca je 17. juna 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 475/08 od 24. aprila 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi navodi da su ga sudovi obavezali da plaća izdržavanje maloletnom tužiocu počev od 22. maja 1995. godine u traženim iznosima, a sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog mesečnog iznosa do isplate, tako da zakonska zatezna kamata iznosi preko milion dinara. Ističe da je parnični postupak trajao neprimereno dugo i da sudovi nisu postupali efikasno, kao i da su mnogi dokazi izvedeni bespotrebno, što je dovelo do toga da su presude nezakonite i nepravične za podnosioca. Navodi da je izdržavanje previsoko određeno, te da sudovi nisu primenili odredbu člana 160. Porodičnog zakona i nisu vodili računa o minimalnoj sumi izdržavanja, niti o tome da je podnosilac ustavne žalbe od 2. maja 2007. godine, nakon rođenja ćerki, u obavezi da izdržava još dvoje maloletne dece. Od Ustavnog suda zahteva da utvrdi da je osporenom odlukom i u navedenom postupku povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Osnovni sud u Subotici - Sudska jedinica u Kanjiži je u odgovoru na ustavnu žalbu opisao tok parničnog postupka i istakao da su navodi iz ustavne žalbe neosnovani. U odgovoru se navodi da je reč o obimnom predmetu u kojem je doneto više prvostepenih, drugostepenih i trećestepenih odluka, da se tuženi tokom postupka pasivno ponašao i napadao svaku odluku, što je iziskivalo dodatne napore u radu na predmetu, te je bilo potrebno izvesti više veštačenja, koja su dovela do odugovlačenja postupka.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kanjiži P. 194/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Maloletni tužilac A. M. je kao prvotužilac, preko zakonskog zastupnika majke Zdravenke, koja se javlja i kao drugotužilja, 22. maja 1995. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kanjiži protiv tuženog Oluški Boška, radi utvrđivanja očinstva i izdržavanja. U tužbi su naveli da se iz vanbračne veze tužilje i tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, rodio mal. tužilac 15. januara 1990. godine, ali da tuženi ne priznaje očinstvo, te od 1992. godine ne učestvuje u izdržavanju mal. deteta. Tužbenim zahtevom tražili su da sud utvrdi da je tuženi vanbračni otac mal. tužioca, te da obaveže tuženog da na ime svog doprinosa za izdržavanje tužioca plaća iznos od 200,00 dinara mesečno počev od 22. maja 1995. godine, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od dana dospelosti do dana isplate, kao i da obeveže tuženog da tužilji na ime neosnovanog obogaćenja – polovine troškova izdržavanja mal. tužioca isplati iznos od 5.400,00 dinara.

Presudom Opštinskog suda u Kanjiži P. 151/95 od 18. decembra 1996. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, ali je, postupajući po žalbi tuženog od 17. marta 1997. godine, rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 578/97 od 22. maja 1997. godine prvostepena presuda u celini ukinuta.

U ponovnom prvostepenom postupku, presudom Opštinskog suda u Kanjiži P. 225/99 od 7. marta 2000. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, tako što je utvrđeno da je tuženi vanbračni otac mal. tužioca i obavezan tuženi da na ime svog doprinosa za izdržaavanje mal. tužioca plaća 200,00 dinara mesečno počev od 22. maja 1995. godine do 16. maja 1999. godine, a počev od 17. maja 1999. godine po 600,00 dinara mesečno, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od dana dospelosti do dana isplate, uzimajući kao dan dospelosti 10-ti u mesecu, a ubuduće do 10-tog u mesecu za tekući mesec. Navedenom presudom tuženi je obavezan da tužilji na ime naknade datog izdržavanja isplati iznos od 5.400,00 dinara, sa zakonskom zatetnom kamatom od 7. marta 2000. godine do isplate, kao i da snosi troškove postupka u visini od 23.096,00 dinara.

Ova presuda je delimično potvrđena presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 689/2000 od 14. jula 2000. godine u delu koji se odnosi na utvrđenje očinstva tuženog, dok je u preostalom delu ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Tuženi je protiv pravnosnažne odluke kojom se utvrđuje njegovo očinstvo izjavio reviziju 28. septembra 2000. godine, koja je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 5526/2000 od 3. aprila 2001. godine odbijena kao neosnovana.

Parnični postupak koji je vođen povodom tužbenog zahteva za utvrđenje očinstva trajao je nepunih šest godina – od podnošenja tužbe 22. maja 1995. godine do donošenja revizijske presude 3. aprila 2001. godine.

U daljem toku postupka koji je nastavljen po zahtevu mal. tužioca za izdržavanje i zahtevu tužilje za naknadu troškova izdržavanja, Opštinski sud u Kanjiži je rešenjem P. 225/00 od 13. decembra 2002. godine odredio privremenu meru i obavezao tuženog da plaća 3.000,00 dinara mesečno na ime svog dela izdržavanja za mal. tužioca počev od 13. decembra 2002. godine, a sve do pravnosnažnog okončanja postupka.

U ponovnom prvostepenom postupku, nakon sprovedenog dokaznog postupka, Opštinski sud u Kanjiži je doneo presudu P. 33/06 od 21. septembra 2006. godine kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Dopunskom presudom istog suda P. 33/06 od 21. marta 2007. godine obavezan je tuženi da mal. tužiocu isplati dospele iznose izdržavanja, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od dana dospelosti do dana isplate, dok je dopunskom presudom P. 33/06 od 14. juna 2007. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u preostalom delu.

Postupajući po žalbama tuženog izjavljenim protiv ovih odluka,Okružni sud u Subotici je rešenjem Gž. 917/07 od 18. jula 2007. godine sve ožalbene presude ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

Presudom Opštinskog suda u Kanjiži P. 194/07 od 30. januara 2008. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen, a tuženi je, u stavu drugom izreke obavezan da plaća mal. tužiocu mesečne iznose izdržavanja, i to: po 100,00 dinara od 22. maja 1995. godine do 31. avgusta 1995. godine, po 200,00 dinara od 1. septembra 1995. godine do 16. maja 1999. godine, po 1.000,00 dinara od 17. maja 1999. godine do 1. oktobra 2001. godine, po 3.000,00 dinara od 2. oktobra 2001. godine do 11. decembra 2002. godine, po 5.000,00 dinara od 12. decembra 2002. godine do 23. februara 2004. godine, po 7.000,00 dinara od 24. februara 2004. godine do 14. decembra 2004. godine, a od 15. decembra 2004. godine pa nadalje po 12.000,00 dinara mesečno, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od dana dospelosti do dana isplate, uzimajući kao dan dospelosti deseti dan u mesecu. Stavom trećim izreke navedene presude tuženi je obavezan da tužilji isplati iznos od 2.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. maja 1995. godine, dok je stavom četvrtim izreke tužbeni zahtev tužilaca u preostalom delu odbijen kao neosnovan. Stavom petim izreke presude obavezan je tuženi na isplatu troškova parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom na bliže opredeljene novčane iznose i za određene vremenske periode.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Subotici je osporenom presudom Gž. 475/08 od 24. aprila 2008. godine potvrdio prvostepenu presudu od 30. januara 2008. godine u delu u kome je odlučeno o izdržavanju mal. tužioca, ali je preinačio prvostepenu presudu u trećem stavu izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje preko iznosa od 700,00 dinara do iznosa od 2.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na odbijeni deo.

Tuženi je protiv navedene drugostepene odluke izjavio reviziju 13. juna 2008. godine, o kojoj je odlučeno presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/08 od 1. oktobra 2008. godine, donetom nakon podnošenja ustavne žalbe.

Navedenom presudom odlučeno je sledeće: u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana revizija tuženog i potvrđena prvostepena presuda od 30. januara 2008. godine u stavu drugom izreke kojim je odlučeno o zahtevu tužioca da tuženi doprinosi njegovom izdržavanju u opredeljenim novčanim iznosima; u stavu drugom izreke preinačene su drugostepena presuda i prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose naknade parničnih troškova; u stavu trećem izreke odbačena je revizija tuženog izjavljena protiv drugostepene presude u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje preko iznosa od 700,00 dinara do dosuđenog iznosa prvostepenom presudom od 2.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na odbijeni deo.

Tokom parničnog postupka koji je započeo 22. maja 1995. godine i trajao do 1. oktobra 2008. godine, odnosno preko 13 godina, održano je 27 ročišta pred prvostepenim sudom. Nije održano 12 ročišta, od kojih pet zbog neurednog pozivanja tuženog. U prvostepenom postupku postupalo je pet sudija. U dokaznom postupku je izvedeno više veštačenja medicinske struke na okolnosti određivanja genetskih markera krvi parničnih stranaka, kao i okolnosti vezanih za bolest tuženog koje su eventualno uticale na njegovu polnu sposobnost. Takođe je izveden dokaz veštačenjem radi utvrđivanja visine troškova izdržavanja mal. tužioca. Veštačenje je određeno rešenjem suda od 18. februara 2002. godine i veštak je dao svoj nalaz 28. januara 2003. godine. Kasnije je na iste okolnosti obavljeno novo veštačenje od strane Zavoda za sudsko veštačenje Novi Sad 17. septembra 2004. godine, dopunsko veštačenje 26. maja 2005. godine, kao i još jedno novo veštačenje 9. januara 2008. godine.

Iz svega izloženog proizlazi da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe doneto više prvostepenih, drugostepenih i revizijskih odluka, a prvostepeni sud je, pored toga, doneo i više rešenja o određivanju privremene mere kojima je obavezao tuženog da do pravnosnažnog okončanja postupka plaća na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. tužioca određene novčane iznose, (rešenja od 17. maja 1999. godine, 24. decembra 1999. godine, 13. decembra 2002. godine i 14. februara 2005. godine). Prvostepeni sud je dva puta dopunskim presudama P. 33/06 od 21. marta 2007. godine i 14. juna 2007. godine odlučivao o delu tužbenog zahteva o kome je propustio da odluči.

5. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (član 7. st. 1. i 2.); koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom i da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. st. 1. i 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

Odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i ''Službeni glasnik RS'', br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95, 29/01), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da hitno rešava sporove o izdržavanju (član 310 b); da u sporovima iz porodičnih odnosa između roditelja i maloletne dece i u sporovima radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva, sud može da utvrđuje činjenice koje među strankama nisu sporne (član 374. stav 1.).

Odredbama člana 204. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", broj 18/05) je propisano: da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo (stav 1.); da se u postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba ne dostavlja tuženom na odgovor (stav 2.); da će postupak iz stava 1. ovog člana, po pravilu, sud sprovesti na najviše dva ročišta (stav 3.); da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu (stav 4.); da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (stav 5.). Prema odredbama člana 280. istog zakona, postupak u sporu za izdržavanje je naročito hitan (stav 1.); prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu (stav 2.), a drugostepeni sud je dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (stav 3.).

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na sudski postupak u kome je doneta osporena odluka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 22. maja 1995. godine, podnošenjem tužbe radi utvrđenja očinstva i izdržavanja.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja počinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se taj postupak trajno okončava, Ustavni sud je stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, počev od 22. maja 1995. godine kada je tužba podneta nadležnom sudu, do donošenja revizijske odluke Vrhovnog suda Srbije od 1. oktobra 2008. godine kojom su iscrpljena pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. Dakle, postupak je trajao 13 godina, što bi samo po sebi moglo da ukaže da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca ustavne žalbe i postupanja sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je najpre konstatovao da se u konkretnom slučaju radilo o parničnom postupku koji je po zakonu bio hitan i zahtevao posebnu revnost postupajućih sudova, jer se spor vodio radi utvrđenja očinstva i izdržavanja mal. deteta.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac ustavne žalbe doprineo dužem trajanju postupka, jer nije postupao po nalozima suda da uplati troškove veštačenja medicinske struke i da dostavi medicinsku dokumentaciju potrebnu za ovo veštačenje. Pored toga, podnosilac dva puta nije pristupao na veštačenje zakazano u Zavodu za transfuziju krvi, a više ročišta je otkazano zbog njegove sprečenosti da im prisustvuje. Prvostepeni sud je od 2003. godine pozivao na ročišta tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, preko Ministarstva unutrašnjih poslova – Odelenje u Kneževcu, jer je izbegavao preuzimanje poziva preko pošte. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da je podnosilac svojim pasivnim držanjem, nepostupanjem po nalozima suda i izbegavanjem prijema poziva za zakazana ročišta zloupotrebljavao procesna ovlašćenja stranke, čime je i sam doprineo neopravdano dugom trajanju postupka.

Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, u pitanju spor sa složenim činjeničnim stanjem koje je iziskivalo obiman dokazni postupak. Sud je trebalo da izvede dokaze saslušanjem svedoka i stranaka, medicinskim veštačenjima i veštačenjem finansijske struke. Parnica ove vrste se naročito usložnjava u slučaju kada neka od stranaka zloupotrebljava svoja procesna prava i ne odaziva se na pozive suda. Međutim, činjenična ili pravna složenost spora ne može biti opravdanje da parnični postupak u kome se odlučuje o pravu mal. deteta da sazna svoje poreklo i njegovom izdržavanju traje 13 godina. U svakom parničnom postupku pravo na suđenje u razumnom roku ima ne samo tužilac koji zahteva određena prava, već i tuženi o čijim obavezama sud treba da donese odluku.

S obzirom na to da je postupak u predmetnoj pravnoj stvari bio hitan, nadležni sudovi su bili dužni da preduzmu zakonom predviđene mere kojima se sankcioniše nepostupanje tuženog po nalozima suda, ovde podnosioca ustavne žalbe, kako bi sprečili zloupotrebu prava koja stranka ima u postupku. Ustavni sud je ocenio da je nedopustivo da se u sporu za utvrđivanje očinstva i radi izdržavanja ročišta odlažu za nekoliko meseci i ne održavaju u razmacima od godinu dana, što se dogodilo u konkretnom slučaju u periodu od 2. oktobra 2001. godine do 12. decembra 2002. godine, kao i da taj spor traje 13 godina. Obaveza sudova je da, saglasno načelu efikasnosti, obezbede da se svi učesnici u postupku ponašaju tako da se izbegne nepotrebno odugovlačenje. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je nerazumno dugom trajanju postupka u ovom slučaju pretežno doprinelo postupanje Opštinskog suda u Kanjiži.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, bez obzira na to što je podnosilac u znatnoj meri doprineo dužem trajanju postupka, pa je ustavnu žalbu uvažio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da je parnični postupak u toku trajanja ustavnosudskog postupka okončan, da podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao da mu se zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku prizna pravo na naknadu nematreijalne štete, a da je i sam doprineo neopravdano dugom trajanju postupka, Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje podnosiocu u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu može postići i samim donošenjem odluke kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku.

7. Odlučujući o tome da li je presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 475/08 od 24. aprila 2008. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu izneti ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje označenog prava.

U prilog tvrdnji da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, podnosilac ustavne žalbe je naveo da nije dužan da plaća nikakvu kamatu jer on nije skrivio docnju, kao i da kamata teče od dana presuđenja. Naveo je i da je odluka neosnovana i da su iznosi izdržavanja previsoko opredeljeni, kao i da sud nije imao u vidu činjenicu da podnosilac od 2. maja 2007. godine ima obavezu izdržavanja još dvoje maloletne dece.

Ustavni sud ističe da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi isključivo ocenjuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili nosioca javnog ovlašćenja učinjena povreda ili uskraćivanje Ustavom zajemčenog prava ili slobode. Stoga se ustavna žalba mora zasnivati na razlozima kojima će se istaknute povrede učinjene osporenim aktima, dovesti u neposrednu vezu sa sadržinom označenih Ustavom zajemčenih prava. Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi, kao viši sud u odnosu na sudove koji su doneli osporene odluke, još jednom ispituje njihovu zakonitost. Formalno pozivanje podnosioca na povredu određenih ustavnih prava ne čini ustavnu žalbu samu po sebi dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da su navodi o povredi prava na pravično suđenje izneti u ustavnoj žalbi, već isticani u žalbi protiv prvostepene odluke i ocenjeni u osporenoj odluci, kao i u reviziji koju je podnosilac izjavio protiv osporene drugostepene presude, te je i revizijski sud ove navode ocenjivao prilikom odlučivanja i donošenja presude Rev. 2663/08 od 1. oktobra 2008. godine. Vrhovni sud Srbije je ocenio da se revizijom osnovano pobija drugostepena presuda u delu koji se odnosi na obavezu plaćanja kamate na dosuđene iznose na ime naknade parničnih troškova i u tom delu preinačio pobijanu i prvostepenu presudu tako što je odbio zahtev tužilaca. Stoga, ponovno isticanje u ustavnoj žalbi navoda koji se odnose na zakonsku zateznu kamatu na troškove parničnog postupka, kao i ostalih navoda koji su već argumentovano ocenjeni u osporenoj drugostepenoj i revizijskoj presudi na ustavnopravno prihvatljiv način, ne dovodi u sumnju pravilnost osporene odluke i njenu pravičnost u smislu člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujuća kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku utvrđivanja očinstva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti