Odluka Ustavnog suda o odbijanju tužbe za naknadu štete protiv sudija

Kratak pregled

Ustavna žalba je odbijena kao neosnovana. Ustavni sud je potvrdio da je tužba za naknadu štete protiv sudija, zbog izraženog mišljenja u sudskoj odluci, nedozvoljena. Ovo ograničenje pristupa sudu je opravdano radi očuvanja sudijske nezavisnosti i imuniteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Stošića iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. oktobra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Stošića izjavljena protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4646/08 od 16. septembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 13564/08 od 11. marta 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragan Stošić iz Ćuprije je 8. maja 2009. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4646/08 od 16. septembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 13564/08 od 11. marta 2009. godine, u delu kojim se potvrđuje navedeno rešenje opštinskog suda, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije. Po nalogu Ustavnog suda, podnosilac je ustavnu žalbu dopunio podneskom od 8. oktobra 2010. godine.

Podnosilac je naveo da je podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu sa zahtevom za isplatu naknade nematerijalne štete, pri tom označavajući kao tužene sudije za koje je smatrao da su mu svojim radnjama pričinili štetu, kao i Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde, saglasno članu 6. Zakona o sudijama. Istakao je da je tužbom tražio naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, zbog povrede ugleda i prava na pravično suđenje, a da nije tražio naknadu štete zbog mišljenja ili glasa datog u vršenju sudijske dužnosti, niti je tražio naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada tuženih sudija u parničnom predmetu u kome je on bio stranka. Naveo je da je povukao tužbu prema tuženoj Republici Srbiji - Ministarstvu pravde, podneskom upućenom Drugom opštinskom sudu u Beogradu 27. aprila 2009. godine i predložio je da Ustavni sud poništi rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 13564/08 od 11. marta 2009. godine u stavu prvom izreke rešenja i rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4646/08 od 16. septembra 2008. godine i "predmet vrati na odlučivanje po tužbi tužioca".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili Drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

3. U sprovedenom postupku, Sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. septembra 2008. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva pravde, sudija Okružnog suda u Beogradu - Zorice Kitanović, Biserke Živanović i Aleksandre Spirkovski i sudija Vrhovnog suda Srbije - Vide Petrović Škero, Predraga Trifunovića, Jasminke Stanojević, Vesne Popović, Mirjane Grubić, Milomira Nikolića, Slobodana Dražića, Biljane Dragojević, Vlaste Jovanović, Ljubice Jeremić, Snežane Andrejević, Sonje Brkić, Spomenke Zarić, Slađane Nakić Momirović, Sofije Vagner Ličenoski i Ljubice Milutinović, tražeći da sud obaveže tužene da mu solidarno, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i prava ličnosti, isplate iznos od 9.900,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, kao i da mu nadoknade troškove postupka. Podnosilac ustavne žalbe je tužbeni zahtev zasnovao na tvrdnji da su mu tuženi pričinili štetu tako što je u Vrhovnom sudu Srbije održan sastanak predsednice Vrhovnog suda Srbije, predsednika građanskog odeljenja tog suda i predsednika Drugog opštinskog suda sa zastupnikom ranije tuženog – Ministarstva odbrane, na kome je postignut načelni stav da „tužilac nema pravo na naknadu štete“, jer mu je plata u Vojsci bila redovno isplaćivana, koji su kasnije uobličile i u svojim odlukama primenile i ostale tužene sudije. Podnosilac ustavne žalbe je tužbom zahtevao isplatu navedene naknade nematerijalne štete po osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4646/08 od 16. septembra 2008. godine odbačena je tužba podnosioca ustavne žalbe kao nedozvoljena. U obrazloženju rešenja je istaknuto da je tužba nedozvoljena zbog toga što se radi o zahtevu tužioca za naknadu štete od sudije koji je nepodoban za sudsku zaštitu, odnosno da kod tužioca ne postoji pravni interes za podnošenje tužbe.

Okružni sud u Beogradu je, postupajući po žalbi podnosioca, osporenim rešenjem Gž. 13564/08 od 11. marta 2009. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4646/08 od 16. septembra 2008. godine u delu kojim je odbačena tužba tužioca protiv tuženih sudija, a usvojio žalbu i ukinuo prvostepeno rešenje u delu kojim je odbačena tužba tužioca protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva pravde i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak. Drugostepeni sud smatra da su se stekli uslovi za odbačaj tužbe prema sudijama kao nedozvoljene, s obzirom na to da, saglasno čl. 35. i 151. Ustava i članu 6. Zakona o sudijama, sudija uživa građanskopravni imunitet usled koga ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, zbog čega pravo na naknadu štete neposredno protiv sudije nije podobno za sudsku zaštitu. Nakon donošenja drugostepenog rešenja, podnosilac je 27. aprila 2009. godine povukao tužbu prema tuženoj Republici Srbiji - Ministarstvu pravde.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ustavna žalbe ukazuje, od značaja i sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 4. stav 2. Ustava je utvrđeno da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Odredbama člana 149. Ustava je utvrđeno: da je sudija nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu (stav 1.); da je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije zabranjen (stav 2.).

Odredbama člana 151. Ustava je utvrđeno: da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije (stav 1); da sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja Visokog saveta sudstva (stav 2.).

Odredbama Zakona o sudijama ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06) bilo je propisano: da sudija nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske dužnosti (član 5. stav 1.); da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija (član 6. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je stanovišta da je Okružni sud u Beogradu u osporenom rešenju dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je odbio žalbu podnosioca i potvrdio osporeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu u odnosu na sudije kao tužene, dok je u odnosu na prvotuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo pravde podnosilac, nakon donošenja drugostepenog rešenja, povukao tužbu. Naime, iz sadržine odredbe člana 151. stav 1. Ustava i citiranog člana 5. stav 1. Zakona o sudijama, proizlazi postojanje imuniteta sudije za mišljenje dato u vršenju sudijske dužnosti. Dakle, činjenica da je veći broj sudija u parničnom postupku iniciranom pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, bilo tuženo upravo iz razloga što su zauzeli određeni pravni stav u odlukama u kojima su odlučivali o pravima podnosioca ustavne žalbe, upućuje na direktnu primenu navedenih odredaba Ustava i Zakona o sudijama.

Nezavisnost sudije kao nosioca sudijske funkcije od bilo kog oblika vlasti u otvorenom demokratskom društvu predstavlja jedan od temeljnih principa nezavisnog sudstva. Ustavnim garantovanjem imunitetskih prava obezbeđuje se dodatna zaštita nezavisnosti sudija, jer sudijski imunitet obuhvata slobodu mišljenja i glasanja u presuđivanju (materijalnopravni imunitet) i zaštitu od pritvaranja i vođenja krivičnog i drugih postupaka bez odobrenja Visokog saveta sudstva (procesnopravni imunitet). Da bi sudija postupao nezavisno i nepristrasno, njegova funkcija mora biti Ustavom zagarantovana, a sudijsko mesto ne sme biti ugroženo političkim i drugim reakcijama na njegove odluke. Dakle, sudijski imunitet nije uspostavljen samo radi zaštite sudske vlasti od drugih grana vlasti, već i radi zaštite sudija od neposrednih učesnika sudskih postupaka. Obezbeđivanje uslova za raspravljanje sporne pravne stvari u skladu sa procesnim zakonom i mogućnost donošenja nepristrasne odluke u toj stvari zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava, bez neposrednih i posrednih pritisaka i uticaja, čini suštinu sudske nezavisnosti.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava nije izričito propisana garantija prava na pristup sudu, ali je ovo načelo sastavni deo prava na pravično suđenje kojim se svima obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njihova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom. Nesporno je da povreda prava na pristup sudu može nastati propisivanjem imuniteta, koji u suštini sprečava pokretanje postupka. Međutim, Ustavni sud naglašava da je u konkretnom slučaju ustanovljeno ograničenje prava na pristup sudu opravdano fundamentalnim značajem očuvanja nezavisnosti suda i sudija. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stanovište Evropskog suda za ljudska prava zauzeto u presudi Ernst i drugi protiv Belgije od 15. jula 2003. godine (broj aplikacije 33400/96, st. 53.-56.), o opravdanosti sudijskog imuniteta od tužbi za naknadu štete u građanskopravnom postupku.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv osporenog rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4646/08 od 16. septembra 2008. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneto osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 13564/08 od 11. marta 2009. godine. Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda, odluku doneo drugostepeni sud, čime je, po oceni Ustavnog suda, zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. u vezi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić