Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao preko 19 godina. Sud je ocenio da je utvrđenje povrede prava dovoljna satisfakcija, dok je zahtev za naknadu materijalne štete odbačen.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-6881/2014
14.07.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. O, S . O, V. Š, F . Š, S . Č, B . N, Z . R, M . G . i S . S , svih iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba S . O, S . O, V . Š, F . Š, S . Č, B . N, Z . R, M . G . i S . S . i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu R1. 186/12 (inicijalno predmet R. 448/95 ranijeg Opštinskog suda u Novom Sadu) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. S. O, S . O, V. Š, F . Š , S. Č, B . N , Z. R, M . G . i S . S , svi iz Novog Sada, su 21. avgusta 20 14. godine, preko punomoćnika B. P, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu R1. 186/12 (inicijalno predmet R. 448/95 ranijeg Opštinskog suda u Novom Sadu).
U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnosioci ustavne žalbe, kao predlagači, te vlasnici stanova zgrade u ul. D . broj 9 u Novom Sadu, protiv protivnika predlagača SZ „P.“, a kasnije i Grada Novog Sada, pred Opštinskim sudom u Novom Sadu , podneli predlog, sa još 14 predlagača, 5. aprila 1995. godine, radi isplate naknade za "eksproprisanu zajedničku nekretninu" u zgradi. Kako je njihov predlog pravnosnažno odbijen, nakon "bezmalo" 20 godina, podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da je to neprihvatljivo dugo trajanje postupka "stvorilo mogućnosti da SZ „P.“ ode u stečaj" i bude brisan iz registra privrednih subjekata, čime su oni bili direktno onemogućeni da naplate naknadu za oduzeti prostor. Podnosioci predlažu da Ustavni sud utvrdi da im je postupanjem Osnovnog suda u Novom Sadu i Višeg suda u Novom Sadu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i traže "da se obaveže Republika Srbija da podnosiocima isplati različite novčane iznose u evrima sa domicilnom kamatom računajući od dana donošenja odluke Ustavnog suda po do isplate, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS na dan isplate, u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja".
Ustavni sud konstatuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da su podnosioci zahtevali isključivo naknadu materijalne štete jer opredeljeni novčani iznosi u ustavnoj žalbi odgovaraju iznosima koje su tražili na ime naknade za „eksporprisane zajedničke prostorije zgrade“ u kojoj su oni vlasnici stanova, a za koje iznose su pravosnažno odbijeni u sporu koji su izgubili .
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta R1. 186/12 Osnovnog sud a u Novom Sadu (inicijalno predmet R. 448/95 ranijeg Opštinskog suda u Novom Sadu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosioci ustavne žalbe, sa još 14 predlagača, preko zajedničkog punomoćnika, podneli su 5. aprila 1995. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu predlog radi isplate naknade za eksproprisane zajedničke prostorije u Novom Sadu u ul. D. broj 9, protiv Stambene zadruge „P.“ iz Novog Sada, kao protivnika predlagača. U sudskom upisniku predmet je zaveden pod brojem R. 448/95, a po izvršenoj reorganizaciji pravosuđa u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sud om pod brojem R1. 1/10, a kasnije R1. 186/12.
Do donošenja rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu R1. 186/12 od 15. maja 2013. godine kojim je odbijen predlog predlagača, pa i podnosilaca ustavne žalbe, pred prvostepenim sudom bilo je zakazano 36 ročišta, od kojih je 21 ročište održano. U dokaznom postupku sprovedeno je građevinsko veštačenje, ali je ličnost sudskog veštaka (uglavnom na predlog predlagača, među kojima su podnosioci ustavne žalbe) pet puta menjana, a veštak je dva puta saslušan, urađeno je više osnovnih i dopunskih nalaza veštaka. U ovom delu postup ka u parnicu su stupila i dva umešača na strani tuženog po rešenju suda donetom na ročištu 28. avgusta 1997. godine. Punomoćniku predlagača je sud više puta ostavljao rok da uredi predlog, tako što će dostaviti dokaze o vlasništvu na stanovima predlagača, a kasnije i umešača, te da dostavi nove dokazne predloge ili da se izjasni o novoj ličnosti veštaka koju predlaže. Punomoćnik predlagača je 13. februara 2009. godine proširio tužbu, te kao drugotuženog označio Grad Novi Sad . Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu R1. 1/10 od 12. marta 2010. g odine, po predlogu umešača, prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari jer je Stambena zadrug a „P.“ iz Novog Sada brisana iz registra u stečajnom predmetu Privrednog suda u Novom Sadu St. 126/10, dana 28. jula 2010. godine, s tim da će se postupak nastaviti po predlogu stranaka nakon što se steknu uslovu. Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1400/12 od 31. maja 2012. godine ukinuo ožalbeno rešenje u delu kojim je određen prekid u odnosu na Grad Novi Sad, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Razlozi za neodržavanje 15 ročišta, pretežno su bili u neodazivanju veštaka pozivima suda, te ne blagovremenom dostavljanju spisa sa veštačenja, s tim što dva puta na traženje punomoćnika predlagača nije održano ročište, a tri puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Glavna rasprava je, najpre, bila zaključena na ročištu održanom 24. decembra 2012. godine, ali je rešenjem suda od 21. januara 2013. godine, po predlogu umešača, ponovo otvorena, te zaključena na sledećem ročištu održanom 15. maja 2013. godine.
Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3887/14 od 17. juna 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu predlagača i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu R1. 186/12 od 15. maja 2013. godine . Pismeni otpravak navedene odluke je uručen 23. jula 201 4. godine punomoćniku predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku (''Službeni glasnik SRS'', br. 25/82 i 48/88 i ''Službeni glasnik RS'', broj 85/12) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog vanparničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je vanparnični postupak za podnosioce ustavne žalbe započeo podnošenjem predloga 5. aprila 1995. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu, a okončan prijemom rešenja Višeg sud a u Novom Sadu Gž. 3887/14 od 17. juna 2014. godine , koje su podnosioci primili 23. jula 2014. godine.
Navedeno trajanje postupka od preko 19 godina, samo po sebi , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, specifičnosti postupka čije se trajanje osporava, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, prirode zahteva, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.
Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, po oceni Ustavnog suda, činjenična, pravna i procesna pitanja koja je vanparnični sud trebalo da reši u predmetnom postupku, bila su relativno složena, ali ovo ne može opravdati devetnaestogodišnje trajanje postupaka.
Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavn e žalbe, Ustavni sud nalazi da su oni imali legitiman interes da se ovaj postupak okonča u razumnom roku, ali da su, ipak, u izvesnoj meri doprineli da prvostepeni postupak duže traje, prvenstveno što je po njihovom predlogu više puta menjana ličnost veštaka. Bez obzira što je to njihovo pravo, ovo je uticalo da postupak duže traje. Međutim, doprinos podnosilaca se ogleda i u tome što nisu blagovremeno dostavljali dokaze za svoje navode, ili se izjašnjavali o novim dokaznim predlozima, odnosno tražili odlaganja dva ročišta (jednom da se izjasne da li će predlagati prekid postupaka, a jednom zbog sprečenosti punomoćnika da prisustvuje ročištu).
Razmatrajući postupanje sud ova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su nadležni prvostepeni sudovi imali pres udan uticaj na dužinu trajanja postupka , jer je rešenje kojim je odlučeno o predlogu podnosilaca doneto nakon 18 godina i mesec dana, što jasno upućuje na zaključak da nisu preduzete sve procesne mere da se postupak efikasno okonča. Na strani drugostepenog suda, koji je o žalbi predlagača odlučio nakon godinu i mesec dana, nije bilo doprinosa trajanju postupka.
Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu R1. 186/12 (inicijalno predmet R. 448/95 ranijeg Opštinskog suda u Novom Sadu) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Budući da podnosioci ustavne žalbe nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, koja bi predstavljala satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom e su se podnosioci nalazi li u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza, a u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se u konkretnom slučaju postigne adekvatno i pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe.
U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe ni su pruži li bilo kakav dokaz da su pretrpe li pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom vanparničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je ustavna žalba u tom delu odbačena kao nedopuštena u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.