Usvajanje ustavne žalbe zbog arbitrerne primene prava o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Revizijski sud je propustio da razmotri odluku ministra o priznanju duga, što je bilo odlučujuće za ocenu prigovora zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S, iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3545/10 od 5. oktobra 2011. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3545/10 od 5. oktobra 2011. godine i određuje se da isti sud ponovi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7612/10 od 1. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz K. je 29. decembra 2011. godine, preko punomoćnika A. M, advokata iz S, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3545/10 od 5. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 26. juna 2008. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi isplate invalidskih primanja; da je prvostepena presuda P. 5512/08, kojom je usvojen tužbeni zahtev, doneta 28. avgusta 2009. godine, dok je drugostepena presuda Gž. 7612/10, kojom je potvrđena prvostepena presuda, doneta 1. jula 2010. godine; da je tužena podnela predlog Apelacionom sudu u Novom Sadu da se dozvoli revizija u ovom postupku, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku; da je Apelacioni sud u Novom Sadu predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7612/10 od 1. jula 2010. godine, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku; da podnosilac smatra da nije bilo osnova za primenu člana 395. Zakona o parničnom postupku, odnosno za prihvatanje revizije; da su u vreme podnošenja tužbe prvostepeni sudovi usvajali istovrsne tužbene zahteve, a drugostepeni sudovi su po izjavljenim žalbama tužene Republike Srbije potvrđivali prvostepene presude, sa zauzetim pravnim stavom da se radilo o institutu neosnovanog obogaćenja u kome je rok potraživanja deset godina; da je , s obzirom na to da je u istovrsnim predmetima sa istovrsnim potraživanjima drugačije presuđivano, primenom instituta sticanja bez osnova, to su promenom pravnog stava u konkretnom slučaju podnosiocu povređena označena ustavna prava; da su u daljem periodu drugostepeni sudovi odbijali predloge tužene za odlučivanje po reviziji, te se na taj način stvarala potpuna pravna nesigurnost i pravna nejednakost između stranaka; da je Građansko odeljenje Apelacionog suda u Novom Sadu dana 23. juna 2010. godine zauzelo pravni stav po kome je za potraživanje po tužbama za isplatu invalidskih primanja i sticanja bez osnova rok zastarelosti deset godina , a da je zatim Građansko odeljenje Apelacionog suda u Novom Sadu stavilo van snage taj pravni stav, zauzimajući pravni stav da se radi o naknadi štete, te da je rok zastarelosti tri godine; da je s obzirom na navedeno, podnosilac ustavne žalbe stavljen u neravnopravan položaj, jer mu nije omogućena jednaka zaštita prava kao velikom broju tužilaca u istoj vrsti postupka.

Predložio je da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3545/10 od 5. oktobra 2011. godine i tražio je naknadu štete u iznosu od 1.000.000,00 dinara, koji iznos bi podnosilac ostvario u preinačenom delu presude Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev.

U dopuni ustavne žalbe od 11. jula 2012. godine ponosilac je ponovio navode iz ustavne žalbe i priložio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine, kojim je u istovrsnom predmetu odbačena kao nedozvoljena revizija tužene.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe 1. jula 2008. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, radi isplate.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5512/08 od 28. avgusta 2009. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda za postupanje u ovoj pravnoj stvari; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime dopunske zaštite i naknade za vreme nezaposlenosti, za period od oktobra 1999. do marta 2006. godine, isplati pojedinačne novčane mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, na način bliže označen u tom stavu, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka; stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev za isplatu kamate na svaki pojedinačni mesečni iznos u tekućem mesecu; stavom četvrtim izreke tužilac je oslobođen obaveze plaćanja sudske takse.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7612/10 od 1. jula 2010. godine odbijena je žalba tužene i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je izjavila reviziju, sa predlogom da Apelacioni sud u Novom Sadu predloži odlučivanje o reviziji u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku. Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem R3. 18/10 od 4. novembra 2010. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7612/10 od 1. jula 2010. godine, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio opravdanim predlog Apelacionog suda u Novom Sadu i odlučio je da je revizija tužene izuzetno dozvoljena zbog ujednačavanja sudske prakse.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3545/10 od 5. oktobra 2011. godine preinačene su presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7612/10 od 1. jula 2010. godine i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5512/08 od 28. avgusta 2009. godine, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade na ime dopunske zaštite i naknade za vreme nezaposlenosti za period od 1. oktobra 1999. do 1. jula 2005. godine, dok je u ostalom delu revizija tužene odbijena kao neosnovana.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je rešenjem Opštinske uprave Opštine Odžaci od 2. jula 1996. godine tužiocu priznato pravo na dopunsku zaštitu, a rešenjem od 26. jula 1996. godine priznato mu je pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti, počev od 1. avgusta 1996. godine; da je u spornom periodu od 1. oktobra 1999. godine do 31. marta 2006. godine tužena tužiocu isplaćivala dopunsku ličnu invalidninu i naknadu za vreme nezaposlenosti u iznosima nižim od priznatih navedenih rešenjima; da je tužilac zahtevao razliku između isplaćenih i pripadajućih mesečnih iznosa naknada za period od oktobra 1999. do marta 2006. godine; da je tužilac podneo tužbu 1. jula 2008. godine; da su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev, pa je tužiocu dosuđena tražena naknada za ceo sporni period, jer su zaključili da prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena nije osnovan, s obzirom na to da nisu u pitanju povremena potraživanja iz člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, koja zastarevaju za tri godine i da tužilac zasniva svoje pravo na članu 210. Zakona o obligacionim odnosima (sticanje bez osnova), za koje važi opšti rok od deset godina, te potraživanje tužioca nije zastarelo; da Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravni zaključak nižestepenih sudova o pravnoj prirodi predmetnih potraživanja i o istaknutom prigovoru zastarelosti, nalazeći da je zasnovan na pogrešno primenjenom materijalnom pravu; da naknada za dopunsku zaštitu (dopunska lična invalidnina i naknada za vreme nezaposlenosti) imaju karakter povremenih potraživanja, jer se prema čl. 28. i 51. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, određuju u mesečnim iznosima i da se prema članu 71. istog Zakona isplaćuju po isteku meseca za koji se isplata vrši; da na osnovu člana 372. stav 1. u vezi člana 379. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćem određenom vremenskom periodu (povremena potraživanja), zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja; da su konačnim i pravnosnažnim rešenjima organa uprave, tužiocu priznate naknade za dopunsku zaštitu i za vreme nezaposlenosti, koje tužena u spornom periodu nije isplaćivala u priznatom iznosu, već je bez zakonskog osnova uskratila punu isplatu; da je imajući u vidu momenat podnošenja tužbe – 1. jul 2008. godine i delimičnu osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti, potraživanje zastarelo za period od oktobra 1999. do jula 2005. godine, pa je tužbeni zahtev delimično odbijen kao neosnovan; da za period od tri godine pre podnošenja tužbe, od jula 2005. godine, potraživanje nije zastarelo, pa kako visina neisplaćenog potraživanja nije sporna, to je revizija delimično odbijena kao neosnovana.

4. Ustavni sud je izvršio uvid u rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine koje je podnosilac dostavio uz ustavnu žalbu i za koje tvrdi da je dokaz različitog postupanja revizijskog suda u istovrsnim postupcima i utvrdio je sledeće:

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine, u postupku tužioca M. P. protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike odbačena je kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6334/10 od 30. juna 2010. godine. U obrazloženju tog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7848/08 od 25. novembra 2008. godine usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime nadoknade za vreme nezaposlenosti isplati za period od 1. juna 2001. godine do 31. marta 2006. godine iznos od 276.662,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; da je Apelacioni sud u Novom Sadu presudom Gž. 6334/10 od 30. juna 2010. godine odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio navedenu prvostepenu presudu; da je protiv navedenih presuda tužena izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da je tužilac tužbu radi sticanja bez osnova podneo 24. septembra 2008. godine, te da je tužba preinačena 6. novembra 2008. godine, povećanjem tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio isplatu na ime nadoknade za vreme nezaposlenosti u ukupnom iznosu od 276.662,00 dinara; da kako vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija nije dozvoljena, u smislu odredbe člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

5. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.)

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude; da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (član 394.); da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.); da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava; da protiv prvostepene presude, odnosno rešenja iz stava 1. ovog člana stranke mogu izjaviti žalbu u roku od osam dana; da protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 478. st. 1, 3. i 6.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe zakona koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-314/2012 od 13. juna 2012. godine koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

6. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe i utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe tvrdi da je u osporenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3545/10 od 5. oktobra 2011. godine pogrešno primenjeno materijalno pravo, a na štetu podnosioca, i to zbog ocene revizijskog suda u pogledu prirode spornog potraživanja i roka njegove zastarelosti, te da sporna potraživanja, po mišljenju podnosioca, nisu zastarela po odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je time povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3545/10 od 5. oktobra 2011. godine pogrešno primenjeno materijalno pravo, a na njegovu štetu, zbog pogrešne ocene revizijskog suda u pogledu prirode spornog potraživanja i roka zastarelosti.

Razmatrajući navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ispitivao da li je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi proizvoljno primenio materijalno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, revizijski sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe tražio pravnu zaštitu povređenog subjektivnog prava koje predstavlja povremeno potraživanje koje zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa prema odredbi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da, u tom smislu, podnosilac u jednom delu svog tužbenog zahteva nema pravo da traži isplatu naknade za vreme nezaposlenosti i dopunsku ličnu invalidninu, jer je tužbu podneo 1. jula 2008. godine, a deo utuženih potraživanja je zastareo sa mesecom julom 2005. godine.

Imajući u vidu da se potraživanje naknade za vreme nezaposlenosti određuje u mesečnom iznosu u visini prosečne neto zarade u Republici Srbiji iz prethodnog meseca i da navedeno davanje, prema odredbi člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, dospeva jednom mesečno, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud dao jasne, dovoljne i ustavnopravne prihvatljive razloge kada je ocenio da potraživanja podnosioca ustavne žalbe, utvrđena pravnosnažnim rešenjem Opštinske uprave Odžaci od 1996. godine, imaju karakter povremenih potraživanja koja zastarevaju u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja (videti, pred drugih, Odluku Ustavnog suda Už-314/2012). Međutim, Vrhovni kasacioni sud je prilikom donošenja osporene presude trebalo da ima saznanje o tome da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, 11. januara 2008. godine doneo Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko-invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine, ali ovu činjenicu koja može biti od bitnog značaja za osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja, nije razmatrao.

S obzirom na to da je Republika Srbija dužnik obaveze isplate naknade za vreme nezaposlenosti, a da navedena odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine ima karakter pismenog priznanja zastarele obaveze, Vrhovni kasacioni sud je, prilikom ocene osnovanosti revizije tužene Republike Srbije – Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, morao da ima u vidu pravne posledice navedene odluke koju je doneo ministar tuženog ministarstva. Propust revizijskog suda da predmetnu odluku uzme u obzir kao odlučujuću za zastarelost potraživanja, po oceni Ustavnog suda, doveo je do arbitrerne primene materijalnog prava u osporenoj presudi kojom je u jednom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za isplatu razlike invalidskih primanja, i to za period na koji se odnosi Odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3545/10 od 5. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je povreda Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje podnosioca takve prirode da je to moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da Vrhovni kasacioni sud ponovi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7612/10 od 1. jula 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući osnovanost tvrdnje o različitom postupanju nadležnih sudova po reviziji iz člana 395. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da se Ustavom zejemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U vezi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim pravom, kroz jednako odlučivanje suda u istim činjeničnim i pravnim situacijama, obezbeđuje pravna sigurnost učesnika u postupku. Dakle, prethodni uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava jeste različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Kao što je navedeno, podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredama označenih ustavnih prava obrazlaže navodom da su i Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud u njegovom slučaju prihvatili da odlučuju o reviziji tužene iz člana 395. Zakona o parničnom postupku, dok nisu prihvatili da odlučuju o „izuzetnim“ revizijama drugog tužioca, takođe korisnika invalidskih primanja, a o čemu je priložio dokaz.

Odredbom člana 395. Zakona o parničnom postupku predviđena je mogućnost da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. Zakona, pod uslovom da apelacioni sud prethodno oceni da je revizija dopuštena, i to iz razloga potrebe razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, ujednačavanja sudske prakse ili potrebe novog tumačenja prava. Ova mogućnost postoji kako na strani tužioca, tako i tuženog, u zavisnosti od ishoda odlučivanja drugostepenog suda i uspeha stranaka u postupku, pri čemu predlog stranke treba biti obrazložen na način koji ukazuje na postojanje zakonskog razloga za izuzetnu dozvoljenost revizije. Navedenom zakonskom odredbom nadležnost da postupa po ovakvim revizijama je poverena apelacionim sudovima, koji ocenjuju ispunjenost uslova za izjavljivanje revizije, i Vrhovnom kasacionom sudu koji, ukoliko oceni da je predložena revizija dozvoljena u smislu zakonskih uslova i razloga, odlučuje o reviziji kao o svakoj drugoj reviziji. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da revizija iz člana 395. Zakona o parničnom postupku predstavlja jednu vrstu procesne mogućnosti stranke koja se može pretvoriti i u pravo na reviziju, ali koja prvenstveno služi da se, povodom konkretnog spora, pred Vrhovnim kasacionim sudom razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili da novo tumačenje prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju reviziju u sporu koji je prethodio ustavnosudskom, s pozivom na odredbu člana 395. ZPP, predložila tužena strana, te da je nadležni Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem R3. 18/10 od 4. novembra 2010. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužene, u smislu odredbe člana 395. ZPP, zbog razlike u tumačenju relevantnih propisa i činjenice da se vodi veliki broj postupaka radi naplate istovrsnih potraživanja. Osporenom presudom Rev. 3545/10 od 5. oktobra 2011. godine Vrhovni kasacioni sud je odlučivao o reviziji kao o izuzetno dopuštenoj reviziji, te je, pored ostalog, delimično usvojio reviziju i preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu naknade na ime dopunske zaštite i naknade za vreme nezaposlenosti za period od 1. oktobra 1999. godine do 1. jula 2005. godine.

Uvidom u rešenje Vrhovnog kasacionog suda koje je dostavljeno uz ustavnu žalbu kao dokaz kojim se potkrepljuju tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je konstatovao da je u tom slučaju parnični postupak vođen od strane tužioca, korisnika invalidskih primanja, radi isplate razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja i tužena je bila Republika Srbija. Međutim, Ustavni sud je našao da u navedenom slučaju i dostavljenom rešenju nije postojala ista činjenična i pravna situacija kao u predmetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da nije postojalo različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije. Naime, uvidom u dostavljeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je tužena reviziju izjavila na osnovu člana 394. ZPP, a ne na osnovu člana 395. ZPP, te da je ovim rešenjem revizija odbačena kao nedozvoljena, jer vrednost predmeta spora ne prelazi novčani iznos propisan članom 394. ZPP. Stoga je Ustavni sud zaključio da u ovom slučaju ne postoji identitet činjenične i pravne situacije kao u predmetu podnosioca ustavne žalbe.

Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud ukazuje da je uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, odnosno da se prvo mora utvrditi identičnost činjeničnog i pravnog stanja u predmetima, a zatim utvrditi i različito postupanje nadležnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da u slučaju za koji podnosilac tvrdi da je dokaz povrede prava na jednaku zaštitu prava u odlučivanju po reviziji iz člana 395. ZPP i u slučaju podnosioca ustavne žalbe, postoje neki elementi koji mogu ukazati na postojanje slične činjenične i pravne situacije, kao što su stranke u navedenim parničnim postupcima, priroda potraživanja tužioca, sudovi koji su postupali. Međutim, po oceni Ustavnog suda, a na osnovu poređenja činjenične i pravne situacije nije ispunjen navedeni prethodni uslov neophodan za utvrđenje povrede označenog ustavnog prava.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o različitom postupanju nadležnih sudova po reviziji iz člana 395. ZPP, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 22. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, podnosilac ustavne žalbe je iskoristio pravo da podnese tužbu radi zaštite povređenih subjektivnih prava i nadležni prvostepeni i drugostepeni sud su odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva. Takođe, od značaja je i to da je reviziju u konkretnom slučaju izjavila tužena Republika Srbija, a ne podnosilac ustavne žalbe.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su i ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, od podnošenja tužbe 1. jula 2008. godine do donošenja revizijske presude prošlo je tri godine i tri meseca, što se, po oceni Ustavnog suda, nikako ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i da je ova parnica prošla tri sudske instance i da je okončana nakon tri godine i tri meseca. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovim delovima odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Isti stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-1360/2012 od 5. jula 2012. godine.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog arbitrerne primene prava o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti