Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao 16 godina. Nedelotvornost prvostepenog suda, višestruka ukidanja odluka i dugi periodi neaktivnosti doveli su do neopravdanog odugovlačenja postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Borisa Ivaškovića iz Velike Vrbice, opštine Kladovo, na osnovu odredaba člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2009. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Borisa Ivaškovića i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu P. 781/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
O b r a z l o ž e nj e
1. Boris Ivašković iz sela Velika Vrbica, opština Kladovo, podneo je Ustavnom sudu 19. juna 2008. godine dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P. 781/06 od 24. decembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 287/08 od 10. juna 2008. godine, zbog povrede prava na nepristrasno i pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe navodi da je tužbu u predmetnom sporu podneo 2. jula 1992. godine, a da je spor okončan tek 17. juna 2008. godine dostavom drugostepene presude. Dalje navodi da Okružni sud u Negotinu nije uzeo u razmatranje njegov celokupni novčani doprinos u sticanju sporne nepokretnosti i da je na taj način lišen imovine u visini od 35% u korist njegovog brata, koji u postavljenom protivtužbenom zahtevu nije ni tražio udeo po osnovu rada i doprinosa roditelja u sticanju zajedničke nepokretnosti, već po osnovu održaja. Na osnovu iznetog, predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kladovu P. 781/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Podnosilac ustavne žalbe Boris Ivašković iz Velike Vrbice, Kladovo, podneo je 2. jula 1992. godine tužbu Opštinskom sudu u Kladovu protiv svojih sada pok. roditelja Đorđa i Marije Ivašković iz Kladova, a nakon njihove smrti je kao tuženog označio svog brata Sinišu Ivaškovića. U tužbi i podnescima tokom postupka tražio je da sud donese presudu kojom se utvrđuje da su ništavi ugovor o poklonu Ov.765/90 od 19. juna 1990 godine, zaključen između sada pokojnih Đorđa Ivaškovića kao poklonodavca i Marije Ivašković kao poklonoprimca, i ugovor o poklonu Ov. 1239/93 od 9. jula 1993. godine zaključen između pok. Marije Ivašković kao poklonodavca i Siniše Ivaškovića kao poklonoprimca, u odnosu na plac katastarske parcele 5713 u mzv. "Stevana Mokranjca", pod kućom od 0.01,86 hektara i dvorištem 0.02,66 hektara, kuće na ovom placu veličine 12 x 9 m i pomoćnog objekta veličine 18 x 6 m, što je tuženi Siniša Ivašković dužan priznati i trpeti da se tužilac na osnovu presude uknjiži kao vlasnik svih ovih nepokretnosti.
Tuženi Siniša Ivašković iz Bora je 15. juna 2000. godine u istoj parnici podneo protivtužbu, tražeći da sud donese presudu kojom se utvrđuje da je on vlasnik nepokretnosti na kp. 5713, zgrade u površini od 186 m2 i dvorišta na istoj parceli površine 266 m2 u mzv. "Kladovo-Varoš" u ulici Stevana Mokranjca br. 22 u Kladovu, K.O. Kladovo, jer je sa pravnim prethodnicima savestan držalac navedenih nepokretnosti više od 23 godine, te je tužilac (podnosilac ustavne žalbe) dužan da trpi da se tuženi - protivtužilac kod Službe za katastar nepokretnosti Kladovo upiše kao vlasnik navedenih nepokretnosti. Na ročištu održanom 6. februara 2002. godine, tuženi - protivtužilac je tražio da sud usvoji njegov protivtužbeni zahtev, tako što će se deo njegovih roditelja i njegov deo iz ranije presude toga suda P. 578/72 utvrditi i upisati kao njegov deo na spornim nepokretnostima, u ukupnom delu od 2/3.
Opštinski sud u Kladovu je do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari 25. novembra 1995. godine, zakazao ukupno devet ročišta za glavnu raspravu (17. mart 1993. godine, 12. april 1993. godine, 21. april 1993. godine, 27. maj 1993. godine, 24. jun 1993. godine, 25. avgust 1993. godine, 5. oktobar 1993. godine, 2. novembar 1993. godine i 25. novembar 1993. godine), od kojih je pet održano, a na kojima je sproveden dokazni postupak uvidom u združene spise drugih sudskih predmeta i dokumentaciju.
Nakon postupka koji je trajao 16 meseci, Opštinski sud u Kladovu je presudom P. 514/92 od 25. novembra 1993. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrdio da je ništav ugovor Ov. br. 765/90 koji je 19. juna 1990. godine zaključen između prvobitno tuženih Đorđa i Marije Ivašković, a kojim ugovorom je prvotuženi Đorđe poklonio drugotuženoj Mariji, pored ostale imovine, i katastarsku parcelu 5713 sa objektima u mzv. "Stevana Mokranjca" u Kladovu, pa su tuženi obavezani da trpe da se ova nepokretnost ispiše sa imena drugotužene i upiše na ime tužioca kod Opštinske geodetske uprave Kladovo u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom dva izreke presude tuženi su obavezani na naknadu parničnih troškova. Pismeni otpravak navedene presude podnosilac ustavne žalbe je primio 5. avgusta 1994. godine.
Tuženi su protiv navedene presude izjavili žalbu 25. avgusta 1994. godine. Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 949/94 od 30. decembra 1994. godine ukinuo prvostepenu presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je naloženo prvostepenom sudu da na licu mesta sprovede dokaz uviđajem, uz sudelovanje veštaka geometra, radi utvrđivanja stanja na terenu pre obnove premera, odnosno aviosnimanja koje je sprovedeno 1985. godine i posle obnovljenog aviosnimanja, da bi se u potpunosti razjasnilo od kojih parcela je formirana sporna parcela 5713 koja je predmet ugovora o poklonu između tuženih, odnosno za koju tužilac tvrdi da je njegova parcela, imajući pritom u vidu i činjenicu da se ova parcela nalazi u užem gradskom građevinskom reonu.
Predmet se nakon vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak 16. januara 1995. godine vodio pod brojem P. 37/95. U ponovnom postupku zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu (10. maja 1995. godine, 6. februara 1996. godine, 21. marta 1996. godine, 7. maja 1996. godine i 18. jula 1996. godine) od kojih su četiri održana i na kojima je sproveden dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem tri svedoka i uvidom u priložena pismena. U ovoj fazi postupka preminuli su drugotužena Marija Ivašković 26. marta 1995. godine, a zatim i prvotuženi Đorđe Ivašković 16. avgusta 1995. godine, a kao novi tuženi su označeni Siniša Ivašković i Jelica Knežević, brat i sestra podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 3. januara 1996. godine povukao tužbu u odnosu na tuženu Jelicu Knežević.
Opštinski sud u Kladovu je svojom drugom presudom P. 37/95 od 10. oktobra 1996. godine usvojio tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da su ugovori o poklonu Ov. br. 765/90 od 19. juna 1990. godine i Ov. br. 1239/93 od 9. jula 1993. godine, ništavi u odnosu na katastarsku parcelu 5713 mzv. ″Stevan Mokranjac″ u Kladovu, a na kojoj parceli se nalaze kuća veličine 12 h 9 m, pomoćni objekat veličine 18 h 6 m i dvorište površine 0.02,66 hektara, te je tuženi obavezan da trpi da se navedene nepokretnosti na osnovu presude uknjiže u svojinu tužioca, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom dva izreke tuženi je obavezan na naknadu parničnih troškova. Pismeni otpravak presude podnosilac ustavne žalbe je primio 16. decembra 1996. godine.
Tuženi je protiv označene presude izjavio žalbu Okružnom sudu u Negotinu 30. decembra 1996. godine, koju je dopunio podneskom od 20. januara 1997. godine. Okružni sud u Negotinu je presudom Gž. 68/97 od 30. juna 1997. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu prvostepenog suda.
Tuženi je protiv pravnosnažne presude Okružnog suda u Negotinu izjavio reviziju Vrhovnom sudu Srbije 14. avgusta 1997. godine, koja je dopunjena podneskom od 30. decembra 1997. godine. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 7118/97 od 20. januara 1998. godine uvažio reviziju tuženog, te je ukinuo presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 68/97 od 30. juna 1997. godine i Opštinskog suda u Kladovu P. 37/95 od 10. oktobra 1996. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno da u predmetu nije raspravljeno o prigovoru tuženih da sporne nepokretnosti ne predstavljaju isključivu svojinu tužioca, već da su iste stečene u okviru šire porodične zajednice, odnosno da ove nepokretnosti predstavljaju zajedničku svojinu stranaka. Vrhovni sud je naložio prvostepenom sudu da raspravi o ovom prigovoru, kao prethodnom pravnom pitanju.
Predmet se nakon drugog vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak 12. februara 1998. godine vodio pod brojem P. 138/98. U ponovnom postupku zakazano je deset ročišta za glavnu raspravu (19. marta 1998. godine, 28. oktobra 1998. godine, 24. novembra 1998. godine, 9. aprila 1999. godine, 16. jula 1999. godine, 11. jula 2000. godine, 13. decembra 2000. godine, 21. maja 2001. godine, 6. februara 2002. godine), od kojih je šest održano i na kojima je sproveden dokazni postupak veštačenjem i saslušanjem parničnih stranaka. Za izradu pismenog nalaza i mišljenja veštaka, na osnovu veštačenja koje je sprovedeno na licu mesta 16. jula 1999. godine, tuženi je obavezan da uplati predujam veštačenja, koji je uplaćen tek 19. maja 2000. godine. U ovoj fazi postupka doneto je rešenje P. 138/98 od 27. marta 1998. godine, kojim je odbijen predlog tuženog za određivanje privremene mere, a koje rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Negotinu Gž. 719/98 od 18. avgusta 1998. godine.
Opštinski sud u Kladovu je, po sprovedenom ponovnom postupku koji je trajao skoro četiri godine, doneo treću po redu presudu P. 138/98 od 6. februara 2002. godine. Stavom jedan izreke utvrđeno je da je tužilac-protivtuženi vlasnik prizemne stambene zgrade od tvrdog materijala veličine 12,05 h 8,75 m, pomoćnog objekta i kp. 5713 u mzv. "Stevana Mokranjca", koja se vodi pod kućom i pod dvorištem u K.O. Kladovo, i to u delu od 1/3, pa je u tom delu utvrđen ništavim ugovor o poklonu Ov. 765/90 od 19. juna 1990. godine i ugovor o poklonu Ov. 1239/93 od 9. jula 1993. godine, te je tuženi - protivtužilac obavezan da to prizna i trpi da se tužilac - protivtuženi na osnovu presude uknjiži kao vlasnik pripadajućeg mu dela nepokretnosti kod Službe za katastar nepokretnosti Kladovo. Stavom dva izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca - protivtuženog da se utvrdi da je vlasnik nepokretnosti bliže opisanih u stavu 1. ove presude, od 1/3 dela pa do traženog celog dela na istim nepokretnostima i da se u celosti ponište naznačeni ugovori o poklonu i on evidentira u katastru kao isključivi vlasnik ovih nepokretnosti. Stavom tri izreke presude utvrđeno je da je tuženi - protivtužilac vlasnik prizemne stambene zgrade i pomoćnog objekta sa kp. 5713 u mzv. "Stevana Mokranjca", koja se vodi pod kućom i pod dvorištem u K.O. Kladovo u delu od 2/3, po osnovu ugovora o poklonu Ov. 1239/93 od 9. jula 1993. godine koji je zaključen između tuženog -protivtužioca kao poklonoprimca i njegove pokojne majke Marije Ivašković kao poklonodavca, te je podnosilac ustavne žalbe obavezan da to prizna i pripadajući deo nepokretnosti preda tuženom - protivtužiocu u svojinu i državinu u roku od 15 dana. Stavom četiri izreke odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca da se utvrdi njegov deo po osnovu sticanja na pomoćnom objektu, o čemu je odlučivano u presudi istog suda P. 578/72. Rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. Pismeni otpravak presude podnosilac ustavne žalbe je primio 15. septembra 2003. godine.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv ove presude 29. septembra 2003. godine podneo žalbu, pobijajući je u delu kojim je njegov tužbeni zahtev odbijen, u delu kojim je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca i u delu odluke o troškovima postupka. Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 844/03 od 7. novembra 2003. godine usvojio ovu žalbu i prvostepenu presudu ukinuo u delovima izreke pod stavom dva, tri i pet, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da utvrđivanje udela u zajedničkoj svojini nije moglo da se odredi po slobodnoj oceni prvostepenog suda, jer za to nisu bili ispunjeni uslovi, već je bilo potrebno da se udeo zajedničara odredi saglasno odredbi člana 328. tadašnjeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, na taj način što će sud pojedinačno utvrditi doprinos zajedničara po osnovu materijalne baze koja je postojala na strani tužioca i tuženih, kao i doprinosa zajedničara po osnovu rada, a potom, stavljajući u odnos taj doprinos sa ukupnom vrednošću stečene imovine, na pouzdan način utvrditi kako doprinos tužioca tako i doprinos pokojnih roditelja u zajednički stečenoj imovini, te u utvrđenom udelu utvrditi i ništavost osporenih ugovora o poklonu, kao i pravo svojine tužioca na spornoj imovini.
Predmet se nakon trećeg vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak 12. novembra 2003. godine vodio pod brojem P. 729/03. U ponovnom postupku zakazano je i održano sedam ročišta za glavnu raspravu, na kojima je sproveden dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem osam svedoka, saslušanjem veštaka i uvidom u dostavljenu dokumentaciju.
Opštinski sud u Kladovu je, po sprovedenom postupku koji je trajao oko dve godine, doneo četvrtu po redu presudu P. 729/03 od 26. decembra 2005. godine, kojom je u stavu jedan izreke utvrdio da je tužilac (podnosilac ustavne žalbe) vlasnik prizemne stambene zgrade od tvrdog materijala, pomoćnog objekta, nastrešnice, ograde, priključka na vodovod sa ugradnjom vodomera sa ventilima, šahtom, slavinom, bunara sa pumpom i valovom i kp. br. 5713 u mzv. "Stevana Mokranjca", koja se vodi pod kućom, i pod dvorištem u K.O. Kladovo, i to još (pored stečene svojine po pravnosnažnoj presudi P. 138/98 od 6. februara 2002. godine) za razliku - od 1/3 dela do dela od 65,33 %, pa se utoliko i za taj deo utvrđuju ništavim ugovor o poklonu Ov.765/90 od 19. juna 1990. godine i ugovor o poklonu Ov. 1239/93 od 9. jula 1993. godine, te je tuženi - protivtužilac obavezan da to prizna i trpi da se tužilac na osnovu ove presude uknjiži kao vlasnik pripadajućeg mu dela kod Službe za katastar nepokretnosti Kladovo. Stavom dva izreke presude, odbijen je tužbeni zahtev tužioca - protivtuženog da se utvrdi da je vlasnik nepokretnosti bliže opisanih u stavu jedan ove presude, za razliku od 65,33 % do traženog svojinskog dela na celim nepokretnostima i da se za isti deo ponište navedeni ugovori o poklonu Ov. 765/90 od 19. juna 1990. godine i Ov. 1239/93 od 9. jula 1993. godine. Stavom tri izreke presude utvrđeno je da je tuženi - protivtužilac vlasnik u delu od 34,67 % navedenih spornih nepokretnosti, po osnovu ugovora o poklonu Ov.1239/93 od 9. jula 1993. godine, te je tužilac - protivtuženi obavezan da to pravo prizna i pripadajući deo nepokretnosti preda u svojinu i državinu tuženom -protivtužiocu u roku od 15 dana. Stavom četiri izreke presude odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca da se utvrdi da je vlasnik na svim navedenim nepokretnostima i za razliku od utvrđenog dela od 34,67 %, pa do ukupno traženog dela od 2/3, po osnovu ugovora o poklonu Ov. 1239/93 od 9. jula 1993. godine. Stavom pet izreke presude određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Podnosilac ustavne žalbe je primio navedenu presudu 5. maja 2006. godine.
Protiv ove presude žalbu su izjavile obe stranke, svaka u delu u kom nije uspela u sporu. Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 749/06 od 24. oktobra 2006. godine usvojio žalbe parničnih stranaka, presudu prvostepenog suda ukinuo zbog pogrešno i nepotpuno uvrđenog činjeničnog stanja i sledstveno tome pogrešne primene materijalnog prava i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je navedeno da je prvostepeni sud imao obavezu da doprinos parničnih stranaka i vrednost same sporne imovine utvrdi prema cenama u momentu sticanja sporne nepokretnosti, a to je 1976. godina, kada je završena porodična stambena zgrada. Takođe je navedeno da iznos od 3.000.000,00 dinara, koji je tužilac - protivtuženi svojevremeno dobio na ime naknade nematerijalne štete predstavlja njegovu posebnu imovinu, te je ulaganje ovakvog novca u sporne nepokretnosti trebalo računati kao posebnu imovinu tužioca-protivtuženog. Naloženo je prvostepenom sudu da preciznije odredi doprinos tužioca - protivtuženog u sticanju sporne nepokretnosti po osnovu zarade i doprinos njegovih roditelja u sticanju sporne nepokretnosti na osnovu rada. Takođe je naloženo da se ispita činjenica da li je tužilac - protivtuženi u toku izgradnje spornih nepokretnosti imao obavezu izdržavanja svoje maloletne dece iz prethodnog braka.
Predmet se nakon četvrtog vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak 7. novembra 2006. godine vodio pod brojem P. 781/06. U ponovnom postupku zakazano je i održano tri ročišta za glavnu raspravu (8. decembra 2006. godine, 21. februara 2007. godine i 24. decembra 2007. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem veštaka, saslušanjem parničnih stranaka i uvidom u pismenu dokumentaciju.
Nakon postupka koji je trajao 14 meseci, Opštinski sud u Kladovu je doneo petu po redu presudu P. 781/06 od 24. decembra 2007. godine, koja je osporena ustavnom žalbom i kojom je, u stavu jedan izreke, utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe vlasnik prizmene stambene zgrade od tvrdog materijala, pomoćnog objekta, nastrešnice, ograde, priključka na vodovod sa ugradnjom vodomera sa ventilima, šahtom, slavinom, bunara sa pumpom i valovom i kp. br. 5713 u mzv."Stevana Mokranjca", koja se vodi pod kućom i pod dvorištem u K.O. Kladovo, i to još za razliku od 1/3 dela do dela od 65 %, pa se utoliko i za taj deo utvrđuju ništavim ugovor o poklonu Ov.765/90 od 19. juna 1990. godine i ugovor o poklonu Ov. 1239/93 od 9. jula 1993. godine, te je tuženi - protivtužilac obavezan da to prizna i trpi da se tužilac -protivtuženi na osnovu ove presude uknjiži kao vlasnik pripadajućeg mu dela nepokretnosti kod Službe za katastar nepokretnosti Kladovo. Stavom dva izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca - protivtuženog da se utvrdi da je vlasnik nepokretnosti bliže opisanih u stavu jedan ove presude, za razliku od utvrđenih 65% pa do traženog svojinskog dela na celim nepokretnostima i da se za isti deo ponište navedeni ugovori o poklonu. Stavom tri izreke presude utvrđeno je da je tuženi - protivtužilac vlasnik u delu od 35 % svih prethodno navedenih nepokretnosti, po osnovu ugovora o poklonu Ov. 1239/93 od 9. jula 1993. godine, te je tužilac - protivtuženi obavezan da to pravo prizna i pripadajući deo nepokretnosti preda u svojinu i državinu tuženom - protivtužiocu. Stavom četiri izreke presude odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca da se utvrdi da je vlasnik na opisanim nepokretnostima i za razliku od utvrđenog dela od 35 %, pa do ukupno traženog dela od 2/3, po osnovu ugovora o poklonu Ov.1239/93 od 9. jula 1993. godine. Stavom pet izreke presude rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju presude je navedeno da su pokojni Đorđe i Marija Ivašković i podnosilac ustavne žalbe zajednički učestvovali u sticanju sporne nepokretne imovine na osnovu materijalne baze i rada. Utvrđeno je da je ukupni doprinos tužioca (podnosioca ustavne žalbe) u sticanju sporne nepokretnosti 65%, s tim što je pravosnažnim delom presude P. 138/98 od 6. februara 2002. godine već utvrđeno da je on vlasnik spornih nepokretnosti u delu od 1/3. Kako je utvrđen i udeo pokojnih roditelja stranaka u sticanju spornih nepokretnosti od 35%, to je i protivtužbeni svojinski zahtev Sniše Ivaškovića usvojen za ovaj deo, jer su roditelji stranaka u tom delu mogli da samostalno raspolažu svojom imovinom kroz zaključene darovne ugovore.
Protiv ove presude su obe stranke podnele žalbe, a Okružni sud u Negotinu je osporenom presudom Gž. 287/08 od 10. juna 2008. godine odbio žalbe kao neosnovane i prvostepenu presudu potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene odluke je navedeno da je prvostepeni sud izveo sve parnične radnje i raspravio sva sporna pitanja, na koja je ukazao drugostepeni sud svojim rešenjem Gž. 794/06 od 24. oktobra 2006. godine.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SFRJ," br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) kojim je bilo propisano: da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4.); da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Odredbama člana 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Kladovu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje ima za cilj da strankama garantuje zaštitu od neopravdanog odlaganja i prekomernog trajanja postupka, a donetim sudskim odlukama da obezbedi delotvornost, verodostojnost i puni autoritet.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog sudskog postupka, dakle počev od 2. jula 1992. godine kada je tužba podneta nadležnom sudu.
Kada je reč o dužini trajanja konkretnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica do pravnosnažnog okončanja trajala 16 godina. Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, očigledno i uverljivo ukazuje da u njemu nisu ispoštovane Ustavne garancije suđenja u razumnom roku. Ustavni sud, ipak, smatra da razumna dužina trajanja sudskog postupka predstavlja relativnu kategoriju, čija ocena zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj istaknutog prava za podnosioca, osnovni su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je konkretna parnica bila višestruko složena. Parnice, čiji predmet spora su imovinski odnosi u okviru porodične zajednice i utvrđivanje pojedinačnih svojinskih udela na nepokretnostima između najbližih srodnika, nesumnjivo spadaju u vrlo složene i osetljive sudske predmete u materijalnopravnom smislu. U porodičnim imovinskim sporovima, pored obaveze da se efikasno i pravično razreše sporni odnosi, postoji i obaveza suda da sačuva poverenje i uvažavanje između strana u sporu koji su srodnici. S druge strane, utvrđivanje pojedinačnih doprinosa članova porodične zajednice u stvaranju i sticanju zajedničke imovine i eventualnom povećanju njene vrednosti, ne predstavlja proces lišen teškoća, naročito kada o tome ne postoji poseban sporazum ili neki drugi pisani trag, niti stvarna i iskrena volja stranaka da se spor reši mirnim putem i međusobnim poravnanjem, kao što je slučaj i u konkretnom sporu. Napred navedeno, kao i činjenica da je trebalo utvrđivati doprinose stranaka u zajedničkoj imovini prema vrednostima od pre više decenija i to nakon smrti roditelja kao zajedničara, u uslovima izvršenih preparcelizacija nepokretnosti, ne čini ovaj postupak jednostavnim ni sa procesnog aspekta, prvenstveno u pogledu izvođenja relevantnih dokaza. Međutim, priroda i suština nekog spora ne mogu da imaju prevagu kada se dovedu u uzajamnu i proporcionalnu vezu sa ukupnom dužinom trajanja postupka, pa prema tome ni složenost predmeta spora ne može da predstavlja opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.
Podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama u postupku nije prouzrokovao neopravdana zakašnjenja. Naime, podnosilac ustavne žalbe je prisustvovao skoro svakom ročištu, a naloge suda je izvršavao uredno i blagovremeno.
Pravo podnosioca ustavne žalbe za eventualnim utvrđenjem prava svojine na spornoj parceli i objektima, za njega svakako ima veliki materijalni i emocionalni značaj. Stoga, nema nikakve sumnje da je brzo i zakonito razrešenje spornih pitanja u vezi sa pravom svojine na predmetnoj porodičnoj imovini, od velike važnosti za podnosioca ustavne žalbe kao osobe koja uskoro puni 68 godina i ima legitiman interes da ostvari sudsko razrešenje spora oko svoje potencijalne imovine.
Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku i to naročito radnjama nečinjenja Opštinskog suda u Kladovu. Radnje nečinjenja u konkretnom predmetu sastoje se u povremenoj pasivnosti i nedelotvornom postupanju suda. Za vremenski period od preko osam meseci koji je protekao od 2. jula 1992. godine, kada je podneta tužba, do 17. marta 1993. godine, kada je zakazano pripremno ročište, teret odgovornosti se može pripisati isključivo Opštinskom sudu. Uvidom u spise predmeta, Ustavni sud je utvrdio da nisu postojale proceduralne poteškoće ili neki drugi razlozi, koji bi eventualno opravdali ovako kasno zakazivanje pripremnog ročišta. Pored navedene pasivnosti opštinskog suda prilikom zakazivanja pripremnog ročišta, Sud je konstatovao još dva perioda neaktivnosti. Prvi period neaktivnosti je period od četiri meseca koji je protekao od 16. januara 1995. godine, kada su spisi predmeta vraćeni Opštinskom sudu na ponovni postupak, pa do 10. maja 1995. godine, kada je zakazano prvo ročište za glavnu raspravu. Drugi period neaktivnosti je period od šest meseci koji je protekao od 11. maja 2004. godine, kada je Opštinski sud primio traženi izveštaj ″Jugoslovenskog rečnog brodarstva″, pa do 9. novembra 2004. godine, kada je održano ročište za glavnu raspravu.
Iako u parničnom postupku procesna inicijativa leži na strankama, sudovi su ti koji su obavezni da obezbede dovoljno ekspeditivan napredak u suđenju, te je shodno tome Opštinski bio dužan da od prijema spisa predmeta, odnosno predmetnog izveštaja sprovede redovnu sudsku aktivnost, odnosno da redovno i u razumnim rokovima zakazuje ročišta. Nedelotvorno postupanje Opštinskog suda ogleda se i u neadekvatnom izvršenju naloga sadržanog u rešenju Vrhovnog suda Srbije Rev. 7118/97 od 20. januara 1998. godine. Nepostupanje po nalogu viših sudskih instanci imalo je za posledicu još dva ukidanja prvostepenih odluka i vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, što je direktno uticalo na dodatno neopravdano produženje postupka. Dugom trajanju parnice su nesumnjivo doprinela i kašnjenja u pismenoj izradi i dostavljanju sudskih odluka parničnim strankama. Za prvu doneti presudu P. 514/92 od 25. novembra 1993. godine, Opštinskom sudu je bilo potrebno više od osam meseci od dana zaključenja glavne rasprave da pismeno izradi otpravak presude i da ga dostavi parničnim strankama, dok mu je za pismenu izradu i dostavljanje treće donesene presude P. 138/98 od 6. februara 2002. godine bilo potrebno čak više od 19 meseci.
Pored obaveze suda da sam sprovodi postupak shodno načelu procesne efikasnosti, postoji i obaveza suda da obezbedi da se i ostali učesnici u postupku ponašaju na takav način, kako bi se izbeglo nepotrebno odugovlačenje parnice. To podrazumeva i preduzimanje odgovarajućih mera i sankcija u slučaju suprotnog postupanja nekog od procesnih učesnika. U konkretnom slučaju, sudski veštak poljoprivredne struke je pismeni nalaz sa mišljenjem dostavio Opštinskom sudu nakon 9 meseci od dana uplate predujma za veštačenje, od kog trenutka je nastala obaveza sudskog veštaka da izradi pismeni nalaz sa mišljenjem. Po oceni suda, navedeni rok za pismenu izradu nalaza je neprimereno dug rok. Za ovaj propust odgovornost takođe leži na Opštinskom sudu, koji je imao obavezu da efikasno rukovodi veštačenjem i da blagovremeno upozori sudskog veštaka na predugo zadržavanje predmeta, a u slučaju nedelotvornog dejstva ovakvog upozorenja, da naredi vraćanje spisa i odredi novog veštaka.
6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na nepristrasan sud, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe u toku samog trajanja parničnog postupka nije podneo zahtev za izuzeće ili isključenje sudija prvog i drugog stepena koje su učestvovale u donošenju osporenih odluka. Subjektivna nepristrasnost sudija izabranih u skladu sa zakonom se pretpostavlja, dok objektivna pristrasnost postoji u slučaju zakonom predviđenih razloga za isključenje sudije iz postupanja, koji mogu objektivno izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog konkretnog ponašanja. Kako podnosilac ustavne žalbe nije obrazložio, niti je potkrepio dokazima svoje navode o pristrasnom postupanju sudova, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da nije došlo do povrede Ustavnih garancija na nepristrasno suđenje.
Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom na osnovu zakona, u kojima je podnosiocu ustavne žalbe bili omogućeno učestvovanje u postupku, praćenje toka postupka, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih sredstava. Po oceni Suda, osporene presude su zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaza izvedenih na ročištima pred prvostepenim sudom. Prvostepeni i drugostepeni sud su u osporenim presudama obrazložili svoje pravno stanovište, tako da se ne može smatrati da su ta pravna stanovišta posledica proizvoljnog tumačenja i ustavnopravno neprihvatljive primene materijalnog prava od strane sudova, niti ukazuju na povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
7. Razmatrajući navode iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava, koja utvrđuje pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, Ustavni sud ističe da sudske odluke koje se zasnivaju na pravilima koje regulišu privatno - pravne odnose između pojedinaca, vezane za imovinu, u principu ne mogu biti u suprotnosti sa navedenim članom Ustava. Ovaj princip trpi izuzetke samo u situacijama kada se sudskim odlukama stvara takva nejednakost, po kojoj bi jedno lice bilo sasvim proizvoljno i neopravdano lišeno imovine u korist drugog lica. Osporenim sudskim odlukama nije stvorena navedena nejednakost. Naime, osporene presude su zasnovane na pravilima građanskog prava koja regulišu određivanja udela zajedničara u zajedničkoj imovini stečenoj u toku trajanja porodične zajednice. Ocena o pojedinačnom doprinosu parničnih stranaka u sticanju porodične imovine predstavlja vrednosni sud nadležnih sudova, koji se temelji na izvedenim dokazima i slobodnom sudijskom uverenju. Pravo sudije na slobodno uverenje nije apsolutno pravo, već ima svoje subjektivne i objektivne granice. Subjektivne granice sastoje se u tome da je slobodno sudijsko uverenje dato od strane nepristrasnog i nezavisnog sudije. Objektivne granice slobodnog sudijskog uverenja nisu prekoračene kada je ono izraženo u zakonom propisanom postupku i zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava. Po oceni Suda, u konkretnom slučaju ispoštovane su navedene granice slobodnog sudijskog uverenja, a što je istovremeno predstavljalo meru pravne zaštite od proizvoljnog i arbitrernog dejstva osporenih sudskih odluka na imovinsko pravo podnosioca ustavne žalbe.
8. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu P. 781/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu člana 89. stav 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ( "Službeni glasnik RS", broj 109/07) ustavnu žalbu usvojio i od¬lu¬čio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način pred¬viđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbio.
9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić