Ustavnopravna ocena naknade štete u visini tržišne vrednosti nepokretnosti uz zadržavanje prava svojine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Dosuđivanje naknade štete u visini pune tržišne vrednosti nepokretnosti, dok oštećeni zadržavaju svojinu, predstavlja proizvoljnu primenu materijalnog prava, jer šteta predstavlja umanjenje vrednosti imovine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Javnog komunalnog preduzeća „Mediana“ Niš , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015 . godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Javnog komunalnog preduzeća „Mediana“ Niš i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Osnovnog suda u Nišu P. 1531/11 od 2. marta 2012. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1377/12 od 5. jula 2012. godine povr eđeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1377/12 od 5. jula 2012. godine i određuje da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepene presude iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Javno komunalno preduzeće „Mediana“ Niš podnelo je, 22. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Sonje Spasović , advokata iz Beograda , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 1531/11 od 2. marta 2012. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1377/12 od 5. jula 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim parničnim presudama, između ostalog, pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je podnosilac kao tuženi obavezan da tužiocima na ime naknade štete za uništene - oštećene nepokretnosti plati novčani iznos u visini tržišne vrednosti uništenih - oštećenih nepokretnosti. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je parnični sud na ovaj način stvorio nedozvoljenu pravnu situaciju jer isplatom tržišne vrednosti nepokretnosti one i dalje ostaju u svojini tužilaca i takve nepokretnosti imaju određenu vrednost. U prilog svog pravnog stanovišta, podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 1439/11 od 2. novembra 2012. godine i rešenje istog drugostepenog suda Gž. 1684/11 od 8. septembra 2011. godine, u kojima je zauzeto pravno stanovište da se tužiocima u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ne može dosuditi naknada materijalne štete za uništene nepokretnosti u visini njihove tržišne vrednosti.

Traženo je da Ustavni sud utvrdi da je osporenim parničnim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređeno navedeno ustavno pravo i da poništi osporenu drugostepenu presudu. Tražena je i naknada štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1377/12 od 5. jula 2012. godine, između ostalog, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio stav prvi izreke osporene presude Osnovnog suda u Nišu P. 1531/11 od 2. marta 2012. godine kojom je dosuđena naknada štete tužiocima za uništene – oštećene bliže opisane nepokretnosti. U obrazloženj u osporene drugostepene presude je navedeno : da je u ovoj pravnoj stvari predmet tužbenog zahteva naknada štete koju su tužioci pretrpeli na svom zemljištu i zasađenom voću i vinovoj lozi, nastala uznemiravanjem od strane tuženog zauzimanjem delova tih parcela gradskom deponijom i smećem i uništavanjem preostalog nezauzetog zemljišta štetnim imisijama i zagađenjima koja se šire sa deponije, u smislu čl ana 42. stav 2. u vezi čl. 3 . i 4. i člana 5. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da za ovu štetu vlasnici imaju pravo naknade po opštim pravilima o naknadi štete na osnovu člana 154. stav 1. i člana 155. Zakona o obligacionim odnosima; da je izvedenim dokazima nesumnjivo utvrđeno da su delovi parcela tužilaca k.p. br. 8184/1 u površini od 16.06 ari i k.p. br. 8183/1 od 4m2 zauzeti uskladištenim smećem sa gradske deponije kojom gazduje tužena, kao i velikom barom mutne prljave vode, dok preostali deo ovih parcela i cela k.p. broj 8182 nisu zauzeti , ali se zbog blizine deponije , odnosno smrada koji se širi sa nje, raznih štetnih isparenja i glodara i ptica ne mogu koristiti za bilo koju namenu; da iz navedenog proizilazi da zbog zauzimanja delova navedenih parcela deponijom i preteranih imisija koje se sa nje šire, korišćenje ovih nepokretnosti tužilaca u celini nije moguće jer su u potpunosti oštećene i time izgubile svoju tržišnu vrednost; da iz navedenog razloga tužioci imaju pravo na naknadu pričinjene štete srazmerno svojim suvlasničkim udelima u visini tržišne vrednosti ovog zemljišta; da sa napred navedenih razloga nisu osnovani žalbeni navodi tuženog da se ne može i za zauzetu i za nezauzetu površinu dosuditi šteta u istom iznosu, a da pri tome zemljište ostaje i dalje u svojini tužilaca; da tužioci trpe štetu zbog neosnovanog uznemiravanja prava svojine zauzimanjem delova njihovih parcela i potpunim onemogućavanjem korišćenja preostalih delova tih parcela, koja šteta se ogleda u potpunom gubitku njihove tržišne vrednosti; da im je tu štetu pričinio tuženi, pa je dužan i da im istu naknadi , shodno članu 154. stav 1. ZOO; da je činjenica da se sporno zemljište i dalje nalazi u svojini tužilaca i da nije vođen postupak izuzimanja istog, bez uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari i odgovornost tužene za pričinjenu štetu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi, pored navedenih odredaba Ustava, od značaja su odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa je propisano: da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom i da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3.); da vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari i da je zabranjeno vršenje prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom ustanovljeno ili priznato (član 4.);da je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti, kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa, buke, oticanja otpadnih voda i sl.) preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta i da je bez posebnog pravnog osnova zabranjeno vršenje smetnji iz stava 1. ovog člana posebnim uređajima (član 5.).

Odredbama ZOO je propisano: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu , odgovara bez obzira na krivicu, kao i da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, da ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu i da kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete (185. st. 1. i 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe navode o povredi označenog prava obrazlaže tvrdnjom da parnični sud nije mogao da usvoji tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete koja je prouzrokovana na njihovim nepokretnostima usled uznemiravanja i prekomernih i misija u visini njihove tržišne vrednosti, jer predmetne nepokretnosti i dalje ostaju u njihovoj svojini i same po sebi imaju vrednost. S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog odnosno procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili arbitrerna , pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u osporenim parničnim presudama zauzeto pravno stanovište da su nepokretnosti tužilaca uništene-oštećene usled uznemiravanja i prekomernih imisija sa deponije podnosioca i da su time izgubile svoju tržišnu vrednost, zbog čega im pripada naknada štete za predmetne nepokretnosti u visini njihove tržišne vrednosti. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da je , u konkretnom slučaju , postavljen tužbeni zahtev za naknadu štete. ZOO u članu 155. definiše štetu kao umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). U konkretnom slučaju od pravnog značaja je obična (stvarna) šteta. Kao što je to već navedeno, parnični sudovi su dosudili običnu (stvarnu) štetu tužiocima u visini tržišne vrednosti predmetnih nepokretnosti. Po oceni Ustavnog suda, ovakvo pravno stanovište parničnog suda je ustavnopravno neprihvatljivo jer je u suprotnosti sa samom zakonskom formulacijom obične štete, koja je definisana kao umanjenje nečije imovine, u konkretnom slučaju umanjenje tržišne vrednosti spornih nepokretnosti, te se samim tim naknada takve štete može dosuditi samo u visini umanjene tržišne vrednosti predmetnih nepokretnosti. Ustavni sud dalje ukazuje da kao suštinski odlučujući razlog zbog čega se parnični sud opredelio da dosudi običnu štetu tužiocima u visini tržišne vrednosti predmetnih nepokretnosti, jeste stav suda da su te nepokretnosti zbog uznemiravanja i preteranih imisija u potpunosti izgubile svoju tržišnu vrednost. Povodom navedenog, Ustavni sud ocenjuje da su predmetne nepokretnosti (koje su po svojoj nameni poljoprivredno zemljište) izgubile tržišnu vrednost isključivo kao poljoprivredno zemljište, ali te nepokretnosti i dalje postoje i kao takve imaju određenu preostalu tržišnu vrednost. Zatim, takve nepokretnosti mogu biti predmet postupka eksproprijacije u kome se vlasnicima eksproprisane nepokretnosti isplaćuje njihova tržišna vrednost, ali i prestaje njihovo pravo svojine. Shodno navedenom, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnosioca time što je tužiocima dosuđena naknada obične štete koja je prouzrokovana na njihovim nepokretnostima usled prekomernih imisija, i to u visini pune nekadašnje tržišne vrednosti.

Ustavni sud ukazuje i na to da je u predmetu Ustavnog suda Už-6360/2011, na sednici održanoj 13. novembra 2014. godine, doneta O dluka kojom je, u tački 1. izreke, usvojena ustavna žalba tamo podnosioca ustavne žalbe D. S. i utvrđeno da je presudom Osnovnog suda u Nišu P. 3043/10(2008) od 1. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1439/11 od 2. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u tački 2. izreke, poništena presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1439/11 od 2. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke i određeno da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 3043/10(2008) od 1. novembra 2010. godine, u njenom stavu prvom izreke. Navedene parnične presude donete su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i osporene parnične presude (presude koje su osporene ovom ustavnom žalbom), s tim što je u parničnim presudama u tom predmetu (Už-6360/2011) zauzet stav da je tužilac (koji je bio podnosilac ustavne žalbe i u tom predmetu) tužbom neosnovano zahtevao plaćanje naknade za uništeno poljoprivredno zemljište u visini kupoprodajne cene, iz čega je izveden zaključak da je pravni osnov tužbenog zahteva nalaganje tuženom (ovde podnosiocu ustavne žalbe) da kupi predmetnu parcelu i da zauzvrat tužiocu isplati njenu protivvrednost, što se ne može osnovano tražiti u parničnom postupku. Međutim, Ustavni sud je u navedenom predmetu povredu prava na pravično suđenje našao u tome da su se sudovi zaustavili na navedenoj činjenici i da nisu dalje ispitivali osnovanost tužbenog zahteva po nekom drugom osnovu. Sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, Ustavni sud je smatrao da u situaciji kada je usled preteranih imisija korišćenje podnosiočeve nepokretnosti otežano i ako je zbog toga došlo do smanjenja tržišne vrednosti nepokretnosti, ne samo pravičnost, već i zakon (član 155. i član 185. stav 3. ZOO) nalaže da podnosilac ne ostane u potpunosti uskraćen za naknadu štete koja mu je pričinjena zbog umanjenja tržišne vrednosti nepokretnosti.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 1377/12 od 5. jula 2012. godine i odredio da taj sud ponov o odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu štete podnosiocu , za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u t om delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić