Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe, poništio presudu Upravnog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku. Sud je ocenio da je obrazloženje osporene presude proizvoljno i da je postupak trajao neopravdano dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama Vanje Veličković iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vanje Veličković i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10870/12 od 21. marta 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10870/12 od 21. marta 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/186-30/05 od 13. jula 2012. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Vanje Veličković i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3472 Niš u predmetu i nterni broj 60/1050-2 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

5. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vanja Veličković iz Niša podnela je, 22. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Đure Blagojevića , advokata iz Niša , ustavnu žalbu protiv presuda Upravnog suda U. 9602/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine i U. 10268/11 od 8. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da konkretni upravni postupak, koji je relativno jednostavan, traje preko osam godina, što nikako ne može predstavljati suđenje u razumnom roku . Ističe se da podnositeljka zbog toga trpi ogromnu štetu, koju potražuje u iznosu od 50.000,00 evra.

Podnositeljka je 29. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Đure Blagojevića, advokata iz Niša, podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10870/12 od 21. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. navedene Evropske konvencije. Pozvala se i na povredu prava na rad iz člana 60. st. 1. i 3. Ustava.

U toj ustavnoj žalbi je navedeno: da je odlučna činjenica o ukidanju radnog mesta podnositeljke utvrđena na osnovu uverenja Vojne pošte 1094 Beograd od 21. decembra 2009. godine, koje je izdato četiri godine nakon donošenja rešenja o prestanku službe i koje joj nikad nije dostavljeno na uvid; da je ta činjenica mogla biti utvrđena samo na osnovu "izvorne" Odluke ministra odbrane od 25. jula 2005. godine, koja nije prezentovana podnositeljki, zbog toga što je strogo poverljiva; da je stoga nejasno kako je vojna pošta, koja nema pristup takvoj odluci, mogla da izda pomenuto uverenje; da Upravni sud takođe nije pribavio navedenu odluku, što potvrđuje da taj sud nije nezavisan, da je pristrasan i da je osporena presuda nepravična. U ostalom delu ustavne žalbe iznose se navodi i razlozi o povredi prava na suđenje u razumnom roku istaknute u ustavnoj žalbi od 22. avgusta 2012. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu. Istaknut je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete u iznosu od 50.000,00 evra.

Imajući u vidu da podnositeljka u svojim podnescima osporava trajanje postupka u kome je odlučivano o prestanku njene službe u Vojsci, kao i sudske odluke koje su donete u tom postupku , Ustavni sud je istom odlukom cenio osnovanost obe ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 2895 Lađevci interni broj 03-1/6404-1 , Vojne pošte 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/186-30/05, Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1151/06, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3472 Niš interni broj 60/1050-2 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da Vanji Veličković , ovde podnositeljki ustavne žalbe, na službi u VP 3472 Niš, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore po potrebi službe, 10. maja 2005. godine, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

VP 1094 Beograd je rešenjem UP-2 broj 60-3/186-2 od 15. maja 2005. godine odbila žalbu podnositeljke izjavljenu 22. aprila 2005. godine protiv prvostepenog rešenja.

Podnositeljka je 11. jula 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podnela tužbu protiv drugostepenog rešenja, koja je zavedena pod brojem Us. 863/05.

Nakon što je 21. decembra 2006. godine, na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Sudom Srbije i Crne Gore, taj sud je 4. septembra 2008. godine doneo presudu U-SCG 1151/06, kojom je uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da u spisima predmeta nema akta na osnovu koga je utvrđeno da je radno mesto podnosi teljke ukinuto, niti ima dokaza da je pokušano da joj se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega se ne može utvrditi da je tuženi organ pravilno primenio odredbu člana 144. stav 2. tačka 1) navedenog zakona. Taj sud je ukazao tuženom organu da je u ponovnom postupku dužan da postupi na način predviđen navedenim odredbama Zakona, da pravilno utvrdi sve činjenice koje su bitne za odlučivanje u ovoj upravnoj stvari i da za svoju odluku da na zakonu zasnovane razloge.

VP 1094 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje UP-2 broj 60-3/186-7/05 od 4. maja 2009. godine, kojim je ponovo odbijena žalb a podnosi teljke kao neosnovana. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 1615-2 od 25. jula 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 161. Vazduhoplovne baze (VP 3472 Niš), kojom je određeno da se u Vazduhoplovnotehničkom bataljonu "A", broj 22503, ukidaju tri formacijska mesta civilnih lica u Četi za vazduhoplovnotehničko održavanje "A", što se dokazuje izvodom iz nove formacije 98. vb i kopijom odluke; da se potvrdom Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse broj 10767-15 od 21. oktobra 2008. godine dokazuje da u vreme prestanka službe podnositeljke, zbog ukidanja radnog mesta, nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije.

Upravni sud je presudom U. 9602/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje. Upravni sud je smatrao da tuženi organ nije mogao iz činjenice da je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu podnositeljke utvrditi da je takvo radno mesto ukinuto. Isti sud je našao i da se potvrdom iz 2008. godine nisu mogle utvrđivati činjenice o nemogućnosti ostvarivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. Ustava, s obzirom na to da je navedena potvrda morala biti pribavljena pre donošenja prvostepenog rešenja o prestanku službe iz 2005. godine.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje Up-2 broj 60-3/186-12/05 od 28. februara 2011. godine kojim je poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

Postupajući u izvršenju drugostepenog rešenja, Vojna pošta 2895 Lađevci je 29. aprila 2011. godine donela rešenje interni broj 03-1/6404-1, kojim je utvrđeno da podnositeljki ustavne žalbe, na službi u VP 3472 Niš , raspoređenoj na radnom mestu "krojač za opravku padobrana" (slagač padobrana), KV, VES 62445, grupa radnog mesta 08 i broj bodova 525, prestaje služba u Vojsci, sa danom 10. majem 2005. godine, bez njene saglasnosti, po potrebi službe - zbog ukidanja radnog mesta na koje je bila raspoređena.

Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja nave o da je radno mesto "tehničar za vazduhoplovnu opremu" (slagač padobrana) , na koje je podnositeljka raspoređena , ukinuto na osnovu Odluke ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSC str. pov. 4229-2 od 4. aprila 2005. godine. Potom se pozvao na deo uverenja int. broj 02-3-2/21748-1 od 21. decembra 2009. godine, koje je izdala VP 1094 Beograd , u kome stoji da je organizacijsko-mobilizacijskim promen ama u vazdušnoj i protivvazdušnoj odbrani došlo do toga da umesto Čete za vazduhoplovnotehničko održavanje „A“ , u Vazduhoplovnotehničkom bataljonu "A", broj 22503, 161. Vazduhoplovne baze "A", formacija broj 322.605 postoji Četa za vazduhoplovnotehničko i tehničko održavanje , broj 221348, a u kojoj ne postoji formacijsko mesto CL, VES 62445. Prvostepeni organ se pozvao i na zapisnik od 8. aprila 2011. godine, koji je sačinila komisija koju je formirao u cilju utvrđivanja činjenice ukidanja radnog mesta podnositeljke, a u kome stoji da je ono ukinuto na osnovu Odluke ministra odbrane pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine.

S obzirom na to da VP 3472 Niš u periodu od 10. aprila 2005. godine, kada je "ukinuto" radno mesto, do 10. maja 2005. godine, kada je prestala služba podnositeljki, nije sprovela postupak u kome bi se pokušalo obezbeđivanje nekog od prava iz člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, VP 2895 Lađevci se u svom rešenju pozvala na dva akta: potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 10767-15 od 21. oktobra 2008. godine , iz koje proizlazi da u vreme prestanka službe podnositeljke, zbog ukidanja radnog mesta, nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije, i na dopis kojim je Nacionalna služba za zapošljavanje - Filijala Niš obavestila prvostepeni organ da nije u mogućnosti da dostaviti izveštaj o postojanju slobodnih radnih mesta u momentu prestanka službe podnositeljke, jer obaveza čuvanja prijava potrebe za zapošljavanje m traje pet godina. Polazeći od navedenog, VP 2895 Lađevci je prihvatila kao relevantne činjenice "utvrđene naknadno sprovedenim radnjama" navedenih službi Ministarstva odbrane i Nacionalne službe za zapošljavanje, te je ocenila da te činjenice, da su bile "utvrđene i poznate" u vreme prestanka službe podnositeljke 2005. godine, ne bi dovele do drugačijeg rešavanja radnopravnog statusa podnositeljke.

Prvostepeni organ je 18. aprila 2011. godine sproveo ispitni postupak i omogućio podnositeljki da izvrši uvid u gore navedenu potvrdu od 21. oktobra 2008. godine, uverenje od 21. decembra 2009. godine i zapisnik od 8. aprila 2011. godine, o kojima se ona izjasnila i iste osporila.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/186-20/05 od 4. avgusta 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Međutim, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom U. 10268/11 od 8. marta 2012. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje. Taj sud je, pored ostalog, ocenio da je podnositeljki služba u Vojsci mogla prestati samo sa danom nakon donošenja rešenja o prestanku službe i to primenom Zakona o Vojsci Srbije, koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine.

Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje Up-2 broj 60-3/186-30/05 od 13. jula 2012. godine, kojim je odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu, ponovivši obrazloženje sadržano u ranije poništenom rešenju.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10870/12 od 21. marta 2013. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv drugostepenog rešenja. Polazeći od toga da je u upravnom postupku utvrđeno da je radno mesto podnositeljke ukinuto, Upravni sud je našao da je pravilno odlučio tuženi organ kada je odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. Isti sud je ocenio da navodi tužbe ne dovode u sumnju zakonitost osporenog rešenja, s obzirom na to da su upravni organi u svojim odlukama detaljno naveli činjenično stanje, razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza i materijalne propise na osnovu kojih su doneli odluke.

4. Odredbom član a 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/ 01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja (član 9. stav 1); da, u ostalim upravnim stvarima, obrazloženje rešenja sadrži: kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu (...) (član 199. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da se u obrazloženju drugostepenog rešenja moraju oceniti i svi navodi žalbe (..) (član 235. stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što je u pravnosnažno okončanom upravnom postupku odlučeno da joj prestane služba u Vojsci, iako nije utvrđeno da li je ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena. Smatra da se ta činjenica nije mogla utvrđivati na osnovu uverenja koje je izdao drugostepeni organ, već na osnovu neposrednog uvida u odluku ministra odbrane kojom je predviđeno ukidanje radnog mesta.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine ).

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka civilne službe podnositeljke u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre donošenja rešenja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organ imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud ocenio da su pravilno vojni organi u ponovnom postupku utvrdili da je ukinuto radno mesto na kome je podnosteljka ustavne žalbe bila raspoređena, iako su u obrazloženjima svojih rešenja naveli različite odluke ministra odbrane, koje po njihovom shvatanju, potvrđuju da je to radno mesto ukinuto.

Naime, prvostepeni organ je utvrdio da je radno mesto podnositeljke ukinuto na osnovu Odluke ministra odbrane od 4. aprila 2005. godine, ali je istovremeno prihvatio nalaz svoje komisije, prema kojoj je do ukidanja tog radnog mesta došlo na osnovu Odluke ministra odbrane od 8. aprila 2005. godine. Sa druge strane, drugostepeni organ se, citirajući sadržinu uverenja koje je sam izdao, pozvao na odluke ministra odbrane od 25. jula 2005. i 17. januara 2007. godine. Upravni sud je u osporenoj presudi naveo iste odluke ministra odbrane kao i drugostepeni organ, ne izjašnjavajući se pri tome o dvema odlukama na kojima prvostepeni organ zasniva uverenje o ukidanju konkretnog radnog mesta.

Ustavni sud je potom konstatovao da prvostepeni organ u svom rešenju nije izložio sadržinu odluka ministra odbrane od 4. i 8. aprila 2005. godine, dok su drugostepeni organ i Upravni sud u obrazloženjima svojih odluka u celini izložili sadržinu uverenja drugostepenog organ a od 21. decembra 2009. godine . Ustavni sud je primetio da u tom uverenju nije bliže određeno koja tri formacijska mesta civilnih lica su uki nuta, tako što bi bili označen i naziv i sa elementima formacijskih mesta, koji bi se mogli uporediti sa nazivom i elementima radnog mesta podnositeljke navedenim u tački 1. dispozitiva prvostepenog rešenja od 29. aprila 2011. godine, kojim je određeno da joj prestaje služba u Vojsci. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da se u spisima predmeta drugostepenog organa nalazi izvod iz Odluke ministra odbrane od 25. jula 2005. godine, u delu koji se odnosi na izmene i dopune formacije broj 322.605, 161. Vazduhoplovne baze "A", ali da se u njemu ne spominje formacijsko ili radno mesto "krojač za opravku padobrana" (slagač padobrana) KV, VES 62445, grupa radnog mesta 08, na koje je podnositeljka bila raspoređena.

Iako je podnositeljka tokom upravnog postupka i upravnog spora izražavala sumnju da je radno mesto na koje je bila raspoređena zaista ukinuto, Upravni sud se nijednim svojim razlogom nije osvrnuo na navod tužbe da nema dokaza o toj odlučnoj činjenici . Umesto toga, Upravni sud je samo ponovio sadržinu uverenja citiranog u drugostepenom rešenju, propuštajući da ispita da li su njime obuhvaćene sve pravno relevantne činjenice o ukidanju konkretnog radnog mesta, koje je trebalo utvrditi u postupku. Ustavni sud naglašava da je podnositeljki ustavne žalbe moralo biti jasno kojim aktom je određeno ukidanje radnog mesta na koje je bila raspoređena i kada je taj akt realizovan , te da se takav zaključak mogao temeljiti samo na preciznim podacima sadržanim u odluci ministra odbrane. U tom smislu, Ustavni sud smatra da je podnositeljka imala opravdan interes da bude upoznata sa relevantnim delom odluke ministra odbrane, kojom je određeno da se ukida upravo njeno radno mesto, budući da se ni iz jedne naknadno pribavljene isprave u predmetnom postupku ne vidi kojim aktom je ono ukinuto.

Ustavni sud posebno napominje da ne može imati pravno i logičko utemeljenje stanovište drugostepenog organa i Upravnog suda da je podnositeljki služba u Vojsci prestala 10. maja 2005. godine na osnovu odluke ministra odbrane koja je doneta posle tog datuma . Naime, Ustavni sud nalazi da se rešenje o prestanku službe određenog civilnog lica u Vojsci moglo doneti tek nakon realizacije odluke ministra odbrane kojom je određeno da se ukida upravo formacijsko ili radno mesto na kome je to civilno lice bilo raspoređeno.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi isključivo zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 10767-15 od 21. oktobra 2008. godine . Prihvatajući naknadno pribavljenu potvrdu kao dokaz podoban za utvrđivanje činjenica od značaja za odlučivanje o upravnoj stvari, Upravni sud je u osporenoj presudi U. 10870/12 od 21. marta 2013. godine promenio pravno stanovište zauzeto u ranijoj presudi U. 9602/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine, prema kome se ista potvrda nije mogla prihvatiti kao relevantan dokaz, budući da je nastala nakon donošenja prvostepenog rešenja. Polazeći od svoje ocene da u postupku koji je prethodio ustavnosudskom nije pouzdano utvrđeno da li je i, ukoliko jeste, kada je ukinuto radno mesto podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da nisu postojale pretpostavke da se nadležni vojni organi upuštaju u ocenu o mogućnosti ostvarivanja nekog od prava koja podnositeljki po zakonu pripadaju u slučaju ukidanja radnog mesta.

Ustavni sud dodatno ukazuje da je prilikom naknadnog ispitivanja mogućnosti obezbeđivanja jednog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije civilnom licu čije je radno mesto ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na jednom radnom mestu, bilo potrebno uzeti u obzir ne samo podatke kojima raspolaže Uprava za kadrove kao unutrašnja organizaciona jedinica Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, već i podatke kojima raspolaže nadležna organizacija koja posreduje u zapošljavanju i organizuje dodatno obrazovanje i obuku zaposlenih. Ustavni sud je na stanovištu da se bez potpunog utvrđivanja činjenica koje se tiču mogućnosti ostvarivanja navedenih prava nije moglo utvrditi da su postojali svi Zakonom propisani uslovi za prestan ak službe civilnog lica u Vojsci, bez nje gove saglasnosti (videti odluke Ustavnog suda Už-3617/2010 od 9. oktobra 2013. godine i Už-2017/2012 od 9. aprila 2015. godine, dostupn o preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena u meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se ocenila zakonitost konačnog upravnog akta. Nalazeći da obrazloženja osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10870/12 od 21. marta 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja VP 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/186-30/05 od 13. jula 2012. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da će u upravnom sporu biti ponovo odlučivano o zakonitosti konačnog rešenja V P 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/186-30/05 od 13. jula 2012. godine , Ustavni sud je ocenio i da će eventualna povreda prava na rad iz člana 60. st. 1. i 3. Ustava biti ispitana po tužbi u upravnom sporu pred nadležnim sudom.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 3472 Niš interni broj 60/1050-2, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 22. aprila 2005. godine, kada je podnositeljka prvi put izjavila žalbu u upravnom postupku, do 21. marta 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10870/12, dakle, nešto duže od sedam godina i 11 meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređen a, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije doprinela dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosi teljku ima o predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje joj je prestala služba za nj u bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnositeljki ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pritom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto , niti da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije. Navedenu protivrečn ost između činjeničnog stanja koja je proizlazi lo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da dva drugostepena rešenja budu poništena u upravnom sporu, jer u spisima predmeta nije bilo dokaza da je radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređen a ukinuto ili da je na njemu smanjen broj izvršilaca, niti su za nadležni sud bili prihvatljivi dokazi pribavljeni nakon donošenja prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine.

Kada je u pitanju doprinos nadležnih sudova u upravnom sporu trajanju predmetnog postupka, Ustavni sud je našao da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Sud Srbije i Crne Gore je primio tužbu podnositeljke ustavne žalbe 11. jula 2005. godine, ali nije preduzeo nijednu radnju u postupku do prestanka svog rada 8. juna 2006. godine. Kako je Vrhovni sud Srbije je preuzeo nerešene upravne predmete Suda Srbije i Crne Gore 21. decembra 2006. godine, Ustavni sud nalazi da su postojali objektivni razlozi za nepostupanje sudova u prvom vođenom upravnom sporu u periodu od 8. juna do 21. decembra 2006. godine.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da postoji odgovornost Vrhovnog suda Srbije za sporo postupanje u daljem toku postupka. Naime, taj sud je o tužbi u predmetu U-SCG 1151/06 odlučio 4. septembra 2008. godine, odnosno tri godine i dva meseca od njenog podnošenja. Ustavni sud, takođe, smatra da je postojao i doprinos Upravnog suda dužem trajanju osporenog postupka u naredna tri upravna spora, u periodu od 2009. do 2013. godine. Taj sud je u presudi od 18. novembra 2010. godine bio na stanovištu da se potvrdom pribavljenom 2008. godine ne mogu utvrđivati činjenice koje su postojale 2005. godine, a u presudi od 8. marta 2012. godine na stanovištu da je novodonetim prvostepenim rešenjem podnositeljki mogla prestati služba samo za ubuduće, i to primenom materijalnog propisa važećeg u vreme donošenja tog rešenja. Ipak, isti sud je u osporenoj presudi, suprotno navedenim shvatanjima, prihvatio kao dokaze potvrdu i uverenje izdate nakon 2005. godine, kao i da je prvostepenim rešenjem iz 2011. godine moglo biti odlučeno da podnositeljki služba prestane sa 10. majem 2005. godine, i to primenom ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponav no razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporo i protivrečno odlučivanje nadležnih sudova u upravnom sporu isključivo dovelo do toga da posmatrani postupak, u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosi teljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, te značaj koji je predmet postupka imao za podnositeljku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju presude Upravnog suda U. 9602/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine i U. 10268/11 od 8. marta 2012. godine, kojima su uvažene tužbe podnositeljke i poništena drugostepena rešenja, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Kako je podnositeljka ustavne žalbe, prema podacima u spisima predmeta, osporenu presudu Upravnog suda U. 10268/11 od 8. marta 2012. godine primila 4. juna 2012. godine, a ustavnu žalbu izjavila 22. avgusta 2012. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju navedene presude Upravnog suda odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od toga da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom z ahtevu, rešavajući kao u tački 5. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Po slovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti