Odbacivanje ustavne žalbe zbog neispunjenosti procesnih pretpostavki za odlučivanje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv pravnosnažnih krivičnih presuda. Navodi o povredi prava na pravično suđenje predstavljali su ponavljanje žalbenih razloga, dok povreda načela ne bis in idem nije isticana u redovnom postupku, te je taj deo žalbe nedopušten.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić, i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. V. i B. V, oboje iz Arilja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba M. V. i B. V. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Požegi K. 34/13 od 3. aprila 2015. godine i presude Višeg suda u Užicu Kž. 238/15 od 9. septembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V. i B. V, oboje iz Arilja, su 26. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika I. B, advokata iz Arilja, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Požegi K. 34/13 od 3. aprila 2015. godine i presude Višeg suda u Užicu Kž. 238/15 od 9. septembra 2015. godine, i to oboje zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a podnositeljka M. V. i zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava.

Podnosioci u ustavnoj žalbi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju na tvrdnji da su osporene presude donete uz proizvoljno i arbitrerno postupanje nadležnih sudova koji su „zanemarivali“ navode odbrane. Podnositeljka M. V. ističe da je krivični postupak protiv nje vođen bez optužbe ovlašćenog tužioca, odnosno jer Osnovno javno tužilaštvo u Požegi „nije na zakonom propisan način preuzeo krivično gonjenje, dok podnosilac B. V. ističe da su „razlozi presuda iznetih sudova u pogledu njegove krivice proizovljni i abritrerni“.

Podnositeljka ustavne žalbe u odnosu na osporene presude itiče i povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, navodeći da joj je „za isto delo suđeno u dva postupka, u krivičnom postupku u predmetu Osnovnog suda u Požegi K. 34/13 i u prekršajnom postupku pred Prekršajnim sudom u Požegi u predmetu Pr. 172/13“. Podnositeljka dodaje da je „istina da prekršajni postupak nije završen nikakvom odlukom“, ali smatra da navedena odredba Ustava garantuje zabranu „da se okrivljenom uopšte sudi u drugom postupku za isto delo … a prvostepenom sudu je bilo poznato da se protiv nje vodi i prekršajni postupak povodom istog događaja“.

Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i dosudi im naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Prema članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da ustavna žalba nije pravno sredstvo kojim se preispituje zakonitost pojedinačnih akata i radnji državnih organa i imalaca javnih ovlašćenja, već predstavlja izuzetno i posebno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Istovremeno, Ustavni sud naglašava da se ustavna žalba ne može temeljiti na tvrdnjama koje nisu, a mogle su biti, isticane u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, jer je ustavna žalba supsidijerno pravno sredstvo koje podnosiocu stoji na raspolaganju tek pošto je u redovnom postupku iznosio sve argumente koji su od značaja za ostvarivanje očekivane zaštite njegovih prava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Osnovnog suda u Požegi K. 34/13 i Prekršajnog suda u Požegi – Odeljnje u Arilju Pr. 172/13, kao i internet stranicu „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnopravne stvari:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe je vođen krivični postupak pred Osnovnim sudom u Požegi koji je pravnosnažno okončan.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Požegi K. 34/13 od 3. aprila 2015. godine je, pored ostalog:

- podnositeljka ustavne žalbe M. V. oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela lake telesne povrede iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i izrečena joj je uslovna osuda, jer je: „dana 8. decembra 2012. godine, oko 15,00 časova u Arilju, u ulici D, sposobna da shvati značaj svoa dela i da upravlja svojim postupcima, svesna svoga dela i želeći njegovo izvršenje i svesna da je njeno delo zabranjeno, sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, povredila oštećenog Đ.D. tako što je u toku verbalne rasprave udarila oštećenog drvenom letvom dužine 40-50 cm u predelu lakta leve ruke, kojom prilikom je oštećeni zadobio lake telesne povrede u vidu crvenila veličine 3x3 cm sa oguljotinom veličine 2x2 cm“;

- podnosilac ustavne žalbe B. V. oglašen krivim zbog izvršenja dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 20.000,00 dinara.

Osporenom presudom Višeg suda u Užicu Kž. 238/15 od 9. septembra 2015. godine su, pored ostalih, odbijene žalbe branioca okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe M. V. i B. V. i potvrđena je prvostepena presuda u osuđujućem delu koji se odnosi na oba podnosioca. Podnositeljka ustavne žalbe M. V. u žalbi protiv prvostepene presude nije isticala povredu načela ne bis in idem.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 141/16 od 25. februara 2016. godine u jednom delu je odbijen kao neosnovan, a u drugom odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca podnosilaca ustavne žalbe. U obrazloženju presude Vrhovnog kasacionog suda je, pored ostalog, navedeno: „da je u predmetnom krivičnom postupku izvršeno spajanje postupka koji su vođeni po privatnoj tužbi … po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužioca u Požegi ... i po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužioca u Požegi … a radi sprovođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne presude; da „s obzirom na to da je privatnom tužbom privatnog tužioca Đ.D, između ostalog, okrivljenoj M. V. stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, te kako iz činjeničnog opisa tog dela proizilazi da se radi o krivičnom delu lake telesne povrede iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje se goni po službenoj dužnosti, Osnovni javni tužilac u Požegi se podneskom Kt. 108/13 od 13. avgusta 2014. godine izjasnio da podnosi optužbu protiv okrivljene M. V. zbog krivičnog dela iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, koje je prethodno bilo opisano u privatnoj tužbi, samo pravno kvalifikovano kao krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika; da je polazeći od odredaba Zakonika o krivičnom postupku jedino javni tužilac dužan i ovlašćen da goni okrivljenu M. V. zbog izvršenog dela lake telesne povrede iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, zbog čega su navodi iz zahteva branioca okrivljenog da u konkretnom slučaju nije postojala optužba ovlašćenog tužioca, od stane ovog suda ocenjeni kao neosnovani“.

Protiv podnositeljke ustavne žalbe M. V. (i još jednog lica) vođen je prekršajni postupak koji je pokrenut 7. februara 2013. godine, donošenjem rešenja Prekršajnog suda u Požegi – Odeljenje u Arilju Pr. 172/13, a zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru.

Prekršajni postupak je okončan donošenjem rešenja Prekršajnog suda u Požegi – Odeljenje u Arilju Pr. 172/13 od 26. februara 2015. godine, kojim je, pored ostalog, prema podnositeljki ustavne žalbe obustavljen prekršajni postupak, jer je nastupila apsolutna zastarelost prekršajnog gonjenja.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi M. V. i B. V. u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci nisu naveli razloge, niti pružili dokaze koji bi ukazivali na to da im im osporenim presudama povređeno označeno ustavno pravo. Naime, Ustavni sud je utvrdio da osporene presude sadrže detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje na koji način su sudovi, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog celokupnog dokaznog postupka, utvrdili sve pravno relevantne činjenice i jasno izneli na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da su podnosioci ustavne žalbe krivi za izvršenje krivičnih dela koja su bila predmet optužbe u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da se podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom krivičnog postupka koji je vođen protiv njih, samo formalno pozivaju na povredu ustavnog prava i ponavljajući žalbene navode kojima je već pobijana prvostepena presuda pred drugostepenim sudom, a potom i po vanrednom pravnom leku i pred Vrhovnim kasacionim sudom, te da od Ustavnog suda zapravo traže da postupa kao instancioni sud i još jednom oceni zakonitost sprovedenog dokaznog postupka i osporenih presuda.

Razmatrajući navode ustavne žalbe podnositeljke M. V. u odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sugurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe navedenu povredu nije isticala ni u žalbi protiv prvostepene presude, niti ju je isticala u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda. S obzirom na to da podnositeljka prvi put u ustavnoj žalbi ističe prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba nedopuštena, jer podnositeljka nije pokušala da u krivičnom postupku ostvari ovaj zahtev, te joj samim tim osporenim presudama nije moglo biti povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava iz razloga koji se prvi put ističe u ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

IZDVOJENO SAGLASNO MIŠLjENjE

u predmetu Už-6908/2015

Na sednici održanoj 19. jula 2018. godine, Ustavni sud je u predmetu Už-6908/2015 odbacio ustavnu žalbu M. V. i B. V. izjavljenu protiv presude Osnovnog suda u Požegi K. 34/13 od 3. aprila 2015. godine i presude Višeg suda u Užicu Kž. 238/15 od 9. septembra 2015. godine.

Podnosioci ustavne žalbe istakli su povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a podnositeljka M. V. navela je i povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava.

S obzirom da ću se u izdvojenom mišljenju osvrnuti samo na pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, podsećam da je ustavna žalba u vezi s povredom tog prava odbačena kao nedopuštena jer podnositeljka nije pokušala u krivičnom postupku da ostvari svoj zahtev, te joj samim tim osporenim presudama nije moglo biti povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava iz razloga koji se prvi put ističe u ustavnoj žalbi. Reč je o praksi Ustavnog suda da se ne upušta u razmatranje ustavne žalbe ako podnosilac nije u postupku pred redovnim sudovima isticao povredu određenog prava. Budući da takav pristup u konkretnom slučaju ostavlja neka sporna pravna pitanja bez odgovora, u redovima koji slede ću ih detaljno razmotriti.

Pre nego što se upustim u analizu pravnih pitanja koja se u osnovi svode na ispunjenost uslova za primenu načela ne bis in idem, želim da istaknem da je protiv podnositeljke ustavne žalbe M. V. (i još jednog lica) vođen prekršajni postupak koji je pokrenut 7. februara 2013. godine, donošenjem rešenja Prekršajnog suda u Požegi – Odeljenje u Arilju Pr. 172/13, a zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS“, br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05). Ovaj postupak je okončan rešenjem Prekršajnog suda u Požegi – Odeljenje u Arilju Pr. 172/13 od 26. februara 2015. godine kojim je, pored ostalog, prema podnositeljki ustavne žalbe obustavljen prekršajni postupak zbog nastupanja apsolutne zastarelosti za dalje vođenje postupka.

U vezi sa istim događajem je privatnom tužbom od 10. januara 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe stavljeno na teret, između ostalog, izvršenje krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika (Krivični zakonik – KZ, „Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 - ispravka, 107/05 - ispravka, 72/09, 111/09, 121/12 i 104/13), s tim da je podneskom od 13. avgusta 2014. godine zamenik javnog tužioca, nakon sprovedenog dokaznog postupka, preuzeo krivično gonjenje protiv M. V. za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ koje je učinjeno na štetu privatnog tužioca. Osnovni sud u Požegi je 3. aprila 2015. godine doneo prvostepenu presudu K. 34/13, a krivični postupak je pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Užicu Kž. 238/15 od 9. septembra 2015. godine.

Nema sumnje da su protiv podnositeljke ustavne žalbe M. V. vođena dva postupka za koje se, na osnovu kriterijuma koje je Evropski sud za ljudska prava postavio u predmetu Engel i ostali protiv Holandije (Engel and Others v. the Netherlands, 5100/71; 5101/71; 5102/71; 5354/72; 5370/72, 8. 6. 1976), može reći da su kaznena. Reč je o prekršajnom i krivičnom postupku.

Na ovom mestu se neću upuštati u analizu da li se u skladu s kriterijumima koje je utvrdilo Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zolotukhin protiv Rusije (Sergey Zolotukhin v. Russia, 14939/03, 10. 2. 2009) može govoriti da se u oba postupka radilo o istom delu, tj. delu koje proističe iz „istih činjenica ili činjenica koje su u bitnome iste“ (s tim u vezi, upućujem na presudu Milenković protiv Srbije – Milenković v. Serbia, 50124/13, 1. 3. 2016). Podsetiću samo da se načelo ne bis in idem primenjuje ne samo u kaznenim postupcima koji se vode uzastopno, već obuhvata i postupke koji teku paralelno, na šta upućuje i presuda Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u predmetu A. i B. protiv Norveške (A. and B. v. Norway, 24130/11 and 29758/11, 15. 11. 2016). Pri tome se prilikom ocene da li je povređena zabrana dvostrukog gonjenja vodi računa o postojanju „dovoljne tesne sadržinske i vremenske povezanosti između postupaka“.

Novi kazneni postupak obuhvata dakle kako postupak koji je pokrenut nakon što je prethodni postupak pravnosnažno okonačan, tako i postupak koji se istovremeno vodi s drugim kaznenim postupkom.

Protiv podnositeljke ustavne žalbe M. V. vođena su dva kaznena postupka, pri čemu je prekršajni postupak pokrenut donošenjem rešenja od 7. februara 2013. godine, dok je 10. januara 2013. godine podnošenjem privatne tužbe protiv nje započelo krivično gonjenje. Iako je krivični postupak pokrenut nakon postupka pred prekršajnim sudom, u periodu od oko dve godine su protiv podnositeljke ustavne žalbe istovremeno vođeni kazneni postupci pred dva suda. To otvara problem u vezi s delovanjem načela ne bis in idem.

U obrazloženju rešenja Prekršajnog suda u Požegi – Odeljenje u Arilju Pr. 172/13 od 26. februara 2015. godine kojim je obustavljen postupak protiv podnositeljke ustavne žalbe M. V. navedeno je da je ona 24. maja 2013. godine tražila odlaganje suđenja zbog toga što se protiv nje u vezi sa istim događajem vodi krivični postupak. Prekršajni sud je tek 3. februara 2014. godine zatražio od Osnovnog suda u Požegi informaciju o pokretanju, vođenju i ishodu krivičnog postupka, a pošto je dobio odgovor da je u toku krivični postupak koji još uvek nije okončan, prekršajni sud je pozvao M. V. i ona je iznela svoju odbranu. Na osnovu toga zaključujem da prekršajni sud nije smatrao da je reč o istom delu za koje se protiv podnositeljke ustavne žalbe vodi i krivični postupak. Međutim, nakon toga je prekršajni sud na zahtev krivičnog suda najpre dostavio fotokopiju spisa, a zatim i originalne spise prekršajnog predmeta. S obzirom da su spisi prekršajnog predmeta vraćeni tek 24. februara 2015. godine, prekršajnom sudu nije preostalo ništa drugo nego da 25. februara 2015. godine obustavi prekršajni postupak protiv M. V. zbog nastupanja apsolutne zastarelosti.

III

Želim najpre da podsetim da član 34. stav 4. Ustava predviđa da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku. Istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Ako se u svetlu ove ustavne odredbe analizira domašaj rešenja o obustavi prekršajnog postupka, moglo bi se na prvi pogled reći da ono predstavlja smetnju za pokretanje ili nastavljanje krivičnog postupka u kojem se odlučuje o istom delu, pod uslovom da je reč o „istim činjenicama ili činjenicama koje su u bitnome iste“. Nema sumnje da prekršajni sud nije prihvatio takvo stanovište, jer je nakon obaveštenja da se protiv podnositeljke ustavne žalbe vodi krivični postupak povodom istog događaja nastavio prekršajni postupak i saslušao je u svojstvu okrivljene. Pitanje je, međutim, da li je prekršajni sud ispravno postupio kada je dostavio originalne spise predmeta krivičnom sudu, a da prethodno nije doneo odgovarajuću odluku o sudbini prekršajnog postupka. Da je ostao na snazi prethodni Zakon o prekršajima (Zakon o prekršajima – ZP/05, „Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09) sud je mogao da primeni odredbu člana 213. stav 1. tačka 3. ZP/05 koja je propisivala da u slučaju kada je za isto delo protiv okrivljenog pokrenut krivični postupak, prekid traje do donošenja pravnosnažne sudske odluke u krivičnom postupku. Drugim rečima, sud je mogao da donese rešenje o prekidu prekršajnog postupka bez rizika da će to predstavljati smetnju, u smislu člana 34. stav 4. Ustava, za vođenje krivičnog postupka.

S obzirom da važeći Zakon o prekršajima (Zakon o prekršajima – ZP, „Službeni glasnik RS“, br. 65/13, 13/16 i 98/16 – odluka Ustavnog suda) predviđa da se rešenje o prekidu prekršajnog postupka može doneti ako se ne zna boravište okrivljenog ili je on u bekstvu, ili inače nije dostižan državnim organima, ili se nalazi u inostranstvu na neodređeno vreme, ili ako je kod okrivljenog nastupilo privremeno duševno oboljenje ili privremena duševna poremećenost (član 245. stav 1. ZP), razumljivo je zbog čega prekršajni sud (pod uslovom da se uopšte bavio pitanjem da li i koju odluku treba doneti u konkretnom slučaju) nije mogao da prekine postupak. Nije dolazilo u obzir ni rešenje o odbacivanju zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, jer se ova odluka donosi kada nisu ispunjeni uslovi za pokretanje prekršajnog postupka (v. član 184. st. 1. i 2. ZP). Pitanje je dakle kako je prekršajni sud valjalo da postupi?

Za razliku od krivičnog postupka koji može biti obustavljen jedino zbog postojanja neotklonjivih procesnih smetnji (istina, osnov za obustavu krivičnog postupka mogu da budu i razlozi koji su po svojoj prirodi materijalnog karaktera – na primer, delo koje je predmet optužbe nije krivično delo), rešenje o obustavi prekršajnog postupka se može doneti kako zbog neotklonjivih, tako i zbog otklonjivih procesnih smetnji. Upravo odredba člana 248. stav 1. tačka 3. ZP nedvosmisleno upućuje na takav zaključak, jer iz slučajeva u kojima u prekršajnom postupku deluje res iudicata (dakle, zbog postojanja neotklonjivih procesnih smetnji) izričito izuzima sudsku nenadležnost koja predstavlja otklonjivu procesnu smetnju. Zbog toga smatram da procesno dejstvo načela ne bis in idem u prekršajnom postupku ne treba sagledavati isključivo u svetlu naziva sâme odluke, već treba učiniti još jedan korak – pozabaviti se pitanjem osnova zbog kojeg se takva odluka donosi. Drugim rečima, u slučaju kada je do obustave prekršajnog postupka došlo usled stvarne nenadležnosti suda ili drugih otklonjivih procesnih smetnji, rešenje o obustavi prekršajnog postupka, uprkos svom nazivu, ne predstavlja smetnju za vođenje krivičnog postupka (štaviše, u slučaju okončanja krivičnog postupka odlukom koja ne spada pod okrilje člana 34. stav 4. Ustava bilo bi moguće pokrenuti postupak pred prekršajnim sudom).

Osim što pod „isti šinjel“ podvodi dve kategorije procesnih smetnji, nedostatak člana 248. stav 1. tačka 3. ZP je u tome što kao jedini izuzetak u kojem rešenje o obustavi prekršajnog postupka ne predstavlja smetnju za ponovno suđenje u istoj prekršajnoj stvari predviđa nenadležnost suda. Ispravan pristup bi podrazumevao da se i druge otklonjive procesne smetnje (primera radi, vođenje postupka bez zahteva, odnosno nepostojanje zahteva ovlašćenog podnosioca i postojanje diplomatskog imuniteta okrivljenog) navedu kao slučajevi u kojima rešenje o obustavi prekršajnog postupka nema učinak res iudicata na vođenje drugog prekršajnog postupka.

Da zaključim. Stav koji zastupam utemeljen je na shvatanju da samo neotklonjive procesne smetnje mogu steći pravnosnažnost, dok to nije slučaj sa otklonjivim procesnim smetnjama. Usled toga se prekršajni postupak po prestanku otklonjivih procesnih smetnji može nastaviti. Drugim rečima, prekršajni sud je bio dužan da pre dostavljanja spisa predmeta krivičnom obustavi prekršajni postupak zbog stvarne nenadležnosti. Okolnost da je takvo rešenje doneo tek nakon što su mu spisi predmeta vraćeni, pri čemu je do obustave prekršajnog postupka došlo usled nastupanja apsolutne zastarelosti, otvorila je mogućnost da se pred krivičnim sudom pokrene pitanje delovanja načela ne bis in idem. Ne treba pri tome smetnuti s uma da je Osnovni sud u Požegi bio upoznat s činjenicom da se vodi prekršajni postupak, i čak je u obrazloženju svoje presude K. 34/13 od 3. aprila 2015. godine izričito naveo da je prilikom izvođenja dokaza, pored ostalog, čitao spise predmeta Prekršajnog suda u Požegi – Odeljenje u Arilju 7 Pr. 72/13.

sudija dr Goran P. Ilić