Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu S.M. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Povreda je nastala zbog troipogodišnje neaktivnosti prvostepenog suda, dok je žalba protiv presuda odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz sela I, opština Varvarin, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu u predmetu P. 242/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Varvarinu P. 483/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz sela I, opština Varvarin, podneo je, 24. januara 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu u predmetu P. 242/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Varvarinu P. 483/03), kao i protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3649/12 od 30. oktobra 2012. godine i presude Osnovnog suda u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu P. 242/10 (03) od 9. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac je uz dopune ustavne žalbe od 6. i 8. aprila 2013. godine dostavio i osporene presude.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama, pored ostalog, navedeno je da su sudovi nepotrebno odugovlačili postupak koji je započeo 12. septembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Varvarinu, a koji je okončan nakon devet godina, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3649/12 od 30. oktobra 2012. godine, kao i da sudovi nisu odgovorili na navode iz tužbe, odnosno da nisu utvrdili bitnu činjenicu za presuđenje a to je da tuženi nije ispunio ugovornu obavezu prema tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da prodati agregat stavi u funkciju, odnosno da ga obezbedi sa automatskim regulatorom gasa, kako bi odgovarao svrsi radi koje je i kupljen, a zbog čega je tužilac podneo tužbu i vodio predmetni postupak.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i da poništi osporene presude, kako bi se u ponovnom postupku „ponovo ocenili izvedeni dokazi i nakon toga od nadležnog suda donela zakonita odluka“. Podnosilac je naveo da namerava da, nakon donošenja odluke Ustavnog suda, pred redovnim sudovima pokrene postupak za naknadu štete protiv Republike Srbije, koju je pretrpeo ovakvim presuđenjem, iz čega je Sud zaključio da podnosilac ustavne žalbe želi da traži pravično zadovoljenje nakon utvrđene povrede prava u postupku po ustavnoj žalbi, pred redovnim sudovima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu P. 242/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Varvarinu P. 483/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac S. M . iz sela I, opština Varvarin, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 12. septembra 2003. godine Opštinskom sudu u Varvarinu tužbu protiv tuženog S.M. iz Gornjeg Katuna, radi ispunjenja ili raskida ugovora. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 483/03. Odgovor na tužbu je 10. marta 2004. godine dostavljen sudu. Nakon toga, do donošenja presude, sud je zakazao 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to zbog bolesti postupajućeg sudije, sprečenosti punomoćnika tuženog da pristupi na ročište, neuredne dostave poziva za ročište tužiocu i uručivanja podneska punomoćniku tuženog neposredno na ročištu od strane punomoćnika tužioca. U postupanju suda je bio prisutan period izražene neaktivnosti u trajanju od tri i po godine, u kojem sud nije zakazivao ročišta, i to u periodu od 20. oktobra 2004. do 6. decembra 2007. godine. U navedenom periodu ročišta nisu zakazivana jer je bilo određeno veštačenje. Međutim, veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku, pa je nakon perioda neaktivnosti suda, u nastavku postupka ponovo određeno veštačenje na ročištu od 6. marta 2008. godine, koje je i obavljeno, kao i dopunsko veštačenje od strane istog veštaka. U sprovedenom dokaznom postupku, sud je pored obavljenog veštačenja, saslušao predloženog svedoka, parnične stranke i veštaka.

Postupak je nakon 1. januara 2010. godine i sprovedene reforme u pravosuđu, vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu u predmetu P. 242/10.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu P. 242/10 (03) od 9. marta 2011. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca za raskid ugovora o kupoprodaji predmetnog agregata, zaključenog između tužioca i tuženog, i za isplatu (vraćanje) kupoprodajne cene po osnovu kupoprodajnog ugovora i obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3649/12 od 30. oktobra 2012. godine žalba tužioca je odbijena kao neosnovana, a potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu P. 242/10 (03).

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno zaključio da nije bilo mesta primeni odredbe člana 488. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), koja predviđa da kupac koji je blagovremeno i uredno obavestio prodavca o nedostatku, može zahtevati uklanjanje nedostatka ili predaju druge stvari bez nedostatka, sniženje cene, a isto tako i raskid ugovora, te da mu u svakom od ovih slučajeva pripada i naknada štete, i to iz razloga što je odredbom člana 479. ZOO jasno predviđeno kada se može smatrati da postoji nedostatak na prodatoj i predatoj stvari; da u prvoj situaciji koju ova odredba predviđa, nedostatak postoji kada stvar nema potrebna svojstva za redovnu upotrebu ili promet, što se ne može primeniti na konkretan slučaj, jer je prvostepeni sud veštačenjem preko sudskog veštaka odgovarajuće struke, utvrdio da je predmetni agregat u ispravnom stanju i da funkcioniše u redovnoj upotrebi; da je u drugom slučaju koji je predviđen ovom zakonskom odredbom, predviđeno da će se smatrati da stvar ima nedostataka ako nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu ili mu je morala biti poznata; da je i ovo pitanje prvostepeni sud takođe raspravio brižljivom ocenom iskaza saslušanih stranaka i svedoka, sina tužioca, jer izvedenim dokazima nije utvrdio da je tuženi imao kao prodavac saznanja da je za naročite potrebe tužiocu potreban predmetni agregat, s obzirom na to da tužilac na tome nije insistirao prilikom pregleda predmeta kupoprodaje, niti je o tome izričito obavestio tuženog kao prodavca; da navedenom zakonskom odredbom treća predviđena situacija podrazumeva postojanje nedostatka kada stvar nema svojstvo i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene, odnosno propisane; da je i ovu situaciju prvostepeni sud razmotrio i utvrdio da tužilac nijednog trenutka nije insistirao na posebnom svojstvu agregata – postojanju automatskog regulatora gasa, odnosno da nije zahtevao od tuženog kao prodavca da navedeni agregat ima upravo ovo svojstvo, odnosno odliku, da tačnije, ni izričito, niti prećutno stranke nisu postigle ovakav dogovor, a svakako se ne radi ni o slučaju prodaje stvari koja nije saobrazna uzorku i modelu, pa se ni stav četvrti navedene zakonske odredbe ne može primeniti na navedenu situaciju.

U obrazloženju je, dalje, navedeno: da je sve ove činjenice prvostepeni sud pravilno utvrdio i detaljno obrazložio, zašto nije poverovao tužiocu da je bilo izričitog ugovaranja ovakvog svojstva kupljene stvari, kao i da je ugovorio kupovinu agregata koji je odgovarao njegovim potrebama, već je pravilno zaključio da je isti kupljen u viđenom stanju, zbog čega se i ne može smatrati da je kupljen sa nedostatkom, jer je isti u potpunosti funkcionalan i bez regulatora gasa, koji služi efikasnijem radu agregata, a čije postojanje, odnosno ugradnja nisu posebno ugovoreni među strankama; da se zbog svega iznetog i ne može smatrati da to što navedeni agregat nema automatski regulator gasa predstavlja materijalni nedostatak u vezi koga bi primenom člana 488. ZOO tužilac uspeo sa zahtevom za raskid ugovora i vraćanje kupoprodajne cene, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud iako se nije pozvao na izričitu zakonsku odredbu; da su neosnovani žalbeni navodi tužioca kojima se ukazuje da prvostepeni sud nije utvrdio pravu ugovornu volju tužioca i tuženog prilikom zaključenja ugovora, jer je prvostepeni sud brižljivom ocenom njihovih iskaza i dovođenjem u vezu sa nalazom i mišljenjem veštaka zaključio na koji način su stranke izvršile ugovaranje, šta su svojim dogovorom predvidele, kao i da se radilo samo o garanciji za ispravnost agregata, a ne i za njegovu dodatnu funkcionalnost u smislu automatske kontrole gasa.

Na kraju, drugostepeni sud je ocenio da je bez osnova ukazivanje tužioca u žalbi da sud nije raspravio bitnu činjenicu da predmetni agregat bez regulatora gasa za tužioca i njegove pogone nema funkciju i da isti nije isporučen onako kako je to ugovoreno, iz razloga što je ova funkcija navedenog agregata morala posebno biti ugovorena prilikom zaključivanja ugovora, a do čega nije došlo, niti je tuženi uopšte imao saznanja o tome da tužilac insistira na ovakvim funkcijama kupljene stvari, što je prvostepeni sud pravilno zaključio na osnovu izvedenih dokaza.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 25. decembra 2012. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Tužilac je izjavio reviziju, preko punomoćnika.

Rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu P. 242/10 (03) od 28. februara 2013. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija punomoćnika tužioca izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu P. 242/10 (03 ) od 9. marta 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3649/12 od 30. oktobra 2012. godine.

Tužilac je izjavio žalbu protiv rešenja o odbacivanju revizije.

Rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 473/13 od 29. avgusta 2013. godine ukinuto je ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu P. 242/10 od 28. februara 2013. godine i spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu da o izjavljenoj reviziji odluči u smislu člana 395. ZPP.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1246/13 od 20. novembra 2013. godine ustupljeni su Apelacionom sudu u Kragujevcu spisi predmeta Osnovnog suda u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu P. 242/10, radi ocene izuzetne dozvoljenosti revizije.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. 138/15 Rev. 544/15 od 26. marta 2015. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu R1. 28/14 od 8. januara 2015. godine i odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3649/12 od 30. oktobra 2012. godine.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda i zahteva iz ustavne žalbe, utvrdio da je parnični postupak pokrenut 12. septembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Varvarinu, i da je okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3649/12 od 30. oktobra 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak do pravnosnažnog okončanja trajao devet godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući učinak nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo upravo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je presudu P. 242/10 (03) od 9. marta 2011. godine doneo nakon sedam i po godina od podnošenja tužbe. Pri tome, u postupanju suda je bio prisutan period izrazite neaktivnosti u trajanju od tri i po godine, u kojem sud nije zakazivao ročišta, i to u periodu od 20. juna 2004. do 6. decembra 2007. godine, jer je bilo određeno veštačenje. Međutim, veštačenje nije sprovedeno u ostavljenom roku, pri čemu prvostepeni sud nije koristio procesne mere propisane Zakonom o parničnom postupku, kako bi se veštačenje blagovremeno sprovelo. Drugostepeni sud je o žalbi protiv prvostepene presude odlučio nakon godinu i po dana (presudom Gž. 3649/12 od 30. oktobra 2012. godine), što se ne može smatrati nerazumno dugim rokom odlučivanja.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, budući da je u sprovedenom dokaznom postupku sud odredio veštačenje i dopunu veštačenja, radi utvrđivanja bitnih činjenica za koje je bilo potrebno stručno znanje, kojim sud ne raspolaže. Međutim, veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku, što je dovelo do izrazite neaktivnosti suda u preduzimanju radnji u postupku u vremenskom periodu koji je trajao tri i po godine. Ustavni sud pri tom ukazuje da sud rukovodi postupkom i da je dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave nalaze o obavljenom veštačenju (u tom smislu, videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava Nankov protiv Makedonije, 2007 . godina).

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku, te da svojim postupcima nije doprineo produženju parnice.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedovoljno delotvornog postupanja i odlučivanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu – Sudska jedinica u Varvarinu u predmetu P. 242/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Varvarinu P. 483/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao, da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepene presude i ocenio da je Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj presudi Gž. 3649/12 od 30. oktobra 2012. godine, dao detaljne, jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Kruševcu – Sudske jedinice u Varvarinu P. 242/10 (03) od 9. marta 2011. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tužioca i izneo stavove koje Ustavni sud ocenjuje kao razumljive i nearbitrarne.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da namerava da, nakon donošenja odluke Ustavnog suda pred redovnim sudovima pokrene postupak za naknadu štete protiv Republike Srbije, iz čega je Sud zaključio da podnosilac ustavne žalbe želi da traži pravično zadovoljenje, nakon utvrđene povrede prava u postupku po ustavnoj žalbi, pred redovnim sudovima, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano da kada Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca, kao i da odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud će odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen. Iz navedenog sledi da je Ustavni sud nadležan da u situacijama kada utvrdi povredu prava, pored ostalog, može odrediti i način pravičnog zadovoljenja podnosioca u vidu naknade meterijalne ili nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen.

Kako je odredbom člana 85. stav 3. Zakona propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, a u ustavnoj žalbi takav zahtev nije postavljen, to Sud nije ni odlučivao o naknadi štete podnosiocu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.