Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 30 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 30 godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete. Zahtev u pogledu meritorne odluke o naknadi štete je odbijen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6910/2011
21.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović, mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Ristića iz Vrnjačke Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radoslava Ristića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vrnjačkoj Banji P. 372/81, kasnije pred Osnovnim sud om u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 558/08 .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba podnosioca izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3490/10 od 14. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoslav Ristić iz Vrnjačke Banje je 28. decembra 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, preko punomoćnika Milenka Čeperkovića, advokata iz Vrnjačke Banje, koju je dopunio 31. decembra 2012. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3490/10 od 14. septembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava i povrede načela sudstva iz člana 142. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vrnjačkoj Banji P. 372/81.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je parnica pred Opštinskim sudom u Vrnjačkoj Banji trajala 30 godina; da su sudovi prilikom presuđenja spornog odnosa primenili Zakon o eksproprijaciji, iako podnosiocu zemljište nije oduzeto putem eksproprijacije, već nasilno; da je izostala primena odredaba koje se odnose na kamatu koja se dosuđuje od dana deposedovanja nepokretnosti koja ima za svrhu da nadomesti izgubljenu dobit koja mu u toku postupka nije bila dosuđena, osim presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3676/98 od 14. septembra 1999. godine; da se ovaj spor imao rešiti primenom odredbe člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a ne primenom Zakona o eksproprijaciji. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 372/81, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 17. jula 1981. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vrnjačkoj Banji protiv tuženog Mineralne vod e „Vrnjci“ iz Vrnjačke Banje , radi naknade štete.

Prvom presudom Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 372/81 od 17. oktobra 1990. godine su odbijeni kao neosnovani tužbe ni zahtevi tužioca i umešača na strani tužioca , a u pogledu troškova je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca i umešača na strani tužioca, Okružni sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 196/91 od 8. marta 1991. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 372/91 od 17. oktobra 1990. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak .

Drugom presudom Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 182/91 od 12. novembra 1991. godine ponovo su odbijeni kao neosnovani svi tužbeni zahtev tužilaca i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužilaca Okružni sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 726/92 od 23. oktobra 1992. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 182/91 od 12. novembra 1991. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, trećom presudom Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 792/92 od 10. oktobra 1996. godine delimično su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca , a delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca na ime naknade za zauzeto zemljište za iznos od 37.060,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 10. oktobra 1996. godine do isplate, u delu naknade štete za uništene i oštećene zasade za iznos od 68.670,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 10. oktobra 1996. godine do isplate i u delu na ime naknade štete na zbog umanjene vrednosti preostalog dela katastarskih parcel a 56/28 i 56/11 , obe u KO Vrnjačka Banja , za iznos od 5.992,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 10. oktobra 1996. godine do isplate, i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Okružni sud u Kraljevu je presudom Gž. 215/97 od 26. januara 1998. godine, u stavu prvom izreke , odbi o kao neosnovane žalbe stranaka, a presudu Opštinskog suda u Vrnjačkoj banji P. 792/92 od 10. oktobra 1996. godine potvrdio u delovima izreke pod tačkom 1. (a, b, IIa, b III, IVb) , dok je stavom drugim izreke ista presuda je ukinuta u delu izreke pod tačkom 1. c i d i pod tačkom 5 . i predmet je vra ćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

Odlučujući o reviziji tužioca Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3676/98 od 14. septembra 1999. godine ukinuo presude Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 792/92 od 10. oktobra 1996. godine u izreci pod 2/b, 3, 4/b i Okružnog suda u Kraljevu Gž. 215/97 od 26. januara 1998. godine u delu kojim je u stavu prvom drugostepene presude odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delovima izreke 2/b, 3 . i 4/b, pa je predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutim delovima.

Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji je presudom P. 80/98 od 31. decembra 2003. godine odbio tužbene zahteve tužioca kao neosnovane, osim u delu za naknadu štete za uništene i opštećene zasade na delu katastarskih parcel a 56/11 i 56/28 , obe u KO Vrnjačka Banja , za iznos od 40.840,14 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 31. dec embra 2003. godine do isplate, i obavezao je tuženog na naknadu troškova parničnog postupka tužiocu .

Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Okružni sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 1154/04 od 27. januara 2005. godine ukinuo presudu Opštinskog sud a u Vrnjačkoj Banji P. 80/98 od 31. decembra 2003. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, petom po redu presudom P. 87/05 od 20. novembra 2006. godine Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obaveza o tužen og da mu na ime naknade za zauzeti deo katastarsk ih parcel a 56/11 i 56/28 , obe u KO Vrnjačka Banja , isplati iznos od 1 .215.120,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate, stavom drugim izreke je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca na ime naknade štete za uništene i oštećene zasade i obavezao tuženog da mu isplati iznos od 309.294,33 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom poč ev od dana presuđenja do isplate, stavom trećim izreke presude je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za preostali traženi iznos iz stava drugog izreke od 273.261,06 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. septembra 2006. godine do isplate, stavom četvrtim izreke je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obaveza o tuženog da mu na ime izmakle koristi zbog nekorišćenja dela katastarskih parcela 56/11 i 56/28, obe u KO Vrnjačka Banja , isplati iznos od 25.384.340,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom poč ev od dana presuđenja do isplate, stavom petim izreke je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obaveza o tuženog da mu na ime naknade zbog umanjene vrednosti preostalog dela katastarskih parcela 56/11 i 56/28, obe u KO Vrnjačka Banja , isplati iznos od 1.025.881,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom poč ev od dana presuđenja do isplate, stavom šestim izreke je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za kamatu preko dosuđene u stavu prvom, drugom, četvrtom i petom izreke za period od 15. septembra 2006. godine kao dana preciziranja tužbenog zahteva do 20. novembra 2006. godine, a stavom sedmim izreke presude je obavezao tužen og da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Kraljevu je presudom Gž. 341/07 od 16. maja 2007. godine potvrdio presudu Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 87/05 od 20. novembra 2006. godine u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom i sedmom izreke.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3078/07 od 25. novembra 2008. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Kraljevu Gž. 341/07 od 16. maja 2007. godine i presudu Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 87/05 od 20. novembra 2006. godine u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom i sedmom izreke presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku za nepravnosnažni deo tužbenog zahteva, Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji je nakon dopunskog veštačenja doneo presudu P. 558/08 od 16. novembra 2009. godine kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca na ime naknade za zauzeti deo katastarskih parcela 56/11 i 56/28 , obe u KO Vrnjačka Banja i obaveza o tužen og da mu isplati iznos od 561.600,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate , a odbio za iznos preko dosuđenog iznosa iz stava prvog izreke sa zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke presude sud je odbi o kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca na naknadu ime izmakle koristi zbog nekorišćenja navedenih parcela u iznosu od 25.384.340,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, stavom četvrtim izreke je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obaveza o tužen og da mu naknadi šteti za uništene i oštećene zasade u iznosu od 534.241,31 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, a odbio za iznos preko dosuđenog iznosa iz stava četvrtog izreke presude sa zakonskom zateznom kamatom; stavom šestim izreke presude je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obaveza o tužen og da mu naknadi naknadu štete zbog umanjenja vrednosti preostalog dela katastarskih parcela 56/11 i 56/28 , obe u KO Vrnjačka Banja , isplati iznos od 257.759,64 din ara, sa zakonskom zateznom kamatom, a odbio za iznos preko dosuđenog iznosa iz stava šestog izreke, sa zakonskom zateznom kamatom ; stavom osmim izreke je obavezao tužen og da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž. 2179/10 od 18. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke , potvrdio presudu Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 558/08 od 16. novembra 2009. godine, a stavom drugim izreke je ukinuo odluku o troškovima parničnog postupka iz stava osmog izreke prvostepene presude i u ovom delu je vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Kraljevu da ponovi postupak.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 3490/10 od 14. septembra 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog sud a u Kragujevcu Gž. 2179/10 od 18. juna 2010. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da pravnosnažno dosuđeni iznos od 561.600,00 dinara predstavlja naknadu štete, koju je tužilac pretrpeo krivicom tuženog u smislu čl. 154, 158. i 185. Zakona o obligacionim odnosima i shodne primene odredbe člana 72. stav 2. Zakona o eksproprijaciji. Priznavanjem prava na isplatu naknade štete za izuzete nepokretnosti, bez sprovođenja zakonom propisanog postupka, koja naknada tužiocu nikada nije isplaćena, iako je deposediran sa delova svojih tadašnjih parcela u toku 1981. godine, tužilac je izgubio pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi zbog nekorišćenja delova katastarskih parcela 56/11 i 56/28, obe u KO Vrnjačka Banja, pa je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu ove štete.

Osnovni sud u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji je rešenjem P. 558/08 od 1. februara 2011. godine obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.174.799,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 304/12 od 27. aprila 2012. godine preinačio rešenje Osnovnog sud a u Kraljevu P. 558/08 od 1. februara 2011. godine i obavezao je tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 143.706,90 dinara.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da je sudska vlast jedinstvena na teritoriji Republike Srbije, da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora i da je raspravljanje pred sudom javno i može se ograničiti samo u skladu s Ustavom (član 142. stav 1, 2, i 3.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27 /92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 362. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11) je propisano da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. stav 2.).

Zakonom o eksproprijaciji ("Službeni glasnik SRS", br. 47/77-prečišćen tekst, 6/78 i 27/78) bilo je propisano da n epokretnost na kojoj postoji pravo svojine eksproprijacijom postaje društvena svojina (potpuna eksproprijacija) (član 4. stav 1.).

Zakonom o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS", broj 53/95) bilo je propisano: da se v isina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi (član 41. stav 2.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta (član 42.); da se naknada za eksproprisani vinograd ili voćnjak koji daje plodove određuje tako što se odredi obeštećenje za zemljište prema članu 42. ovog zakona, pa se tom iznosu doda tržišna cena neamortizovanih investicija uloženih za podizanje i održavanje takvog vinograda ili voćnjaka i iznos čistog prinosa koji bi taj vinograd ili voćnjak dao, s obzirom na svoju starost i plodnost, za onoliko godina koliko je potrebno da se podigne i da stupi u punu rodnost nov vinograd ili voćnjak, da se naknada za eksproprisani mlad vinograd ili voćnjak koji ne daje plodove određuje tako što se odredi naknada za zemljište prema članu 42. ovog zakona, pa se tome doda vrednost investicija uloženih za njegovo podizanje i iznos čistog prinosa koji bi se ostvario za onoliko godina koliko je taj vinograd ili voćnjak star do trenutka eksproprijacije, kao i da se po odredbama st. 1. i 2. ovog člana određuje naknada i za pojedina stabla voćaka i čokota vinove loze koji se nalaze na eksproprisanom zemljištu (član 45.); da se naknada za eksproprisani rasadnik određuje kao za poljoprivredno zemljište (član 42.), da se ovako određena naknada uvećava za tržišnu cenu sadnog materijala (sadnice i ostali materijal za reprodukciju) koji raniji sopstvenik nije iskoristio do dana predaje nepokretnosti korisniku eksproprijacije (član 46.); da će se postupak po predlogu za eksproprijaciju koji nije pravosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona, osim u slučajevima kada postupak eksproprijacije nije pravosnažno okončan, a u pitanju su poslovni i stambeni objekti i da će se p ostupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, u kome do dana stupanja na snagu ovog zakona nije zaključen sporazum o naknadi, odnosno nije doneta pravosnažna sudska odluka, okončati po odredbama ovog zakona (član 72.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja parnice trajao 30 godina i devet meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka više od 30 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud naročito ističe da Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji u navedenom periodu nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost, odnosno da se nije aktivno bavio spornim predmetom u smislu pribavljanja ili izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica koje su od značaja za efikasno presuđenje. Sud je pripremno ročište zakazao nakon jedne i po godine, a osim toga ročišta su najčešće odlagana, samo nakon kostatacije suda da su punomoćnici parničnih stranaka pristupili ročištu za glavnu raspravu. Osim toga, drugostepeni sud je dva puta u celosti ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, da bi i treći put delimično ukinuo prvostepenu presudu, a Vrhovni sud Srbije je u postupku po reviziji ukinuo pravnosnažne presude prvostepenog i drugostepen og suda. Nakon toga, drugostepeni sud je i četvrti put ukinuo prvostepenu presudu i predmet ponovo vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a tek je peti put potvrdio prvostepenu presudu, da bi iste u postupku po reviziji, Vrhovni sud Srbije ponovo ukinuo i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku, Apelacioni sud u Kragujevcu je šesti put potvrdio prvostepenu presudu, osim u delu odluke o troškovima parničnog postupka, a Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca i potvrdio drugostepenu presudu. Dakle, pored postupanja Opštinskog suda, odgovornost za neprimereno dugo trajanje predmetne parnice snosi i Okružni sud koji je, kao drugostepeni sud, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja imao mogućnost, saglasno navedenoj odredbi člana 362. stav 2. Zakona o parničnom postupku, da sam zakaže raspravu i donese odluku kojom bi pravnosnažno okončao predmetni postupak, bez potrebe da predmet pet puta vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'', broj predstavke 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, kao ni njegov punomoćnik, nisu doprineli neopravdanoj dužnini nj egovog trajanja, jer su se uredno odazivali svim zakazanim ročištima i preduzimali sve procesne radnje.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje kako Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji, tako i Okružnog suda u Kraljevu, dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao 30 godin a i devet meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vrnjačkoj Banji u predmetu P. 372/81, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe izjavljen om protiv presude Vrhovnog kasacinog suda Rev. 3490/10 od 14. septembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava , a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud prethodno ukazuje na svoj stav da, pored ostalog, nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, osim ako iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, kao i razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, u smislu člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju , nad nepokretnostima tužioca izvršeno oduzimanje (zauzimanjem) nepokretnosti, čime je izvršena faktička eksproprijacija u korist pravnog prethodnika tuženog, zbog čega tužiocu, kao sopstveniku oduzete nepokretnosti i pripada pravo na naknadu u visini njene tržišne cene, prema Zakonu o eksproprijaciji. U vreme faktički izvršene eksproprijacije nepokretnosti tužioca, članom 4. tada važećeg Zakona o eksproprijaciji bilo je predviđeno da nepokretnost na kojoj postoji pravo svojine eksproprijaciojom postaje društvena svojina (potpuna eksproprijacija). Prinudnim oduzimanjem i prenošenjem u društvenu svojinu promenjen je sopstvenik eksproprisane nepokretnosti, odnosno u konkretnom slučaju, pravni prethodnik tuženog je postao nosilac prava raspolaganja na ovoj nepokretnosti, koj a je tada postala društvena svojina. Prema tome, ako se isplatom potpune vrednosti oduzete nepokretnosti priznaje izvršeni čin faktičke eksproprijacije, koji iznos je tužiocu dosuđen pravnosnažnom presudom, to znači da tužilac od tog vremena više nije bio vlasnik nepokretnosti, zbog čega mu ne bi pripadalo pravo na izmaklu korist zbog nekorišćenja oduzetog dela parcele.

Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je Vrhovni kasacioni sud u svemu obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Ustavni sud je ustanovio da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljeni sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama, te da je odluka lišena bilo kakve proizvoljnosti ili arbitrernosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenio da osporenom presudom podnosioc u ni su povređen i pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i pravo na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. Ustava , pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu , kao neosnovanu.

S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom utvrđenog načela sudstva iz člana 142. stav 1, 2. i 3. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenim načelom ne garantuje neko od ljudskih prava ili sloboda čija bi povreda bila predmet zaštite u postupku po ustavnoj žalbi.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 30 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti