Neosnovanost ustavne žalbe zbog doprinosa podnosilaca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao dugo, utvrđeno je da su podnosioci svojim ponašanjem, prvenstveno kašnjenjem u plaćanju veštačenja i saglašavanjem sa zastojima, značajno doprineli njegovom odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Drobnjakovića i Zorana Brkovića, obojice iz Čačka, Radeta Antonijevića iz sela Gojna Gora, opština Gornji Milanovac i Mlađa Lazovića iz sela Miokovci, opština Čačak, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milenka Drobnjakovića, Zorana Brkovića, Radeta Antonijevića i Mlađa Lazovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1454/04, a zatim pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 34/10.

2. Odbacuje se ustavna žalba Milenka Drobnjakovića, Zorana Brkovića, Radeta Antonijevića i Mlađa Lazovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1430/13 od 15. jula 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Drobnjaković i Zoran Brković, obojica iz Čačka, Rade Antonijević iz sela Gojna Gora, opština Gornji Milanovac i Mlađo Lazović iz sela Miokovci, opština Čačak, preko punomoćnika Radenka Glavonjića, advokata iz Čačka, podneli su, 27. avgusta 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1430/13 od 15. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli predmetni parnični postupak tužbama podnetim krajem 2004. godine; da je postupak trajao devet godina, što samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka; da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a time i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava; da je pravo podnosilaca na pravično suđenje povređeno zbog povrede imperativnih propisa koje je sud trebalo da primeni; da osporena odluke nije u skladu sa zakonom, jer je tuženi bio u obavezi da u celom spornom periodu, tj. i u periodu počev od 1. februara 2002. godine pa nadalje, primenjuje poslednju utvrđenu cenu rada iz januara 2002. godine, jer je Posebni kolektivni ugovor bio u primeni tokom celog spornog perioda; da je nezakonita i odluka suda o troškovima parničnog postupka, jer podnosiocima pripada naknada troškova srazmerno uspehu u sporu. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosilaca, utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete, preinači osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu i prizna pravo podnosiocima na troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 34/10 (2004), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Milenko Drobnjaković iz Čačka je, zajedno sa još troje tužilaca, 28. oktobra 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog HI „1. maj“ a.d. iz Čačka, radi isplate razlike zarade i regresa, koja je zavedena u sudu pod brojem P1. 1454/04.

Rade Antonijević i Mlađo Lazović, zajedno sa još dvojicom tužilaca, podneli su istom sudu 19. novembra 2004. godine istovrsnu tužbu protiv istog tuženog, koja je zavedena pod brojem P1. 1671/04, a Zoran Brković je, zajedno sa još dvojicom tužilaca, podneo tužbu 27. decembra 2004. godine, koja je zavedena pod brojem P1. 2033/04. Svi tužioci po ovim tužbama bili su zastupani preko istog advokata.

Prvo ročište u predmetu P1. 1454/04 je održano 23. decembra 2004. godine.

Ročište zakazano za 11. april 2005. godine je, na predlog punomoćnika parničnih stranaka, odloženo da bi se videlo koji tužioci povlače tužbu i predložilo spajanje postupaka.

Na ročištu održanom 13. juna 2005. godine, Opštinski sud u Čačku je dozvolio spajanje predmeta P1. 1671/04 i P1. 2033/04 sa predmetom P1. 1454/04, radi zajedničkog rešavanja, a punomoćnik tužilaca je dostavio precizirani tužbeni zahtev za šest tužilaca, među kojima su bili i podnosioci ustavne žalbe. U toku postupka jedan tužilac su povukao tužbu, a tužbeni zahtev je više puta preciziran.

Nakon toga, prvostepeni sud je, do donošenja prvostepene presude 18. oktobra 2012. godine, zakazao još 39 ročišta (12. septembra i 14. novembra 2005, 23. januara, 20. marta, 15. maja, 3. jula, 28. avgusta i 20. novembra 2006, 15. januara, 12. marta, 14. maja, 9. jula, 29. oktobra i 24. decembra 2007, 18. februara, 9. juna, 29. septembra i 17. novembra 2008, 19. januara, 23. marta, 15. juna, 14. septembra i 2. novembra 2009, 18. januara, 12. aprila, 7. juna i 15. novembra 2010, 10. januara, 23. maja, 20. juna, 12. septembra, 7. novembra i 29. decembra 2011, te 9. februara, 29. marta, 24. maja, 21. juna, 30. avgusta i 18. oktobra 2012. godine), od kojih osam nije održano iz razloga na strani suda (nedostatak procesnih pretpostavki, sprečenost postupajućeg sudije, odnosno nalaženje spisa kod veštaka).

Na ročištu 14. novembra 2005. godine, na predlog tužilaca, prvostepeni sud je odredio veštačenje putem sudskog veštaka ekonomske struke D. Š, na okolnost pripadajuće razlike zarade i pripadajućeg regresa za tužioce za utuženi period, a nalaz i mišljenje veštak je dostavio 19. januara 2006. godine.

Tužioci su se izjasnili o nalazu i mišljenju sudskog veštaka. 7. februara 2006. godine, a tuženi 15. maja 2006. godine. Veštak je dostavio prvostepenom sudu izjašnjenje o primedbama stranaka 28. septembra 2006. godine, a zatim i dopunsko izjašnjenje 5. decembra 2006. godine. Na ročištu 15. januara 2007. godine naloženo je veštaku D. Š. da se izjasni o svim primedbama u podnesku tužilaca od 7. februara 2006. godine, a tužiocima da uplate naknadu za veštačenje.

Ročište zakazano za 12. mart 2007. godine je, na saglasan predlog stranaka, odloženo radi eventualnog rešavanja spora dogovorom stranaka.

Postupak je nastavljen na ročištu 14. maja 2007. godine kada je, na predlog tužilaca, koji nisu uplatili naknadu za dopunsko veštačenje, određeno novo ekonomsko veštačenje putem veštaka R. V, sa istim zadatkom kao i kod prethodnog veštačenja. Punomoćnik tužilaca je, nakon više odloženih ročišta zbog neuplate naknade za veštačenje, na ročištu 9. juna 2008. godine dostavio dokaze o uplati naknade za veštačenje od strane dvojice tužilaca i obavestio da će dokaze za ostale tužioce dostaviti naknadno. Na ovom ročištu, punomoćnik tužilaca je dostavio i podnesak zakonskih naslednika tužioca pok. B. V. o njihovom stupanju u parnicu na mesto preminulog tužioca.

Veštak R. V. je 6. avgusta 2008. godine dostavio prvostepenom sudu izveštaj za četiri tužioca (od šest tužilaca) koji su uplatili predujam troškova.

Veštak je 13. oktobra 2008. godine dostavio izjašnjenje o primedbama tuženog od 24. septembra 2008. godine i primedbama tužilaca od 29. septembra 2008. godine na njegov izveštaj, a zatim i dopunsko izjašnjenje od 17. novembra 2008. godine.

Tužioci su se o izjašnjenju veštaka izjasnili podneskom od 25. novembra 2008. godine.

Na ročištu 19. januara 2009. godine tužilac N. A. je povukao tužbu, a punomoćniku tužilaca je naloženo da dostavi izjašnjenje tužioca Radeta Antonijevića o tome da li će uplatiti naknadu za veštačenje. Nakon toga, punomoćnik tužilaca je u odnosu na imenovanog otkazao punomoćje na ročištu 23. marta 2009. godine, a Rade Antonijević se nije odazivao na pozive za ročište, da bi 7. novembra 2011. godine ponovo ovlastio istog advokata za zastupanje. U tom periodu tri ročišta nisu održana jer prvostepeni sud nije mogao da obezbedi uredno dostavljanje poziva imenovanom (2. novembra 2009, 15. novembra 2010. i 20. juna 2011. godine).

Na ročištu 14. septembra 2009. godine prvostepeni sud je, na predlog tuženog, odlučio da izvede dokaz uvidom u spise predmeta istog suda P1. 1693/04 u kome je obavljeno veštačenje od strane veštaka M. F. Ovo je izvedeno na ročištu od 12. aprila 2010. godine pred Osnovnim sudom u Čačku, a pred istim postupajućim sudijom, kada je prvostepeni sud odredio zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka u predmetu P1. 31/10.

Na ročištu 7. juna 2010. godine prvostepeni sud je odredio izvođenje dokaza uvidom u spise predmeta istog suda P1. 109/10, a na ročištu 10. januara 2011. godine je prihvatio saglasan predlog stranaka da se odredi zastoj u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka u predmetu P1. 109/10, s obzirom na to da eventualno dalje predlaganje izvođenja dokaza zavisi od ishoda tog postupka i odredio zastoj u trajanju od tri meseca. Postupak je nastavljen na ročištu 23. maja 2011. godine.

Na predlog stranaka da se pozove veštak R. V. da u skladu sa nalozima iz drugostepene presude u predmetu istog suda P1. 109/10 izradi nalaz i mišljenje, prvostepeni sud je na ročištu 29. decembra 2011. godine naložio veštaku R. V. da dostavi dopunsko izjašnjenje.

Tužioci su na ročištu 29. marta 2012. godine dostavili dokaz o uplati predujma za ovo veštačenje, ovoga puta i za tužioca Radeta Antonijevića, te je veštak izvršio dopunsko veštačenje i nalaz dostavio 17. aprila 2012. godine. Po nalogu suda od 21. juna 2012. godine da dopuni nalaz po predlogu tuženog kako je dato u nalogu suda sa ročišta od 29. decembra 2011. godine, veštak je dostavio drugo dopunsko veštačenje 3. septembra 2012. godine.

Osnovni sud u Čačku je presudom P1. 34/10 od 18. oktobra 2012. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca, tako što je obavezao tuženog da tužiocima na ime razlike zarade u periodu od 1. oktobra 2001. do januara 2002. godine i na ime regresa za utuženi period isplati novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom kao u tačkama prvoj, drugoj, trećoj, četvrtoj, petoj, sedmoj, devetoj, jedanaestoj, trinaestoj i petnaestoj izreke, delimično odbio tužbeni zahtev za isplatu razlike zarade za period od 1. februara 2002. do novembra 2004. godine, kao u tački šestoj, osmoj, desetoj, dvanaestoj i četrnaestoj izreke, a u tački šesnestoj izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 11. januara 2012. godine, a tužioci 17. januara 2012. godine.

Na zahtev punomoćnika tužilaca, Osnovni sud u Čačku je 13. marta 2012. godine doneo rešenje o ispravci navedene presude.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, osporenom presudom Gž1. 1430/13 od 17. jula 2013. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku P1. 34/10 od 18. oktobra 2012. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1. 34/10 od 13. marta 2013. godine, u tačkama šestoj, sedmoj, osmoj, devetoj, desetoj, jedanaestoj, dvanaestoj, trinaestoj, četrnaestoj, petnaestoj i odluci o troškovima postupka, sadržanoj u šesnaestoj tački izreke.

U obrazloženju osporene presude se navodi: da su protiv navedene prvostepene presude žalbu izjavili svi tužioci, i to u odnosu na odluku suda iz tačaka šeste, osme, desete, dvanaeste, četrnaeste i odluke o troškovima postupka iz šesnaeste tačke izreke presude, a tuženi je izjavio žalbu u odnosu na sedmu, devetu, jedanaestu, trinaestu i petnaestu tačku izreke; da je Apelacioni sud našao da žalbe ni tužilaca, a ni tuženog nisu osnovane; da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP-a, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP-a, na koju se ukazuje žalbom tuženog, jer pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može sa sigurnošću ispitati; da se neosnovano žalbama tužilaca i tuženog ukazuje da je prvostepena presuda u pobijanim delovima doneta na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili primene materijalnog prava. U obrazloženju osporene presude se, takođe, pored ostalog, navodi: da je sa stavom i zaključkom prvostepenog suda, u potpunosti saglasan i Apelacioni sud, koji u svemu kao pravilne i potpune prihvata sve date razloge prvostepenog suda, kako u odnosu na odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike za period od 1. februara 2002. godine zaključno sa novembrom mesecom 2004. godine, tako i u odnosu na odluku o obavezivanju tuženog na isplatu regresa za ceo utuženi period; da se neosnovano u žalbi tužilaca navodi da je tuženi bio dužan da tužiocima isplati zaradu za period od 1. februara 2002. do 31. decembra 2004. godine primenom cene rada u iznosu od 5.100,00 dinara, kao poslednjom utvrđenom cenom rada Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale za januar 2002. godine; da je ove navode tužilačka strana iznosila i u prvostepenom postupku, ali je prvostepeni sud pravilno razrešio ovo sporno pitanje; da je naime, Aneksom 13 Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale („Službeni glasnik PC“, broj 65/01) utvrđena cena rada za najjednostavniji rad (za koeficijent 1,00) na nivou hemije i nemetala Srbije za prosečni mesečni fond od 174 časa za period oktobar - decembar 2001. i januar 2002. godine, pri čemu cena rada za januar 2002. godine iznosi 5.100,00 dinara; da ova cena rada važi samo za navedene mesece, zbog čega se nije mogla primenjivati i na naredne mesece, pa ni cena rada od 5.100,00 dinara, koja je utvrđena samo za januar mesec 2002. godine, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud; da kako od 1. februara 2002. godine Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale nije utvrđivana cena rada zaključno sa novembrom 2004. godine, to se po pravilnom utvrđenju prvostepenog suda nije mogla primenjivati cena rada utvrđena za januar 2002. godine, već cena rada koju je utvrdio tuženi u skladu sa svojim Pojedinačnim kolektivnim ugovorima, što je i činio, a što je veštačenjem i utvrđeno; da je pravilna i odluka o troškovima postupka, koja je doneta uz pravilnu primenu odredba člana 149. stav 2. ZPP-a, upravo uz vođenje računa o tome da su tužioci delimično uspeli u sporu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u predmetnom parničnom postupku, propisivao je u odredbama člana 10. da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Odgovarajuća odredba sadržana je i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14 i 15/15).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe osporeni parnični postupak pokrenuli podnošenjem tužbi Opštinskom sudu u Čačku u periodu od 28. oktobra do 27. decembra 2004. godine, a da je isti okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Kragujevcu 15. jula 2013. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao ukupno osam godina i osam meseci, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenom sporu, imajući u vidu okolnost da je, nakon odluke o spajanju predmeta, na tužilačkoj strani bilo prvobitno šest, a zatim pet lica, da je sud trebalo da odluči o više tužbenih zahteva, kao i da je sud sproveo obiman dokazni postupak u kome je bilo nužno izvesti dokaz veštačenjem, koje samo po sebi, po pravilu, dovodi do dužeg trajanja postupka.

Ustavni sud takođe smatra da su podnosioci ustavne žalbe imali opravdani interes za efikasno okončanje predmetnog postupka, s obzirom na to da su predmet spora bila primanja iz rada i po osnovu rada.

Razmatrajući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je, ocenio da su podnosioci ustavne žalbe u velikoj meri doprineli dugom trajanju prvostepenog postupka, a njihov doprinos se ispoljio na više načina. Pre svega, iako je, na predlog tužilaca, prvostepeni sud 14. maja 2007. godine odredio izvođenje novog veštačenja, tužioci su tek posle skoro trinaest meseci (9. juna 2008. godine) dostavili dokaz o uplati naknade za veštačenje, i to ne svih tužilaca, tako da je prvo veštačenje 6. avgusta 2008. godine urađeno u odnosu na četiri od šest tužilaca koji su podneli tužbu. Kod određivanja dopunskog veštačenja 29. decembra 2011. godine, tužioci su dostavili dokaz o uplati posle tri meseca (29. marta 2012. godine). Pri tome, tužilac Rade Antonijević, koji je i jedan od podnosilaca ustavne žalbe, je naknadu za veštačenje prvi put uplatio tek 2012. godine, te je njegovo potraživanje bilo obuhvaćeno dopunskim veštačenjem od 17. aprila 2012. godine. U međuvremenu imenovani se nije odazivao na pozive suda u periodu od preko dve i po godine, iako mu je punomoćnik bio otkazao punomoćje. Takođe, bilo je više slučajeva da punomoćnik tužilaca dostavlja podnesak prvostepenom sudu na dan održavanja ročišta, iako je to bilo moguće učiniti ranije, a što je imalo za posledicu ostavljanje naknadnog roka za izjašnjenje protivne stranke i odlaganje ročišta (tako na ročištima 29. septembra 2008. i 14. septembra 2009. godine). Osim toga, prvostepeni sud je po predlozima punomoćnika stranaka u dva maha određivao zastoj postupka do okončanja postupaka u drugim parničnim predmetima istog suda (12. aprila 2010. i 10. januara 2011. godine), iz čega proizlazi da su podnosioci ustavne žalbe kao tužioci na neki način „vezivali“ tok ove parnice za ishod drugih postupaka, a time i doprineli produženju trajanja predmetnog postupka.

Pored toga, po oceni Ustavnog suda na teret postupajućeg suda se ne može staviti ni period od podnošenja tužbi do odlučivanja prvostepenog suda o predlogu tužilaca za spajanje parničnih postupka 13. juna 2006. godine, nakon čega je parnični postupak, u stvari, počeo da teče, kao ni odlaganje ročišta 12. marta 2007. godine radi eventualnog rešavanja spora mirnim putem, koje je produžilo trajanje postupka za još dva meseca.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da izvesni propusti na strani prvostepenog suda kao što je navedeni manji broj neodržanih ročišta iz razloga na strani suda, te slučajevi u kojima sud nije blagovremeno dostavio strankama podneske primljene između dva ročišta, zbog čega je naredno ročište moralo biti odloženo (20. marta 2006, te 24. maja 2012. godine), ne mogu predstavljati osnov za utvrđivanje odlučujućeg doprinosa nadležnog prvostepenog suda trajanju predmetnog postupka. Postupak po žalbama protiv prvostepene presude, pak, je efikasno okončan, jer je drugostepena presuda doneta šest meseci nakon izjaljivanja žalbi parničnih stranaka.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, niti je trajanjem postupka moglo biti povređeno pravo podnosilaca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tom delu odbio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1430/13 od 15. jula 2013. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, navodi ustavne žalbe zapravo u osnovi ponavljaju stavove o primeni merodavnog materijalnog i procesnog prava koje su podnosioci iznosili u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a o kojima se Apelacioni sud u Kragujevcu izjasnio, dajući, kao i prethodno prvostepeni sud, dovoljne i jasne razloge za donetu odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu, uključujući i odluku o troškovima parničnog postupka, Ustavni sud takvo obrazloženje ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Ustavni sud je stoga ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik PC “, broj 103/13 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Neosnovanost ustavne žalbe zbog doprinosa podnosilaca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti