Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete. Istovremeno, odbija žalbu u delu koji se odnosi na pravilnost obračuna plate i penzije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R . iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7231/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3656/11 od 22. maja 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R . iz Kragujevca izjavio je , 27. avgusta 2013. godine , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3656/11 od 22. maja 2013. godine i radnji tužene koje se odnose na isplatu plate podnosiocu ustavne žalbe za period od marta 2001. godine, pa do maja 2005. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7231/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da osporena presuda ne zadovoljava standarde obrazložene sudske odluke; da je pravo na pravično suđenje povređeno zbog pogrešne primene materijalnog prava; da je parnični postupak, čija se dužina osporava, trajao duže od šest godina zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da osporava radnje tužene koje se odnose na isplatu plate podnosiocu ustavne žalbe za period od marta 2001. godine, pa do maja 2005. godine, koja mu je isplaćivana bez ikakvog pravnog akta. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P1. 7231/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 12. marta 2007. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu zahtevajući da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane da mu isplati određene novčane iznose na ime razlike između pripadajuće neto plate i isplaćene neto plate za period od 1. februara 2000. do 31. maja 2005. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i određene novčane iznose na ime razlike između penzije koju bi dobio da mu je plata bila pravilno isplaćivana i isplaćene penzije za period od 1. juna 2005. godine, pa do dana podnošenja tužbe.

Tužena je 18. aprila 2007. godine odgovorila na tužbu, a do kraja 2007. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu.

Na ročištu održanom 11. marta 2008. godine određeno je izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Veštak je 15. oktobra 2008. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, a ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. decembar 2008. godine nije održano „zbog dojave o postavljenoj bombi“. Opštinski sud je 15. decembra 2008. godine odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 2. mart 2009. godine nije održano, jer uredno pozvani veštak, koga je trebalo saslušati nije došao. Veštak je 14. avgusta 2009. godine dostavio dopunski nalaz sudu.

U toku 2010. godine pred Osnovnim sudom nijedno ročište za glavnu raspravu nije održano. Naime, ročište zakazano za 7. maj 2010. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, dok ročište zakazano za 25. oktobar, nije održano „jer nisu bili ispunjeni procesni uslovi“.

Tužilac je 24. januara 2011. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Osnovni sud je nakon ročišta održanog 3. marta 2011. godine, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 7231/10, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da na ime razlike između pripadajuće neto plate i isplaćene neto plate za period od marta 2001. godine, pa do maja 2005. godine isplati određene iznose sa zakonskom zateznom kamatom u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom izvršenja. Stavom drugim izreke presude delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da na ime razlike između pripadajuće neto plate i isplaćene neto plate za period od januara 2000. godine , pa do februara 2001. godine isplati ukupan iznos od 19.001 ,22 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačno opredeljeni mesečni iznos razlike počev od 20. dana u mesecu za isplatu iz prethodnog meseca, pa do isplate. Stavom trećim izreke presude usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da na ime razlike između pripadajućeg iznosa penzije i isplaćenog iznosa penzije za period od juna 2005. godine , pa do decembra meseca 2007. godine isplati tužiocu određene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom kao u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja , a u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužioca naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužene od 11. maja 2011. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 3656/11 od 22. maja 2013. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu u stavovima prvom i drugom, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca. Preinačeno je i rešenje o troškovima postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno: da je tužilac, kao profesionalni pripadnik Vojske Jugoslavije u činu potpukovnika, bio u radnom odnosu kod tužene do 31. maja 2005. godine; da je tužilac ostvario pravo na starosnu penziju počev od 1. juna 2005. godine, na osnovu rešenja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika broj 548762 od 8. jula 2005. godine; da je tužena pogrešno obračunavala zaradu tužiocu u periodu od 2000. do 2005. godine u iznosu manjem od tri neto zarade koje po zakonu služe kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u Republici Srbiji; da je tužilac bio upoznat sa sadržajem naredbe u kojoj su bile određene platne grupe, formacijsko mesto i čin, a visina koeficijenta bila je određena Zakonom o Vojsci Jugoslavije, odnosno plata je obračunata i isplaćivana po ugovoru; da s tim u vezi nije vođen spor; da je prvostepeni sud utvrdio visinu potraživanja na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast i odlučio kao u stavu prvom izreke ožalbene presude; da je utvrđeno da je zastarelo potraživanje tužioca za period od januara 2000. godine, pa do februara 2001. godine, zbog čega je prvostepeni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kako je odlučeno kao u stavu drugom izreke, a protiv prvostepene presude u ovom delu tužilac nije podneo žalbu; da je takođe, prvostepeni sud utvrdio da je tužiocu priznato pravo na starosnu penziju počev od 1. juna 2005. godine, čija visina iznosi 83% od penzijskog osnova, rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od 8. jula 2005. godine; da je veštačenjem utvrđeno koliko iznosi razlika između pripadajućeg iznosa penzije i isplaćenog iznosa penzije za period od juna 2005. godine, pa do decembra 2007. godine; da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je ožalbena presuda morala biti preinačena u stavu prvom i trećem izreke; da se plata profesionalnim vojnicima utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku u smislu člana 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije; da se prema tome, plate oficira, podoficira, civilnih lica i profesionalnih vojnika, utvrđuju rešenjem kao pojedinačnim aktom, čiju kontrolu vrši drugostepeni organ i nadležni sud u upravnom sporu; da odluku o visini plata za pripadnike vojske, donosi starešina, na osnovu člana 152. Zakona o vojsci Jugoslavije, a kontrola zakonitosti te odluke se vrši na osnovu člana 156. istog Zakona; da su kriterijumi za određivanje plate određeni navedenom Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije; da prema članu 52. stav 1. navedene Uredbe u vezi sa čl. 75. i 137. Zakona o vojsci Jugoslavije, savezna vlada određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u vojsci; da prema članu 52. stav 2. Uredbe, savezni ministar odbrane u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava donosi odluku o vrednosti boda, odnosno koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja; da je prilikom utvrđivanja koeficijenta za ukupan iznos sredstava za plate, savezna vlada bila u obavezi da poštuje Zakon o finansiranju SRJ, po kome je u čl. 25. i 29. bilo propisano da su organi i organizacije SRJ dužni da svoje predračune sredstava usklade sa iznosima sredstava utvrđenih u saveznom budžetu, te da nosioci i korisnici sredstava saveznog budžeta mogu ostvariti obaveze na teret tih sredstava u granicama budžetom raspoređenih sredstava za određene namene do kraja godine za koju je budžet donesen; da s obzirom na citirane propise, odredba člana 75. Zakona o vojsci Jugoslavije ne predstavlja neposredni izvor prava za isplatu plata profesionalnih vojnika, već se navedenom odredbom određuje visina potrebne sume sredstava u budžetu po određenim parametrima; da rešenja o pravima, konkretno o pravu na platu i obimu prava odnosno visini plate profesionalnih pripadnika vojske, imaju karakter upravnog akta, koji se donosi u dvostepenom postupku (član 156. navedenog Zakona), a pravo na pokretanje upravnog spora, protiv konačne odluke u ovim stvarima nije isključeno, osim u slučaju iz člana 154. stav 3. istog zakona; da je tužiocu utvrđena plata pojedinačnim rešenjima nadležnog starešine donetim u skladu sa navedenim propisima; da ocenu zakonitosti tih upravnih akata, vrše nadležni organi koji određuju plate zaposlenih i nadležni sud u upravnom sporu povodom pravnih sredstava podnetih protiv pojedinačnih akata; da je konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa o visini plate profesionalnog pripadnika vojske osnov za isplatu od strane države; da imajući u vidu nemogućnost neposredne primene člana 75. Zakona o vojsci, te da se plate profesionalnih vojnika utvrđuju pojedinačnim upravnim aktom, čija se zakonitost ocenjuje u upravnom postupku pred nadležnim organima i eventualno u upravnom sporu, to isplata plate tužiocu u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom, ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa, da bi država bila odgovorna za naknadu štete po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima; da odgovornost države po ovom osnovu postoj i samo ako nadležni organ bez zakonitog razloga uskrati isplatu u celini ili delimično ili selektivno ispunjava obaveze po rešenjima starešine ili na drugi način nepravilno ili nezakonito postupa u izvršavanju pojedinačnih rešenja ; da kako to nije slučaj u toj parnici, to tužena nije u obavezi da tužiocu isplati tražene iznose po osnovu razlike zarade; da u odnosu na tužbeni zahtev sadržanog u stavu trećem izreke prvostepene presude, tužilac takođe nema pravo na isplatu razlike između pripadajućeg iznosa penzije i isplaćenog iznosa penzije za period od juna 2005. godine, pa do decembra 2007. godine, s obzirom na to da je tužiocu priznata penzija počev od 1. juna 2005. godine, koja se isplaćuje u skladu sa rešenjem u visini utvrđenoj tim rešenjem, koje ima karakter upravnog akta, jer se istim utvrđuje pravo na penziju i obim toga prava, a zakonitost upravnog akta, što podrazumeva i pravilnost obračuna visine penzije, odnosno kontrolu pravilne primene odredaba pozitivnih propisa, ocenjuje ce u upravnom postupku pred nadležnim organima i u upravnom sporu; da konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa o priznanju prava na penziju i visine iste, predstavlja osnov za isplatu od strane tužene; da se zakonitost odluke nadležnog organa u pogledu obračuna visine penzije, ne može ocenjivati u parničnom postupku, niti po tužbi za eventualnu razliku u penzije, u situaciji kada je isplata izvršena u potpunosti prema pravnosnažnom i konačnom rešenju; da je pri tome, bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari da li su budžetom bila predviđena sredstava za isplatu plata i penzija u većem iznosu i da li su ta sredstava namenski korišćena, jer to može biti predmet ispitivanja samo u upravnom postupku i upravnom sporu; da, stoga, zahtev tužioca za isplatu penzije u većem iznosu od one koja je utvrđena odlukom fonda nije osnovan, jer je isplata u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa; da bi država bila odgovorna u situaciji kada bi nadležni organ , bez zakonskog razloga, uskratio isplatu u celini ili delimično, ili vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po rešenjima nadležnog organa ili na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja; da je zbog toga ožalbena presuda preinačena u stavu trećem izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca; da je takođe preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke ožalbene presude, te je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i niko se tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), merodavnog za konkretan spor, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto-zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto-zarada iz ovog stava, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.).

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02), merodavnom za konkretan spor, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000), relevantne za konkretan spor, bilo je propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0, prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

Uredbom o nadležnosti, delokrugu, organizaciji i načinu poslovanja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika („Službeni list SRJ“, broj 36/94), koja je takođe od značaja za ovaj spor, bilo je propisano: da je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (u daljem tekstu: Fond) pravno lice, sa pravima i obavezama utvrđenim ovom uredbom (član 1. stav 1.); da Fond, pored ostalog, obezbeđuje ostvarivanje prava i obaveza iz socijalnog osiguranja vojnih osiguranika propisanih Zakonom o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon), propisima donesenim na osnovu tog zakona i opštim aktima Fonda i da vrši isplatu i penzija i drugih novčanih davanja i njihovo usklađivanje sa Zakonom i propisima donesenim na osnovu Zakona (član 4. tač. 1) i 4)).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 12. marta 2007. godine kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 22. maja 2013. godine, donošenjem osporene drugostepene presude, što dalje znači da je postupak trajao šest godina i dva meseca.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje na postupanje Osnovnog suda koji u toku 2010. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7231/10.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3656/11 od 22. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac kroz tvrdnje o navodno učinjenim povredama navedenih Ustavom zajemčenih prava, u suštini žali na proizvoljnu primenu materijalnog prava od strane Apelacionog suda u Beogradu.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi navedenih ustavnih prava, zapravo treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje, garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda, te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u konkretnoj pravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude, zbog čega Ustavni sud nalazi da osporenom presudom nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Po shvatanju Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, iz čega proizlazi da isplata vršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu, odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja. Ovakav stav je Ustavni sud zauzeo i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, odluke Už-189/2009 od 27. januara 2010. godine i Už-498/2008 od 11. februara 2010. godine). U pogledu prava na naknadu štete zbog manje isplaćenih penzija, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud pravilno zaključio da se visina iznosa penzije isplaćuje u skladu sa rešenjem nadležnog Fonda, koji ima karakter upravnog akta. Tim rešenjem se utvrđuje pravo na penziju i obim toga prava, a zakonitost upravnog akta, što podrazumeva i pravilnost obračuna visine penzije, odnosno kontrolu pravilne primene odredaba pozitivnih propisa, ocenjuje ce u upravnom postupku pred nadležnim organima i u upravnom sporu. Stoga je ustavnopravno prihvatljiv zaključak drugostepenog suda da se zakonitost odluke nadležnog organa u pogledu obračuna visine penzije, ne može ocenjivati u parničnom postupku, niti po tužbi za eventualnu razliku u penzije, u situaciji kada je isplata izvršena u potpunosti prema pravnosnažnom i konačnom rešenju (videti Odluku Ustavnog suda Už-2873/2010 od 29. maja 2013. godine).

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da ocena drugostepenog suda u konkretnom slučaju nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene materijalnog prava, te da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3656/11 od 22. maja 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena označena ustavna prava. Stoga je Sud u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

9. Što se tiče ustavne žalbe izjavljene protiv radnji koje se odnose na isplatu plate podnosiocu ustavne žalbe za period od marta 2001. godine, pa do maja 2005. godine, Ustavni sud podseća da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporavaju radnje koje je trebal o da budu preduzete pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 3. izreke.

10. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti