Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog nedonošenja odluke o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv više rešenja o pritvoru. Iako je podnosilac bio lišen slobode duže od ustavnog roka od 48 časova pre izvođenja pred sudiju, razlog za to je bilo njegovo teško zdravstveno stanje koje je zahtevalo hitnu medicinsku intervenciju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6914/2020
28.03.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. R . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kpp. 57/20 od 10. juna 2020. godine i rešenja istog suda Kv. 597/20 od 12. juna 2020. godine, Kpp. 57/20 od 12. juna 2020. godine i Kv. 607/20 od 16. juna 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu , 13. jula 2020. godine, preko punomoćnika G . K, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kpp. 57/20 od 10. juna 2020. godine i rešenja istog suda Kv. 597/20 od 12. juna 2020. godine, Kpp. 57/20 od 12. juna 2020. godine i Kv. 607/20 od 16. juna 2020. godine, zbog povrede prava iz člana 27. i člana 29. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac obrazlaže povredu označenih ustavnih prava time što je „lišen slobode 8. juna 2020. godine u 14,00 časova, a kod sudije je izveden tek dana 12. juna 2020. godine u 8,30 časova što probija rok od 48 časova od kada je lišen slobode. Isti se prvo nalazio u zadržavanju, nakon čega je prebačen u pritvor bez saslušanja na osnovu rešenja suda. Činjenica da je osumnjičeni saslušan u roku od 48 časova od kada je doneto rešenje o određivanju pritvora ne menja suštinu norme, jer je isti svakako bio lišen slobode bez odluke suda koje lišenje slobode je trajalo duže od 48 časova, a podnosilac u tom roku nije izveden pred sud“.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i da poništi osporene odluke, kao i da dosudi podnosiocu iznos od 1.000.000 dinara na ime naknade štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Kpp. 57/20 Višeg suda u Novom Sadu, između ostalog, utvrdio:

- da je rešenjem Policijske uprave u Novom Sadu – Odeljenje kriminalističke policije Ku. 6037/17 – LS. 46/20 od 8. juna 20202. godine određeno zadržavanje okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe u trajanju od 48 časova; zadržavanje se računa od 8. juna 2020. godine od 14 časova, kada je lišen slobode;

- da su podnosiocu saopštena prava zadržanog lica i uručen mu je primerak obrasca prava zadržanog lica, a koji primerak je podnosilac potpisao;

- da je 10. juna 2020. godine Više javno tužilaštvo u Novom Sadu donelo naredbu o sprovođenju istrage Kti. 84/20 protiv okrivljenog M. R, zbog postojanja osnova sumnje da je učinio krivično delo nedozvoljeno nošenje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika i krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika;

- da je u zapisniku Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Kti. 84/20 od 10. juna 2020. godine o saslušanju okrivljenog M. R . navedeno da „neposredno nakon davanja ličnih podataka osumnjičeni izjavljuje da mu nije dobro i da je propustio da popije lekove za visok krvni pritisak, a popio je samo lekove koje uzima radi sprečavanja tromba, jer ima tešku povredu noge i noga mu je u gipsu. Odmah nakon toga osumnjičeni je počeo da povraća i povraćao je u više navrata i išla mu je krv na nos. Pozvana je hitna pomoć, koja je stigla u roku od 10 minuta. Pregledao ga je lekar S.K, specijalista urgentne medicine, koji je konstatovao da osumnjičeni ima krvni pritisak 120/80, ali da ima puls 130, te da je potrebno da bude prevežen u Klinički centar Vojvodine, Urgentni centar, gde treba da ga pregleda internista, jer ima neuobičajeno visok puls. Lekar je pacijentu izdao izveštaj čija se fotokopija zadržava u ovom spisu. O tome je obavešten i njegov branilac, G . K, koji je prisutan i koji je tužilaštvu priložio punomoćje za odbranu osumnjičenog, koja se takođe prilaže spisima, kome je rečeno da sada treba da ide kod sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu, jer će Više javno tužilaštvo u Novom Sadu tom sudiji predložiti određivanje pritvora protiv ovog osumnjičenog. Saslušanje je započeto u 12:10, a okončano je u 12:55 časova “;

- da iz službene beleške Višeg suda u Novom Sadu Kpp. 57/20 od 10. juna 2020. godine proizlazi da je „saslušanje u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu (je) bilo zakazano u 12 časova, ali osumnjičeni nije izneo svoju odbranu zato što se zdravstveno nije dobro osećao, da mu je odjednom pozlilo i da je to loše zdravstveno stanje propraćeno povraćanjem, zbog čega je pozvana hitna pomoć, koja je nakon što je izmerila krvni pritisak osumnjičenom i pružila prvu pomoć, predložila da se osumnjičeni hitno odvede u Urgentni centar KCV što je i urađeno, tako da saslušanje osumnjičenog pred sudijom za prethodni postupak nije moglo da se održi, a tužilac je predložio određivanje pritvora bez saslušanja osumnjičenog u smislu člana 212. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku. Konstatuje se da je zadržavanje osumnjičenog u trajanju od 48 časova isticalo u 14,30 časova“;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kpp. 57/20 od 10. juna 2020. godine prema osumnjičenom M. R , na osnovu člana 210. u vezi člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, određen pritvor, a koji mu se računa od 8. juna 2020. godine od 14 časova kada je lišen slobode;

- da je 12. juna 2020. godine saslušan osumnjičeni, saslušanje ja započeto u 8 časova, a okončano je u 8,30 časova;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kpp. 57/20 od 12. juna 2020. godine ostavljeno na snazi rešenje istog suda Kpp. 57/20 od 10. juna 2020. godine, a kojim je okrivljenom određen pritvor;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 579/20 od 12. juna 2020. godine odbijena kao neosnovana žalba izjavljena protiv rešenja istog suda Kpp. 57/20 od 10. juna 2020. godine;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 607/20 od 16. juna 2020. godine odbijena kao neosnovana žalba izjavljena protiv rešenja istog suda Kpp. 57/20 od 12. juna 2020. godine; u obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da „drugostepeni sud je imao u vidu žalbene navode branioca okrivljenog, ali nalazi da su isti bez uticaja na pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja, budući da je prvostepeni sud dao argumentovane i precizne razloge za svoju odluku. Po nalaženju ovog veća, sudija za prethodni postupak postupio je na zakonit način u smislu odredaba člana 212. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, kada je odredio pritvor osumnjičenom, pre njegovog saslušanja, obzirom da je osumnjičenom pozlilo kada se našao u prostorijama Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, te je isti hitno prebačen u Urgentni centar KCV, na predlog dežurne ekipe hitne pomoći koja je izašla na lice mesta, iz kojeg razloga osumnjičeni nije sproveden sudiji za prethodni postupak. Iz navedenog razloga, sudija za prethodni postupak nije ni mogao saslušati osumnjičenog pre određivanja pritvora, zbog čega je isti saslušan čim su se za to stekli uslovi, u smislu odredbe člana 212. stav 5. Zakonika o krivičnom postupku, nakon čega je odlučeno da se odluka o određivanju pritvora ostavi na snazi, pa se žalbeni navodi branioca osumnjičenog izjavljeni u tom pravcu, od strane ovog veća ocenjuju kao neosnovani “;

- da je pritvor prema podnosiocu više puta produžavan, i to rešenjima Višeg suda u Novom Sadu Kpp. 57/20 od 6. jula 2020. godine i Kpp. 57/20 od 4. avgusta 2020. godine, kao i rešenjima Apelacionog suda u Novom Sadu Kžr. 107/20 od 28. avgusta 2020. godine, Kžr. 122/20 od 2. oktobra 2020. godine i Kžr. 133/20 od 3. novembra 2020. godine;

- da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kpp. 57/20 od 12. novembra 2020. godine prema podnosiocu ukinut pritvor.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (član 27. stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27. stav 4.); (član 29. stav 1.); da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29. stav 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) propisano je: da je organ postupka dužan da pre prvog saslušanja okrivljenog pouči o pravima iz stava 1. tač. 2. do 4. i tačka 6. ovog člana (član 68. stav 2.); da uhapšeni, pored prava iz člana 68. stav 1. tač. 2. do 4. i tačka 6. i stav 2. ovog Zakonika ima pravo da da odmah na jeziku koji razume bude obavešten o razlogu hapšenja, da pre nego bude saslušan, ima sa braniocem poverljiv razgovor koji se nadzire samo gledanjem, a ne i slušanjem, da zahteva da bez odlaganja o hapšenju bude obavešten neko od članova njegove porodice ili drugo njemu blisko lice, kao i diplomatsko-konzularni predstavnik države čiji je državljanin, odnosno predstavnik ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera, ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva, da zahteva da ga bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi javni tužilac, odnosno sud (član 69. stav 1.); da lice uhapšeno bez odluke suda, odnosno lice uhapšeno na osnovu odluke suda koje nije saslušano, mora biti bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova predato nadležnom sudiji za prethodni postupak ili ako se to ne dogodi, pušteno na slobodu (član 69. stav 2.); da javni tužilac može izdati naredbu da se okrivljeni dovede ako uredno pozvani okrivljeni ne dođe, a svoj izostanak ne opravda, i ako se nije moglo izvršiti uredno dostavljanja poziva, a iz okolnosti očigledno proizlazi da okrivljeni izbegava prijem poziva (član 195. stav 1. tač. 1) i 2)); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom (član 210. stav 1.), da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticajem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (član 210. stav 1. tačka 2)); da o određivanju pritvora odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti (član 212. stav 1.), da pre donošenja odluke iz stava 1. ovog člana, sud će saslušati okrivljenog o razlozima za određivanje pritvora. Saslušanju mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac (član 212. stav 2.); da izuzetno od stava 2. ovog člana, odluka o određivanju pritvora može se doneti bez saslušanja okrivljenog ako postoje okolnosti iz člana 195. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika ili opasnost od odlaganja (član 212. stav 4.); da ako je pritvor određen u skladu sa stavom 4. ovog člana, sud će u roku od 48 časova od časa hapšenja saslušati okrivljenog u skladu sa odredbama st. 2. i 3. ovog člana. Nakon saslušanja, sud će odlučiti da li će odluku o određivanju pritvora ostaviti na snazi ili ukinuti pritvor (član 212. stav 5.).

5.1. Podnosilac smatra da su mu rešenjima Višeg suda u Novom Sadu Kpp. 57/20 od 10. juna 2020. godine, Kv. 597/20 od 12. juna 2020. godine, Kpp. 57/20 od 12. juna 2020. godine i Kv. 607/20 od 16. juna 2020. godine povređena prava iz člana 27. i člana 29. stav 2. Ustava. Podnosilac obrazlaže povredu označenih ustavnih prava navodima da je „lišen slobode 8. juna 2020. godine u 14,00 časova, a kod sudije je izveden tek dana 12. juna 2020. godine u 8,30 časova što probija rok od 48 časova od kada je lišen slobode. Isti se prvo nalazio u zadržavanju, nakon čega je prebačen u pritvor bez saslušanja na osnovu rešenja suda. Činjenica da je osumnjičeni saslušan u roku od 48 časova od kada je doneto rešenje o određivanju pritvora ne menja suštinu norme, jer je isti svakako bio lišen slobode bez odluke suda koje lišenje slobode je trajalo duže od 48 časova, a podnosilac u tom roku nije izveden pred sud“.

Pre svega, Ustavni sud konstatuje da je podnosiocu 10. juna 2020. godine, na saslušanju pred Višim javnim tužilaštvom u Novom Sadu pozlilo, a kako to nesporno proizlazi iz zapisnika Tužilaštva Kti. 84/20 od 10. juna 2020. godine.

Stoga je Ustavni sud navode podnosioca o povredi označenih ustavnih prava i eventualnih propusta nadležnih državnih organa u postupanju prema podnosiocu cenio u svetlu materijalnopravnog aspekta prava na život iz člana 24. Ustava.

5.2. Prvo, Ustavni sud napominje da pravo na život, koje jemči i član 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, spada u apsolutna prava u odnosu na koja nije moguće odstupanje. Situacije u kojima lišavanje života može biti opravdano su taksativno navedene u članu 2. Evropske konvencije i moraju biti usko tumačene.

Drugo, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravo na život spada u „tvrdo jezgro“ ljudskih prava koja se jemče svakom licu, u svim okolnostima i na svim mestima i ne može da bude predmet bilo kakvog ograničenja ili derogiranja. Reč je o jednom od prava koje utemeljuje slobodu i čije postojanje podrazumeva pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 23413/94, od 9. juna 1998. godine, izveštaj 1998-III, stav 36.). Ova pozitivna obaveza države obuhvata materijalnopravni i procesnopravni aspekt.

Sa materijalnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države podrazumeva preduzimanje svih neophodnih mera kako do nasilne smrti ne bi došlo, a to pretpostavlja uspostavljanje pravnog okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usmerenih na pravo na život (videti, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 87/1997/871/1083, od 28. oktobra 1998. godine, izveštaj 1998-VIII, st. 115. i 116.). Zbog toga je neophodno postojanje delotvornih krivičnopravnih i drugih normi koje bi odvraćale od vršenja krivičnih dela protiv života lica, kao i procesnih mehanizama za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje povreda tih normi (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke, predstavke br. 35532/97, 34044/96 i 44801/98 od 22. marta 2001. godine, stav 86.). Ova obaveza se proširuje i na preduzimanje preventivnih mera radi zaštite života, posebno u odnosu na opasne delatnosti koje potencijalno predstavljaju rizik za život (u tom smislu videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava Oneryildiz protiv Turske , predstavka broj 48939/99, od 30. novembra 2004. godine, stav 107.).

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu '' McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva'' predstavka broj 28883/951, od 4. maja 2001. godine, stav 111.), što podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sproveden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični.

Treće, Ustavni sud smatra da član 2. Konvencije nameće obavezu državama da zaštite život pritvorenih osoba, odnosno osoba lišenih slobode, od napada drugih pritvorenika, ali i da preduzmu sve mere kako bi sprečili samoubistva osoba lišenih slobode. U predmetu Paul and Audrey protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 46477/99, odluka od 14. marta 2002. godine, stav 57. Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da će države biti odgovorne za povredu člana 2. u slučaju da su nadležne državne vlasti 1) znale ili trebale da znaju za postojanje stvarne i neposredne opasnosti po život pritvorenika ili zatvorenika i 2) propustile da preduzmu odgovarajuće mere iz domena njihove nadležnosti, za koje se može pretpostaviti da bi mogle sprečiti nastajanje opasnosti po život osoba lišenih slobode. Takođe, u predmetu Keenan protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 27229/95, odluka od 3. aprila 2001. godine, st. 91. i 93, obaveza države je proširena i na slučajeve samoubistva, s tim što će do odgovornosti države u takvim slučajevima doći ako se utvrdi da su nadležni državni organi znali ili trebali da znaju da je kod određene pritvorene ili zatvorene osobe postojao rizik od samoubistva. Evropski sud je istakao da postoje opšte mere predostrožnosti, koje su na raspolaganju državnim vlastima za smanjenje rizika od samopovređivanja, a da se mogu primeniti i strožije mere ukoliko okolnosti konkretnog slučaja to opravdavaju. Obaveza zaštite života lica lišenog slobode proteže se i na razne druge situacije u kojima život lica može biti ugrožen. U presudi Evropskog suda za ljudska prava Anguelova protiv Bugarske, po predstavki broj 38361/97, od 13. jun a 2002. godine, st. 125. do 130, utvrđena je odgovornost Bugarske za povredu prava na život usled primene neadekvatnih policijskih mera prilikom hapšenja.

5.3. Primenjujući napred navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da je život podnosioca nesporno bio ugrožen budući da nije popio lekove za visok krvni pritisak, da je više puta povraćao, te da mu je krenula krv na nos, a kako to nesporno proizlazi iz zapisnika Kti. 84/20 od 10. juna 2020. godine. Takođe, izmereni puls podnosioca je iznosio 130, a kako je to konstatovao lekar – specijalista urgentne medicine S.K. Lekar S.K. je, zbog neuobičajeno visokog pulsa, smatrao da je potrebno da se podnosilac hitno preveze u Klinički centar Vojvodine, a što je i učinjeno.

Primenom adekvatne terapije, otklonjena je opasnost za život podnosioca, te je podnosilac saslušavan 12. juna 2020. godine u vremenskom periodu od 8 časova do 8:30 časova. Istog dana je doneto rešenje Kpp. 57/20 kojim je odlučeno da ostane na snazi rešenje o određivanju pritvora Kpp. 57/20 od 10. juna 2020. godine.

Dakle, postupajući državni organi su preduzeli sve adekvatne mere i uspeli su da zaštite život podnosioca.

Pri tome, Ustavni sud ukazuje i da eventualni propusti državnih organa u konkretnom slučaju nisu uzrokovani nemarom i nezakonitim radom državnih organa. Takođe, eventualni propusti se ne mogu staviti na teret ni podnosiocu ustavne žalbe, budući da podnosilac nije sebe doveo u stanje životne ugroženosti. Ovde, Ustavni sud napominje da je svestan činjenice da i naizgled zdravim osobama može da pozli i da se nađu u stanju životne ugroženosti u bilo kom trenutku. Ta činjenica je opštepoznata. Podnosiocu je 10. juna 2020. godine prilikom saslušanja pred nadležnim tužilaštvom pozlilo, a nadležni državni organi su, prema podnosiocu u svemu postupili u skladu sa svojim obavezama koje proizlaze iz prava utvrđenog članom 24. Ustava, odnosno članom 2. Evropske konvencije. Sud smatra da su, u ovakvoj specifičnoj i po život podnosioca opasnoj situaciji, u trenucima kada je trebalo da nadležni državni organi odluče da li će prednost dati zaštiti života ili će preduzeti određene zakonom propisane radnje prema podnosiocu (npr. izvođenje pred sudiju za prethodni postupak u roku od 48 časova, a okrivljeni je lišen slobode bez odluke suda u smislu člana 69. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku), nadležni organi postupili na ustavnopravno prihvatljiv način sa stanovišta prava iz člana 24. Ustava, a koje pravo je osnovno ljudsko pravo. Ustavni sud još jednom ukazuje da je podnosilac preživeo (eventualno) životno ugrožavajuće stanje.

Ustavni sud napominje da postupanje nadležnih državnih organa nije bilo u svim detaljima utemeljeno u formalnim zakonskim propisima, ali je bilo nesporno legitimno i ustavnopravno prihvatljivo, jer je predstavljalo svojevrsno postupanje u specifičnoj „krajnjoj nuždi“, usmereno ka spasavanju života lica. Konkretnim postupanjem nadležnih organa podnosilac je nesporno sačuvan od nastupanja teških posledica po njegovo zdravlje, a veoma je verovatno da mu je na takav način spasen i život u konkretnim okolnostima, Ustavni sud pri tom e, podseća da je pravo na život jedno od najvažnijih ustavnih prava u odnosu na koje, odnosno radi zaštite tog prava, država ima i odgovarajuće ustavnopravno obaveze.

Takođe, Ustavni sud načelno ukazuje da je pravo na život vrhunsko pravo u pravnom sistemu Republike Srbije, te da od zajemčenog prava na život nisu dozvoljena bilo kakva odstupanja, čak i za vreme ratnog i vanrednog stanja. Iz navedenog bi se moglo legitimnim teleološkim tumačenjem zaključiti da i kada bi došlo do eventualnog sukoba prava na život pojedinca i inače, zajamčenih prava tog pojedinca iz člana 27, 29. i 36. Ustava, pravo na život bi svakako trebalo da ima prevagu, ne umanjujući pri tom e, načelni značaj ova tri označena ustavna prava. Ovakav stav je Ustavni sud izrazio u Odluci Už-9918/16 od 3. decembra 2020. godine.

5.4. Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23).

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog nedonošenja odluke o pritvoru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti