Odgovornost države za štetu od terorističkih akata na Kosovu i Metohiji
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu za naknadu štete zbog smrti bliskog lica u terorističkom aktu na Kosovu i Metohiji. Država nije odgovorna jer nakon povlačenja snaga 1999. godine, nije imala efektivnu kontrolu nad teritorijom i mogućnost da spreči štetu.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-6918/2014
12.05.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . i D . P, obe iz sela L . kod Požarevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. P . i D . P . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11378/11 od 16. oktobra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8372/2013 od 9. jula 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. P . i D . P, obe iz sela L . kod Požarevca, izjavile su, 27. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika D . M. Đ, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11378/11 od 16. oktobra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8372/2013 od 9. jula 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na slobodu i bezbednost i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama čl. 21, 25. i 27. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Ž. P. - sin, odnosno suprug podnositeljki ustavne žalbe dana 18. juna 1999. godine otet od strane albanskih terorista u Đakovici i da je odveden u nepoznatom pravcu; da je kasnije pronađeno njegovo telo, i da je konstatovano da je smrt prouzrokovana vatrenim oružjem, a kao dan smrti utvrđen je 18. jun 1999. godine; da podnositeljke smatraju da njihov tužbeni zahtev nije mogao biti odbijen uz obrazloženje da nakon povlačenja oružanih snaga sa teritorije AP Kosovo i Metohija, Republika Srbija, odnosno njen pravni prethodnik, nije imala mogućnosti da spreči nastanak konkretne štete; da podnositeljke smatraju da se takvo obrazloženje ne može prihvatiti imajući u vidu preambulu Ustava, kao i rezoluciju Ujedinjenih nacija broj 1244, koje utvrđuju da je AP Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, iz čega proizlazi objektivna odgovornost tužene za štetu prouzrokovanu terorističkim aktom.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11378/11 od 16. oktobra 2013. godine, u stavu prv om izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, kojim su tražile da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti supruga i oca isplati iznose od po 600.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Drugim stavom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž. 8372/2013 od 9. jula 2014. godine, kojom je potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11378/11 od 16. oktobra 2013. godine, a žalbu tužilja odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je suprug tužilje Dragice Perović, a otac tužilje Dragane Perović, Ž. P. nestao 18. juna 1999. godine; da mu je telo pronađeno 8. maja 2007. godine u mestu Dašinovac, opština Dečani, Autonomn a pokrajin a Kosovo i Metohija (u daljem tekstu: AP KiM) ; da su kao uzrok smrti utvrđene višestruke povrede od vatrenog oružja, a da je kao dan smrti utvrđen 18. jun 1999. godine; da su prema izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Koordinacione uprave za Kosovo i Metohiju, Policijske uprave za Peć broj 01-516/13 od 19. februara 2013. godine, predstavnici tadašnjeg Sekretarijata unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: SUP) Peć, postupajući po Kumanovskom sporazumu, predali svoje nadležnosti pripadnicima Međunarodnih snaga KFOR, za teritoriju Opštine Peć, dana 15. juna 1999. godine u 12,00 časova. Dalje je navedeno: da je polazeći od potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno zaključio da tužena nije odgovorna za štetu koju su tužilje pretrpele pogibijom bliskog lica - supruga i oca; da prema odredbi člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica, usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država, čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu; da saglasno citiranoj zakonskoj odredbi država može da odgovara za štetu koju određeno lice pretrpi usled akata terora, samo ako su njeni organi po važećim propisima, bili dužni da spreče takvu štetu; da su se u vreme pogibije Ž. P. (18. juna 1999. godine), oružane snage tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) povukle sa teritorije AP KiM, na osnovu Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i SRJ i Republike Srbije od 9. juna 1999. godine, a na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 1244 od 10. juna 1999. godine i Međunarodne snage bezbednosti (KFOR) bile su razmeštene na teritoriji AP KiM, uz ovlašćenje da preduzimaju sve potrebne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine, za sve građane Kosova i Metohije; da su istovremeno, sve snage SRJ (vojne i policijske) završile sa svojim povlačenjem sa AP KiM, a u konkretnom slučaju, saglasno Kumanovskom sporazumu, predstavnici tadašnjeg SUP Peć predali su 15. juna 1999. godine u 12,00 časova, sve svoje nadležnosti pripadnicima KFOR, za teritoriju opštine Peć; da usled toga, a nakon povlačenja oružanih vojnih i policijskih snaga SRJ, sa teritorije AP KiM, tužena ne odgovara za štetu članovima porodice civilnog lica, koje je poginulo u terorističkom aktu, zbog čega tužena nije odgovorna za štetu koju su tužilje pretrpele pogibijom Ž. P. dana 18. juna 1999. godine u mestu Dašinovac, opština Dečani, AP KiM; da nisu osnovani žalbeni navodi da je tužena svojim odlukama prenela na međunarodne vojne snage vršenje svoje funkcije zaštite bezbednosti svojih građana na teritoriji AP KiM , koja se shodno Ustavu Republike Srbije smatra sastavnim delom Republike Srbije, da međunarodne vojne snage nisu vršile zaštitu bezbednosti svih građana uredno i bez negativnih posledica i da to tuženu ne oslobađa od odgovornosti, već joj samo kao s olidarnom dužniku, daje pravo da se u slučaju neurednog vršenja te funkcije, regresira od međunarodnih snaga; da ovo zbog toga, što zaključenjem Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti KFOR, sa jedne strane i SRJ i Republike Srbije od 9. juna 1999. godine, sa druge strane, i donošenjem Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 10. juna 1999. godine, tužena i pored teritorijalnog integriteta nad teritorijom AP KiM, nije imala ni faktičku mogućnost, ni obavezu, da spreči nastanak štete koja je nastupila aktom nasilja ili terora, jer su se sve snage tadašnje SRJ - i vojne i policijske, povukle sa teritorije AP KiM, a u konkretnom slučaju pripadnici tadašnjeg SUP Peć su sve svoje nadležnosti predali pripadnicima međunarodnih snaga za teritoriju opštine Peć, i to dana 15. juna 1999. godine u 12,00 časova - pre nego što je Ž. P. ubijen.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, relevantne su sledeće odredbe Ustava, zakona i međunarodnih pravnih akata:
Odredbom člana 21. st. 1. do 3. Ustava je utvrđeno da su pr ed Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Odredbama člana 25. Ustava je utvrđeno da je fizički i psihički integritet nepovrediv, kao i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.
Odredbom član 27. stav 1. Ustava se jemči svakom pravo na ličnu slobodu i bezbednost, dok je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku predviđenom zakonom.
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu.
Članom 1. Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i Vlada SRJ i Republike Srbije, koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine, predviđeno je: da strane uz ovaj sporazum ponovo potvrđuju dokument podnet od strane posrednika Ahtisarija predsedniku Miloševiću i odobren od strane Skupštine Srbije i Savezne vlade 3. juna 1999. godine, da pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija uključi razmeštaj efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, kao i da strane, nadalje, primećuju da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Savet bezbednosti UN) spreman da usvoji Rezoluciju, koja će biti doneta, u vezi tog prisustva (stav 1.); da organi vlada države SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su da će se međunarodne snage bezbednosti (KFOR) razmestiti po prihvatanju Rezolucije Saveta bezbednosti UN, koja se pominje u stavu 1, i da će one bez smetnje delovati u okviru Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine za sve građane Kosova i na drugi način sprovedu ovaj zadatak, kao i da su nadalje saglasni da ispoštuju sve obaveze ovog Sporazuma i olakšaju razmeštaj i delovanje tih snaga (stav 2.).
Članom 2. stav 2. Vojno-tehničkog sporazuma utvrđeno je da je SRJ saglasna sa faznim povlačenjem svih snaga SRJ sa Kosova na lokacije u Srbiju izvan Kosova, da će ulazak i razmeštaj međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) na Kosovu biti sinhronizovan, a da će fazno povlačenje Snaga SRJ sa Kosova biti u skladu sa dole navedenim redosledom: dan stupanja na snagu + 1 dan, Snage SRJ locirane u Zoni 3 napustiće duž naznačenih maršruta tu zonu da bi pokazale poštovanje sporazuma (tačka a); dan stupanja na snagu + 6 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 1 (tačka b); dan stupanja na snagu + 9 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 2 (tačka c); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 3 (tačka d); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu će završiti sa svojim povlačenjem sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova, i ne u okviru kopnene zone bezbednosti od 5 km (tačka e); Međunarodne snage bezbednosti (KFOR) obezbediće odgovarajuću kontrolu granice SRJ na Kosovu prema Albaniji i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji do dolaska civilne misije UN (tačka h).
Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, koja je usvojena 10. juna 1999. godine, utvrđeno je da je Savet bezbednosti UN odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje UN: odlučuje o raspoređivanju civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, pod pokroviteljstvom UN, sa odgovarajućom opremom i osobljem, kako se to traži, i pozdravlja saglasnost SRJ za takvo prisustvo (stav 5.); ovlašćuje države članice i odgovarajuće međunarodne organizacije da uspostave međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu, kako se navodi u stavu 4 aneksa 2 uz sva neophodna sredstva kako bi moglo da obavi svoje odgovornosti iz dole navedenog stava 9. (stav 7.); odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva koje će biti raspoređeno na Kosovu uključivati osiguranje javne bezbednosti i reda dok međunarodno civilno prisustvo ne preuzme odgovornost za sprovođenje tog zadatka (stav 9. tačka 4.).
5. Ocenjujući navode podnositeljki ustavne žalbe da su im osporenim presudama povređena načela i prava zajemčena čl. 21, 25, 27. i 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se tim navodima, u suštini, ukazuje na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je Ustavni sud razmatrao da li je podnositeljkama povređeno označeno pravo.
U prvostepenom parničnom postupku je utvrđeno da su albanski teroristi 18. juna 1999. godine oteli u Đakovici i potom ubili Ž. P. u mestu Dašinovac, opština Dečani, AP KiM. Saglasno odredbi člana 180. stav 1. ZOO, za štetu nastalu smrću fizičkog lica usled akta terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Odgovornost države za štetu u ovom slučaju proizlazi iz njene dužnosti da se stara o sigurnosti ljudi i da obezbeđuje javni red i mir.
Međutim, odgovornost države za štetu nastalu usled akta terora postoji samo ako je po važećim propisima država vršila suverenu vlast nad teritorijom na kojoj je izvršen teroristički akt, te je samim tim mogla da spreči da do tog akta i do njime pričinjene štete dođe. Za utvrđivanje odgovornosti države u ovom slučaju nije od značaja činjenica da AP KiM ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države - Republike Srbije, već to da li su nadležni državni organi Republike Srbije u vreme predmetnog terorističkog akta mogli da vrše poslove javne i državne bezbednosti u ovoj pokrajini.
Vojno-tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine, Vlade SRJ i Republike Srbije su se saglasile sa faznim povlačenjem Snaga SRJ sa Kosova i Metohije radi razmeštaja međunarodnih civilnih i bezbednosnih snaga. Povlačenje Snaga SRJ sa teritorije Kosova i Metohije je u potpunosti završeno 20. juna 1999. godine, i od tog trenutka, nadležni državni organi SRJ i Republike Srbije (vojska i policija) nisu imali bilo kakvu mogućnost da se staraju o sigurnosti građana na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.
Rezolucijom 1244, koja je doneta 10. juna 1999. godine, u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, radi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti UN je ovlastio međunarodne bezbednosne snage (KFOR) da osiguraju javnu bezbednost, red i mir na teritoriji Kosova i Metohije.
Dakle, kako su predstavnici tadašnjeg SUP Peć predali 15. juna 1999. godine u 12,00 časova svoje nadležnosti pripadnicima Međunarodnih snaga KFOR, za taj deo teritorije AP KiM (Metohija) , te kako je 18. jun 1999. godine određen kao datum smrti Ž. P, to jasno proizlazi da organi SRJ i Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehničkom sporazumu, nisu imali efektivnu i stvarnu kontrolu nad delom teritorije AP KiM, gde je navedeno lice oteto i nasilno lišeno života, tako da nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, a time ni da spreče preduzimanje terorističkog akta i nastupanje štete po podnosioce ustavne žalbe. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu koja je prouzrokovana terorističkim aktom na teritoriji AP KiM nakon povlačenja Snaga SRJ i Republike Srbije sa ovog područja. Ovakvo pravno shvatanje Ustavni sud je već izneo u Odluci Už-3398/2010 od 10. novembra 2011. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).
Ustavni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Behrami & Behrami protiv Francuske i Saramati protiv Francuske, Nemačke i Norveške ( predstavke br. 71412/01 i 78166/01), u kojima je Ebropski sud za ljudska prava zauzeo stav da SRJ nije „kontrolisala“ Kosovo (u smislu značenja te reči u praksi toga s uda vezanoj za severni Kipar) pošto se pre relevantnih događaja u Vojno-tehničkom sporazumu saglasila, na šta je kao suverena vlast imala pravo, da povuče svoje trupe radi razmeštanja međunarodnih civilnih (UNMIK) i bezbednosnih (KFOR) snaga. Narednog dana, 10. juna 1999 . godine, usvojena je Rezolucija 1244 SBUN. KFOR je dobio mandat da vrši potpunu vojnu kontrolu na Kosovu. UNMIK je trebalo da obezbedi privremenu međunarodnu administraciju i njegova prva uredba je potvrdila da ovlašćenje koje mu je dao Savet bezbednosti UN obuhvata svu zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i ovlašćenje da upravlja sudstvom. Iako je Savet bezbednosti UN predvideo postepeni prenos odgovornosti UNMIK na lokalne vlasti, nema dokaza da su se bilo bezbednosna, bilo civilna situacija značajno promenile do datuma ovih događaja. Kosovo je, stoga, na te datume bilo pod stvarnom kontrolom međunarodnih snaga koje su vršile javna ovlašćenja koja je, pod normalnim okolnostima, vršila vlada SRJ (st. 69. i 70.).
6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11378/11 od 16. oktobra 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8372/2013 od 9. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.
7. Kako je utvrđeno da podnositeljkama ustavne žalbe osporenim aktima nije povređeno pravo na pravično suđenje, to nije moglo doći ni do povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i prav a na ličnu slobodu i bezbednost, zajemčen ih odredbama čl. 25. i 27. Ustava .
Podnositeljke ustavne žalbe ne navode bilo kakve razloge o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, bez isticanja relevantnih razloga i dostavljanja odgovarajućih dokaza, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.
U vezi sa navodnom povred om načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela uvek akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ustavnog prava ili sloboda, za koju, u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.
Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.