Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra zbog neefikasnosti postupajućih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . Đ . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Đ . i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na s uđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 3462/10 .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Đ . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 31. decembra 2013. godine, preko punomoćnika G. O, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3462/10. Povodom ove ustavne žalbe bio je formiran predmet Už-16/2014.

Nakon početka primene člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), Ustavni sud je, spise predmeta ustupio na dalju nadležnost Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, a koji, do početka primene Zakona, nije bio okončan.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R4 r. 62/14 od 13. novembra 2014. godine vratio spise predmeta Ustavnom sudu radi donošenja odluke o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku, nakon čega je predmet dobio novi broj Už-6919/2016.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je: da je podnositeljka tužbu podnela 2004. godine; da predmetni spor iz radnog odnosa traje više od osam godina; da je održano oko 23 ročišta; da su se menjale postupajuće sudije; da je bespotrebno odbačena tužba; da je neblagovremeno vršena ispravka prvostepene presude; da je sporo komunicirano između prv ostepenog i drugostepenog suda u pogledu slanja i vraćanja spisa. P odnositeljka ustavne žalbe je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P1. 3462/10 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podne la je 18. oktobra 2004. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog „M.“ d.o.o. Beograd, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa .

Rešenjem P1. 1718/04 od 30. novembra 2004. godine Opštinski sud je odbacio tužbu tužilje, s obzirom na to da nije postupila po nalogu suda da pismene dokaze koji su priloženi uz tužbu dostavi u još jednom primerku radi dostave tuženom.

Postupajući po žalbi tužilje Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 890/05 od 13. aprila 2005. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P1. 1718/04 od 30. novembra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nakon što je tuženi odgovorio na tužbu, pripremno ročište je održano 18. novembra 2005. godine. Do kraja 2006. godine održana su četiri ročišta na kojima su saslušani svedoci. U toku 2007. godine držano je jedno ročište, dok je jedno odloženo zbog sprečenosti tuženog da na isto pristupi. Tokom 2008. godine održana su tri ročišta, jedno ročište je odlož eno i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka grafološke struke.

Veštak je 12. marta 2009. godine dostavio nalaz i mišljenje sudu i u toku 2009. godine jedno ročište je odloženo, dva su održana i izveden je dokaz saslušanjem veštaka.

U toku 2010. godine odložena su dva ročišta, dok je na ročištu održanom 30. septembra 2010. godine zaključena glavna rasprava i istog dana je Osnovni sud doneo presudu P1. 3462/10 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje.

Postupajući po žalbi tuženog, spisi predmeta su dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, nakon čega je taj sud doneo rešenje Gž 1. 752/11 od 24. februara 2011. godine, kojim je spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka – donošenja rešenja o ispravci presude.

Osnovni sud je 28. juna 2013. godine doneo rešenje P1. 3462/10 o ispravci presude, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu.

Presudom Gž1. 6030/13 od 30. januara 2015. godine Apelacioni sud u Beogradu je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda P1. 3462/10 od 30. septembra 2010. godine.

Drugostepena presuda je punomoćniku tužilje dostavljena 5. maja 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 18. oktobra 2004. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 30. januara 2015. godine, donošenjem drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nešto duže od deset godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi mogao opravdati desetogodišnje trajanje parničnog postupka.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, jer se njime rešavalo o zakonitosti prestanka njenog radnog odnosa.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela odugovlačenju postupka.

Dakle, osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje na to da je nakon podnošenja tužbe, 18. oktobra 2004. godine, prvo ročište za glavnu raspravu održano tek 18. novembra 2005. godine - nakon godinu dana, kao i na to da je od donošenja prvostepene presude 30. septembra 2010. godine, pa do donošenja drugostepene presude 30. januara 2015. godine, proteklo skoro pet godina

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete koju podnositeljka obrazlaže navodima da joj je „uskraćeno osnovno egzistencijalno pravo na rad i ostvarivanje zarade vraćanjem na rad“, odnosno „uskraćivanjem od strane redovnih sudova…Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i rešenje predmeta u razumnom roku“, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije navela utemeljene ustavnopravne razloge za tvrdnju da je usled dužine trajanja predmetnog parničnog postupka pretrpela materijalnu štetu, niti je za istu dostavila dokaze, imajući u vidu činjenicu da u trenutku podnošenja ustavne žalbe o osnovanosti njenog tužbenog zahteva za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu nije bilo pravnosnažno rešeno, pa je taj zahtev odbacio u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti