Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 23 godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branke Iljoski iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branke Iljoski i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51245/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. 2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerij alne štete u iznosu od 1000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branka Iljoska iz Beograda je 30. decembra 2011 . godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51245/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je osporeni parnični postupak pokrenut 22. oktobra 1988. godine pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i da još uvek nije doneta prvostepena sudska odluka, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da odredi način pravičnog zadovoljenja tako što će joj dosuditi primerenu naknadu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51245/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja – ovde podnositeljka ustavne žalbe je 28. oktobra 1988. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv tuženih ZOIL "Croatia" - Poslovna jedinica u Zadru i Z.S, radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju je, prema navodima tužbe, pretrpela kao učesnik u saobraćaju. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 4833/88. Tuženi ZOIL "Croatia" dostavio je odgovor na tužbu 26. decembra 1988. godine.

Podneskom od 16. februara 1989. godine tužilja je povukla tužbu prema tuženom Z.S. Istim podneskom sud je obavešten da u parnicu uz tužilju Branku Iljoski, u svojstvu tužilaca stupaju njeni roditelji i brat koji su istakli tužbeni zahtev za pravičnu novčanu naknadu zbog duševnih bolova usled teškog invaliditeta tužilje. Roditeljima i bratu tužilje dozvoljeno je stupanje u parnicu na ročištu održanom 24. avgusta 1989. godine.

Od podnošenja tužbe do 5. maja 1992. godine od ukupno zakazanih jeanaest ročišta za glavnu raspravu, šest ročišta nije održano. Pet ročišta nije održano zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju tuženog ZOIL "Croatia", tako da je prvo ročište održano 24. avgusta 1989. godine. Jedno ročište nije održano zbog nepristupanja uredno pozvanih sudskih veštaka. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem tužilaca Branke Iljoski i njenog oca u svojstvu parničnih stranaka. Na predlog tužilaca obavljeno je saobraćajno-tehničko veštačenje na okolnost ponašanja učesnika u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 1. jula 1986. godine, kao i dva medicinska veštačenja od strane veštaka stomatologa i veštaka ortopeda na okolnost vrste i težine povreda, pretrpljenih fizičkih bolova i straha, unakaženja i umanjenja opšte životne aktivnosti tužilje. Rešenje o sprovođenju veštačenja preko veštaka stomatologa koje je doneto na ročištu od 16. novembra 1989. godine, uručeno je veštaku 16. januara 1990. godine, a veštak je dostavio nalaz 16. avgusta 1990. godine. Rešenje o sprovođenju veštačenja preko veštaka ortopeda doneto je na ročištu od 18. oktobra 1990. godine. Punomoćnik tužilaca se podneskom od 2. aprila 1991. godine obratio sudu ukazujući na neažurnost u postupanju, istakavši da veštak ortoped nije pozvan da preuzme spise premeta. Veštak ortoped je dostavio nalaz 27. avgusta 1991. godine.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogadu P. 4833/88 od 5. maja 1992. godine parnični postupak je prekinut. U obrazloženju je navedeno da je u toku trajanja postupka došlo do izbijanja ratnih sukoba na teritoriji SFRJ i da tuženom nije mogao biti dostavljen poziv za ročište jer nije došlo do uspostavljanja redovnog saobraćaja sa Republikom Hrvatskom, te da su ispunjeni uslovi iz člana 213. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku.

Podneskom od 2. aprila 2002. godine punomoćnik tužilaca je predložio da se postupak nastavi. Sud je dopisima od 17. oktobra 2002. godine i 26. februara 2003. godine nalagao punomoćniku tužilaca da dostavi uredna punomoćja za zastupanje i da precizira tužbeni zahtev. Punomoćnik tužilje je podneskom od 18. aprila 2003. godine obavestio sud da je u toku pokušaj mirnog rešenja spora.

Nakon što je tuženi 28. maja 2003. godine predložio nastavak postupka i ponovno izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost vrste i težine povreda koje je zadobila tužilja, sud je zakazao i održao ročište 26. septembra 2003. godine. Na ovom ročištu punomoćniku tužilaca ponovo je naloženo da u roku od petnaest dana dostavi punomoćja za zastupanje i da precizira zahtev. Punomoćnik tužilaca postupio je po nalogu suda 25. novembra 2003. godine, istovremeno preinačivši tužbu isticanjem zahteva za dosuđivanje kapitalizirane rente zbog umanjene radne sposobnosti tužilji Branki Iljoski.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom od ukupno još zakazanih trideset ročišta, devet ročišta nije održano. Dva ročišta su pismeno otkazana, a za dva ročišta nije bilo dokaza o urednom pozivanju punomoćnika tuženog. Jedno ročište nije održano zbog nepristupanja uredno pozvanog punomoćnika tužilaca, a jedno zbog nepristupanja veštaka. Za ročište koje je bilo zakazano za 22. jun 2005. godine kao razlog neodržavanja naveden je ostanak tužilje pri žalbi izjavljenoj protiv rešenja o troškovima veštačenja P.4531/02 od 21. aprila 2005. godine, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu na odlučivanje, u kome su se nalazili do 10. avgusta 2005. godine. Po vraćanju spisa iz drugostepenog suda prvo ročište zakazano je za 16. februar 2006. godine. Ročište koje je bilo zakazano za 6. mart 2008. godine nije održano zbog sprečenosti sudije, a ročište koje je bilo zakazano za 19. oktobar 2010. nije održano zbog obustave rada zaposlenih u sudu.

U ovom delu postupka, povodom istaknutog prigovora podeljene odgovornosti i primedbi tuženog, na ročištu održanom 24. novembra 2004. godine određeno je sprovođenje dopunskog saobraćajno-tehničkog veštačenja. Veštak je dopunski nalaz i mišljenje dostavio sudu 17. januara 2005. godine, a povodom primedbi tuženog na taj nalaz, veštak je dostavio pisano izjašnjenje 14. aprila 2006. godine. Takođe je saslušan na ročištu od 16. maja 2006. godine.

Zbog istaknutog prigovora iscrpljenosti limita osiguranja, na ovom ročištu određeno je sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja na navedenu okolnost, s tim što je nalog za uplatu predujma za određeno veštačenje dat strankama na ročištu od 24. aprila 2007. godine, dok je ličnost veštaka određena rešenjem od 10. maja 2007. godine. Veštak ekonomsko-finansjske struke dostavio je nalaz sa mišljenjem 3. septembra 2007. godine i saslušan je na ročištu održanom 24. septembra 2007. godine.

Na ročištu održanom 20. decembra 2007. godine punomoćnik tužilaca je predao podnesak kojim je tužba preinačena tako što je za tužioca S.I. pored istaknutog zahteva za naknadu nematerijalne štete, istaknut zahtev za naknadu materijalne štete. Na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka određeno je komisijsko veštačenje od strane veštaka maksilofacijalne struke, veštaka ortopeda i veštaka neuropsihijatra na okolnost umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih bolova i straha, te naruženosti tužilje Branke Iljoski. Veštak ortoped dostavio je nalaz 28. januara 2008. godine, a veštak neuropsihijatar 31. marta 2008. godine. Komisija veštaka dostavila je usaglašen nalaza sa mišljenjem 22. aprila 2008. godine.

Punomoćnik tužilaca je na ročištu održanom 14. oktobra 2008. godine obavestio sud da poseduje medicinsku dokumentaciju koja nije bila predočena komisiji veštaka, a koja bi prema njegovom mišljenju bila relevantna za eventualno dopunsko veštačenje. Punomoćniku tužilaca ostavljen je rok od dvadeset dana za dostavljanje navedene dokumentacije. Kako punomoćnik tužilaca nije postupio po nalogu u ostavljenom roku, nalog suda mu je ponovljen 14. januara 2009. godine, nakon čega je punomoćnik tužilaca 26. januara 2009. godine obavestio sud da delimično odustaje od predloga za dopunskim veštačenjem i dostavljanjem dela medicinske dokumentacije.

Na ročištu održanom 13. decembra 2010. godine punomoćnik tužilaca je predao medicinsku dokumentaciju iz 2007. i 2010. godine za tužilju, predloživši da se veštak maksilofacijalne struke izjasni o tome da li podaci iz navedene dokumentacije utiču na utvrđeni procenat umanjenja opšte životne sposobnosti tužilje. Veštak maksiofacijalne struke je na ročištu od 17. februara 2011. godine istakao da u svemu ostaje pri datom nalazu, jer je dokumentaciju iz 2007. godine imao u vidu prilikom veštačenja, istakavši da dokumentacija iz 2010. godine ne utiče na izmenu nalaza koji je dao.

Podneskom od 14. marta 2011. godine punomoćnik tužilaca je preinačio tužbu i predložio donošenje delimične presude, a zatim je na ročištima od 18. aprila i 9. juna 2011. godine predložio da se veštak ekonomsko-finasijske struke izjasni o tome da li bi isplatom traženih iznosa na ime naknade nematerijalne štete bio iscrpljen limit. Na ovu okolnost i kasnije iznete primedbe obe strane veštak se izjašnjavao više puta.

Glavna rasprava je zaključena 24. januara 2012. godine. U momentu kada su spisi predmeta dostavljeni Ustavnom sudu 11. maja 2012. godine pismeni otpravak sudske odluke nije bio izrađen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ust ava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud će odrediti ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda (član 213. stav 1. tačka 2)); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 213. stav 1. tačka 1 ) i stav 2. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 215. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11 ), koji se primenjuje u konkretnom slučaju saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se p resuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 28. oktobra 1988. godine podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da još nije okončan. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da predmetni postupak traje dvadeset tri i po godine, s tim što je bio u prekidu jedanaest i po godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud ističe da se složenost postupka mora razmatrati u kontekstu činjeničnog i pravnog aspekta konkretnog parničnog postupka. U konkretnom predmetu radi se o parnici radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju je, prema navodima tužbe, pretrpela podnositeljka ustavne žalbe kao učesnik u saobraćaju. Pored podnositeljke ustavne žalbe u parnici na strani tužilaca učestvuju njen otac i brat koji takođe potražuju naknadu materijalne i nematerijalne štete povodom istog štetnog događaja. U takvom postupku potrebno je utvrditi sve činjenice vezane za vrstu, dužinu trajanja i jačinu pretrpljenih bolova i straha, procenat umanjenja opšte životne aktivnosti, stepen naruženosti, iscrpljenost limita osiguranja, postojanje i visinu materijalne štete, kao i ponašanje učesnika u sao braćaju, zbog čega su sprovedeni saobraćajno-tehničko, medicinsko i ekonomsko-finansijsko veštačenje. Osim veštačenja i saslušanja tužilaca sud nije sprovodio nikakve druge dokazne radnje. S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je predmetni parnični postupak relativno složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora od izuzetnog značaja za podnositeljku.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se dužina trajanja postupka u određenoj meri može staviti na teret podnisiteljki ustavne žalbe. Naime, iako su ratni sukobi u Republici Hrvatskoj okončani 1995. godine, punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je predložio nastavak postupka tek u aprilu 2002. godine. Osim toga, punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe nije u ostavljenim rokovima postupao po nalozima suda od 17. oktobra 2002. godine i 26. februara 2003. godine da dostavi punomoćja za zastupanje i da precizira tužbeni zahtev, s obzirom na to da je po ovim nalozima postupio tek 25. novembra 2003. godine. Takođe, punomoćnik podnositeljke je na ročištu od 14. oktobra 2008. godine predložio da se eventualno sprovede dopunsko medicinsko veštačenje, istakavši da poseduje medicinsku dokumentaciju koja nije bila predočena komisji veštaka, da bi zatim, i pored nedostavljanja te dokumentacije u ostavljenom roku i ponovnog naloga suda, 26. januara 2009. godine obavestio sud da odustaje od dostavljanja dela dokumentacije. Osim toga, punomoćnik podnositeljke je na ročištu od 13. decembra 2010. godine, između ostalog, dostavio medicinsku dokumentaciju za podnositeljku iz 2007. godine tražeći da se veštak maksiolfacijalne struke izjasni o tome da li podaci iz navedene dokumentacije utiču na ukupan procenat umanjenja opšte životne aktivnosti podnositeljke, prethodno utvrđen od strane komisije veštaka, u pogledu koje je veštak na ročištu od 17. februara 2011. godine istakao da ju je imao u vidu s obzirom da je nalaz dao u 2008. godini. Takođe jedno ročište nije održano zbog nepristupanja punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe. Međutim, sve ostale radnje u toku postupka podnositeljka ustavne žalbe je preduzimala blagovremeno, uredno se odazivajući pozivima suda.

Ispitujuću postupanje nadležnog suda Ustavni sud pre svega ističe da je osporeni parnični postupak bio u prekidu preko jedanaest godina ( od 5. maja 1992. godine do 26. septembra 2003. godine). Prema stanovištu Ustavnog suda, period od 5. maja 1992. godine do okončanja ratnih sukoba u Republici Hrvatskoj u toku 1995. godine se ne može staviti na teret naležnom sudu jer je posledica opštepoznatih objektivnih okolnosti. Međutim, imajući u vidu činjenicu da osim veštačenja i saslušanja tužilaca nisu bile izvođene druge dokazne radnje u postupku u cilju utvrđivanja činjenične građe, Ustavni sud je ocenio da parnica koja efektivno traje dvanaest godina ne zadovovoljava uslov razumnog roka iz člana 32. stav 1. Ustava, i da je za ovako dugo trajanje postupka prevashodna odgovornost na strani nadležnog suda. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je prvostepenom sudu, u periodu do prekida postupka, trebalo devet meseci da sprovede veštačenje preko veštaka stomatologa i deset meseci da sprovede veštačenje preko veštaka ortopeda (računajući od dana donošenja rešenja o veštačenju pa do dostavljanja nalaza veštaka), što je prema mišljenju Ustavnog suda predugačak rok za izvođenje tih dokaznih radnji. Propust na strani suda ogleda se i u tome što je sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja određeno 16. maja 2006. godine, da bi tek posle godinu dana bila određena ličnost veštaka i bio dat nalog strankama da uplate predujam za određeno veštačenje. Osim toga očigledan je propust suda prilikom dostavljanja spisa predmeta drugostepenom sudu na odlučivanje o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja o troškovima veštačenja P. 4531/02 od 21. aprila 2005. godine, za šta je i dugostepeni sud utvrdio da nisu postojali razlozi, pa je žalbu podnositeljke odbacio kao nedozvoljenu. Prema principu "sud zna pravo" prvostepeni sud je morao znati da protiv rešenja kojim se rukovodi raspravom nije dozvoljena posebna žalba, pa se ne može izbeći zaključak da je navedeni propust, zbog koga je odloženo ročište zakazano za 22. jun 2005. godine, doprineo prolongiranju postupka. Pored izloženog, Ustavni sud ukazuje da pismeni otpravak sudske odluke nije izađen ni posle tri i po meseca od zaključenja glavne rasprave.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe je tražila da joj se dosudi naknada kao vid pravičnog zadovoljenja. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade n ematerijalne štete u iznosu od 1000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , značaj predmeta spora za podnositeljku, ali i doprinos podnositeljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpeo zbog prevashodno nedelotvornog postupanja suda. Pri odmeravanju visine naknade namaterijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

7. Polazeći od toga da se postupak okončava dostavljanjem presude, a imajući u vidu da nadležni sud još uvek nije izradio pismeni otpravak presude, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, nalazeći da će se na taj način otkloniti štetne posledice zbog utvrđene povrede prava podnositeljke ustavne žalbe .

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević