Odluka o neosnovanosti ustavne žalbe za naknadu štete zbog terorističkog akta na KiM

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kao neosnovanu, potvrđujući stav redovnih sudova da Republika Srbija nije odgovorna za štetu nastalu usled terorističkog akta na Kosovu i Metohiji nakon povlačenja njenih snaga bezbednosti u junu 1999. godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6921/2014
26.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V, Z . V . i Lj . V, svih iz Orahovca, i V . V . iz Lazarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. V, Z . V, Lj . V . i V . V . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60316/10 od 23. maja 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6428/12 od 17. jula 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V, Z . V . i Lj . V, svi iz Orahovca, i Valentina Vučić iz Lazarevca, izjavili su Ustavnom sudu, 27. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika D . Đ, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60316/10 od 23. maja 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6428/12 od 17. jula 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, na slobodu i bezbednost i na jednaku zaštitu prava, utvrđenih odredbama čl. 21, 25. i 27. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da podnosioci smatraju da njihov tužbeni zahtev nije mogao biti pravnosnažno odbijen uz obrazloženje da nakon povlačenja oružanih snaga sa teritorije AP Kosovo i Metohija, Republika Srbija, odnosno njen pravni prethodnik, nije imala mogućnosti da spreči nastanak konkretne štete; da se takvo obrazloženje ne može prihvatiti imajući u vidu preambulu Ustava, kao i rezoluciju Ujedinjenih nacija broj 1244, koje utvrđuju da je AP Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, iz čega proizlazi objektivna odgovornost tužene za štetu prouzrokovanu terorističkim aktom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60316/10 od 23. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, zahtevali da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da im na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti supruga, odnosno oca, isplati svakom iznos od po 800.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž. 6428/12 od 17. jula 2014. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60316/10 od 23. maja 2012. godine u stavu prvom njene izreke, a žalbu tužilaca odbio kao neosnovanu, dok je u stavu drugom izreke preinačio rešenje o troškovima i obavezao tužioce da tuženoj naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su naoružani pripadnici OVK oteli 16. juna 1999. godine M. V. iz svoje kuće u Orahovcu; da se od tada M. V. gubi svaki trag; da su se tužioci se njim čuli poslednji put telefonom 16. juna 1999. godine ujutru, nakon čega su veze bile prekinute; da je M. V. bio suprug D. V, a otac Z . V, Lj . V . i V . V; da su tužioci prijavili nestanak Međunarodnom crvenom krstu i MUP PC; da kako o nestalom licu nije bilo nikakvih vesti više od pet godina, Drugi opštinski sud u Beogradu je 2. decembra 2008. godine doneo rešenje kojim je M. V. proglašen umrlim, a kao dan smrti utvrđen je 15. jun 2004. godine; da je rešenje postalo pravnosnažno 29. decembra 2008. godine; da je mesto Orahovac bilo u zoni odgovornosti 552. Oklopne brigade Prištinskog korpusa, koja je svojim naređenjem regulisala napuštanje Orahovca 15. juna 1999. godine, dok su posebne policijske snage MUP Republike Srbije sa područja SUP Prizren - OUP Orahovac, napustile mesto Orahovac 14. juna 1999. godine; da su odgovornost za zaštitu lične i imovinske bezbednosti građana preuzele snage KFOR nakon povlačenja Vojske i policije. Dalje je navedeno: da na strani organa tužene nije postojala obaveza da spreči nastanak štete, jer je štetni događaj nastupio posle prestanka nadležnosti oružanih snaga Republike Srbije, odnosno SRJ na teritoriji Kosova i Metohije; da s obzirom na to da je između Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Međunarodnih bezbednosnih snaga zaključen 9. juna 1999. godine Vojno-tehnički sporazum kojim je predviđeno da će po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN (koja je usvojena 10. juna 1999. godine) međunarodne bezbednosne snage KFOR biti raspoređene na teritoriji Kosova i Metohije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane, kao i da će se snage SRJ (osoblje i organizacije SRJ i Republike Srbije sa vojnim sposobnostima) povući na teritoriju Republike Srbije van ovog područja, to je prvostepeni sud ocenio osnovanim prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene Republike Srbije, jer je štetni događaj nastupio 16. juna 1999. godine, nakon što je nadležnost zaštite bezbednosti ljudi i imovine na Kosovu i Metohiji prešla na međunarodne bezbednosne snage KFOR; da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe čl. 172. i 180. Zakona o obligacionim odnosima kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev; da je drugostepeni sud cenio navode žalbe tužilaca da je navedenim sporazumom predviđeno fazno povlačenje policijskih i vojnih snaga Pepublike Srbije, da se snage KFOR koje su bile zadužene za bezbednost stanovnika Kosova i Metohije nisu blagovremeno rasporedile na teritoriji, zbog čega je stanovništvo ostavljeno na milost i nemilost šiptarskih terorističkih organizacija zbog čega je za štetu koju trpe tužioci odgovorna tužena u smislu odredbe člana 180. Zakona o obligacionim odnosima i da je do štete došlo usled terorističkih akata koje je u tom vreme tužena bila dužna da spreči, ali su takvi navodi neosnovani; da je u vreme nestanka supruga, odnosno oca tužilaca M. V. 16. juna 1999. godine, tužena u skladu sa odredbama Vojnotehničkog sporazuma od 9. juna 1999. godine i Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 1244 od 10. juna 1999. godine, nije imala ingerencije na tom području Kosova i Metohije u cilju zaštite života lične i imovinske sigurnosti građana, kao i njihove bezbednosti, jer je prema Sporazumu imala obavezu samo da povuče sve svoje bezbednosne snage sa te teritorije, zbog čega u to vreme nije bila više nadležna, niti je imala faktičke mogućnosti da obavlja poslove zaštite života i lične sigurnosti građana, pa samim tim ne postoji ni njena odgovornost da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu koju su pretrpeli; da u periodu koji je određen za povlačenje i to po zonama, a koji se kretao od šest do 11 dana, tužena imala samo obavezu povlačenja svojih bezbednosnih snaga i u tom periodu nije mogla da vrši bezbednosnu funkciju, već je sve svoje aktivnosti svela na povlačenje jedinica sa tog područja u propisanim rokovima; da s obzirom na to da Republika Srbija nije imala bilo kakve ingerencije na području Kosova i Metohije, pa samim tim nije imala ni mogućnost ni način da spreči štetu koja je za tužioce nastala nestankom njihovog srodnika, to se ne može smatrati odgovornom za štetu koju su tužioci pretrpeli zbog smrti bliskog lica i da stoga nema mesta primeni odredbe člana 180. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, relevantne su sledeće odredbe Ustava, zakona i međunarodnih pravnih akata:

Odredbama člana 21. st. 1. do 3. Ustava je utvrđeno da su pr ed Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbama člana 25. Ustava je utvrđeno da je fizički i psihički integritet nepovrediv, kao i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.

Odredbom član 27. stav 1. Ustava se jemči svakom pravo na ličnu slobodu i bezbednost, dok je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu.

Članom 1. Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i Vlada SRJ i Republike Srbije, koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine, predviđeno je: da strane uz ovaj sporazum ponovo potvrđuju dokument podnet od strane posrednika Ahtisarija predsedniku Miloševiću i odobrenog od strane Skupštine Srbije i Savezne vlade 3. juna 1999. godine, da pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija uključi razmeštaj efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, kao i da strane, nadalje, primećuju da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Savet bezbednosti UN) spreman da usvoji Rezoluciju, koja će biti doneta, u vezi tog prisustva (stav 1.); da organi vlada države SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su da će se međunarodne snage bezbednosti (KFOR) razmestiti po prihvatanju Rezolucije Saveta bezbednosti UN, koja se pominje u stavu 1, i da će one bez smetnje delovati u okviru Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine za sve građane Kosova i na drugi način sprovedu ovaj zadatak, kao i da su nadalje saglasni da ispoštuju sve obaveze ovog Sporazuma i olakšaju razmeštaj i delovanje tih snaga (stav 2.).

Članom 2. stav 2. Vojno-tehničkog sporazuma utvrđeno je da je SRJ saglasna sa faznim povlačenjem svih snaga SRJ sa Kosova na lokacije u Srbiju izvan Kosova, da će ulazak i razmeštaj međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) na Kosovu biti sinhronizovan, a da će fazno povlačenje Snaga SRJ sa Kosova biti u skladu sa dole navedenim redosledom: dan stupanja na snagu + 1 dan, Snage SRJ locirane u Zoni 3 napustiće duž naznačenih maršruta tu zonu da bi pokazale poštovanje sporazuma (tačka a); dan stupanja na snagu + 6 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 1 (tačka b); dan stupanja na snagu + 9 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 2 (tačka c); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 3 (tačka d); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu će završiti sa svojim povlačenjem sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova, i ne u okviru kopnene zone bezbednosti od 5 km (tačka e); Međunarodne snage bezbednosti (KFOR) obezbediće odgovarajuću kontrolu granice SRJ na Kosovu prema Albaniji i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji do dolaska civilne misije UN (tačka h).

Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, koja je usvojena 10. juna 1999. godine, utvrđeno je da je Savet bezbednosti UN odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje UN: odlučuje o raspoređivanju civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, pod pokroviteljstvom UN, sa odgovarajućom opremom i osobljem, kako se to traži, i pozdravlja saglasnost SRJ za takvo prisustvo (stav 5.); ovlašćuje države članice i odgovarajuće međunarodne organizacije da uspostave međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu, kako se navodi u stavu 4 aneksa 2 uz sva neophodna sredstva kako bi moglo da obavi svoje odgovornosti iz dole navedenog stava 9. (stav 7.); odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva koje će biti raspoređeno na Kosovu uključivati osiguranje javne bezbednosti i reda dok međunarodno civilno prisustvo ne preuzme odgovornost za sprovođenje tog zadatka (stav 9. tačka 4.).

5. Ocenjujući navode podnosilaca ustavne žalbe da su im osporenim presudama povređena načela i prava utvrđena odredbama čl. 21, 25, 27. i 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se tim navodima, u suštini, ukazuje na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je Ustavni sud razmatrao da li je podnosiocima povređeno označeno pravo.

U parničnom postupku je utvrđeno da je M. V. otet u Orahovcu 16. juna 1999. godine, a da je Drugi opštinski sud u Beogradu 2. decembra 2008. godine doneo rešenje kojim je M. V. proglašen umrlim, te da je kao dan smrti utvrđen 15. jun 2004. godine.

Saglasno odredbi člana 180. stav 1. ZOO, za štetu nastalu smrću fizičkog lica usled akta terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Odgovornost države za štetu u ovom slučaju proizlazi iz njene dužnosti da se stara o sigurnosti ljudi i da obezbeđuje javni red i mir. Međutim, odgovornost države za štetu nastalu usled akta terora će postojati samo ako je po važećim propisima država vršila suverenu vlast nad teritorijom na kojoj je izvršen teroristički akt, te je samim tim mogla da spreči da do tog akta i do štete dođe. Za utvrđivanje odgovornosti države u ovom slučaju nije od značaja činjenica da AP KiM ima položaj suštinske autonomije u okviru Republike Srbije, već da li su nadležni državni organi Republike Srbije u vreme predmetnog terorističkog akta mogli da vrše poslove javne bezbednosti u ovoj pokrajini.

Vojno-tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine Vlade SRJ i Republike Srbije su se saglasile sa faznim povlačenjem Snaga SRJ sa Kosova i Metohije radi razmeštaja međunarodnih civilnih i bezbednosnih snaga. Povlačenje Snaga SRJ sa teritorije Kosova i Metohije je u potpunosti završeno 20. juna 1999. godine, i od tog trenutka, nadležni državni organi SRJ i Republike Srbije (Vojska i policija) nisu imali mogućnost da se staraju o sigurnosti građana na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Rezolucijom 1244, koja je doneta 10. juna 1999. godine, u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, radi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti UN je ovlastio međunarodne bezbednosne snage (KFOR) da osiguraju javnu bezbednost, red i mir na teritoriji Kosova i Metohije.

Dakle, i u situaciji da se prihvati da je štetni događaj nastao 16. juna 1999. godine kada je M. V. otet u Orahovcu, a ne 15. juna 2004. godine koji je određen kao datum smrti M. V, organi SRJ i Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehničkom sporazumu, ni na jedan od navedenih datuma nadležni državni organi Republike Srbije, odnosno SRJ, nisu imali efektivnu i stvarnu kontrolu nad teritorijom AP KiM, te nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, a time ni da spreče preduzimanje terorističkog akta i nastupanje štete po podnosioce ustavne žalbe. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu koja je prouzrokovana terorističkim aktom na teritoriji AP KiM nakon povlačenja Snaga SRJ i Republike Srbije sa ovog područja. Ovakvo pravno shvatanje Ustavni sud je već izneo u Odluci Už-3398/2010 od 10. novembra 2011. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u predmetima Behrami & Behrami protiv Francuske i Saramati protiv Francuske, Nemačke i Norveške (predstavke br. 71412/01 i 78166/01), u kojima je ESLjP zauzeo stav da SRJ nije „kontrolisala“ Kosovo (u smislu značenja te reči u praksi toga suda vezanoj za severni Kipar) pošto se pre relevantnih događaja u Vojno-tehničkom sporazumu saglasila, na šta je kao suverena vlast imala pravo, da povuče svoje trupe radi razmeštanja međunarodnih civilnih (UNMIK) i bezbednosnih (KFOR) snaga. Narednog dana, 10. juna 1999 . godine, usvojena je Rezolucija 1244 SBUN. KFOR je dobio mandat da vrši potpunu vojnu kontrolu na Kosovu. UNMIK je trebalo da obezbedi privremenu međunarodnu administraciju i njegova prva uredba je potvrdila da ovlašćenje koje mu je dao Savet bezbednosti UN obuhvata svu zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i ovlašćenje da upravlja sudstvom. Iako je Savet bezbednosti UN predvideo postepeni prenos odgovornosti UNMIK na lokalne vlasti, nema dokaza da su se bilo bezbednosna, bilo civilna situacija značajno promenile do datuma ovih događaja. Kosovo je, stoga, na te datume bilo pod stvarnom kontrolom međunarodnih snaga koje su vršile javna ovlašćenja koja je, pod normalnim okolnostima, vršila vlada SRJ (st. 69. i 70.).

Pri tome, Ustavni sud konstatuje da nisu prihvatljivi navodi iz obrazloženja osporene drugostepene presude da tužena Republika Srbija nije pasivno legitimisana, jer je u vreme nestanka srodnika podnosilaca ustavne žalbe - 16. juna 1999. godine, tužena, u skladu sa odredbama Vojno-tehničkog sporazuma od 9. juna 1999. godine i Rezolucije saveta bezbednosti OUN broj 1244 od 10. juna 1999. godine, imala obavezu samo da povuče svoje bezbednosne snage sa te teritorije u ostavljenim rokovima, ali ne i da na tom području štiti živote, ličnu i imovinsku sigurnost građana. Međutim, ovakav pravni stav drugostepenog suda u končanom ishodu ipak nije doveo do toga da podnosiocima ustavne žalbe bude povređeno pravo na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60316/10 od 23. maja 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6428/12 od 17. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Kako je utvrđeno da podnosiocima ustavne žalbe osporenim aktima nije povređeno pravo na pravično suđenje, to nije moglo doći ni do povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i prava na ličnu slobodu i bezbednost, zajemčenih odredbama čl. 25. i 27. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe ne navode nikakve razloge o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, bez isticanja relevantnih razloga i dostavljanja odgovarajućih dokaza, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Konačno, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, koju u konkretnom slučaju Ustavni sud nije našao da je učinjena.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 4418/2010: Odluka Ustavnog suda o neodgovornosti države za štetu na Kosovu
• Už 3398/2010: Odbijanje ustavne žalbe za naknadu štete zbog terorističkog akta
• Už 1413/2010: Odbijena ustavna žalba za naknadu štete zbog terorističkog akta na Kosovu
• Už 6918/2014: Odgovornost države za štetu od terorističkih akata na Kosovu i Metohiji