Povreda prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici radi smetanja poseda. Postupak je trajao preko šest godina, što je nerazumno dugo, posebno s obzirom na hitnu prirodu ove vrste spora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustav noj žalbi Mladena Anđelkovića iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 9. novembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Mladena Anđelkovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovni sudom u Kruševcu u predmetu P. 783/14 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 907/09) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mladen Anđelković iz Kruševca je, 27. oktobra 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 783/14.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je postupak, čiji je predmet smetanje poseda, a koji je hitnog karaktera u smislu člana 448. stav 2. Zakona o parničnom postupku , trajao osam godina, te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražio.

Ustavni sud konstatuje da je u delu obrasca ustavne žalbe „pojedinačni akt koji se osporava“, navedeno da se osporava presuda Višeg suda u Kruševcu Gž. 532/15 od 29. jula 2015. godine, a u delu obrasca „zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči“ traženo je da se pojedinačni akt ukine. Međutim, za osporavanje navedenog akta podnosilac nije dao bilo kakve razloge već se navodi ustavne žalbe odnose samo na povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom posutpku .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 783/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. aprila 2009. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog A.J, radi smetanja poseda. Predmet je dobio broj P. 907/09.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano deset ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju i izveštaj Službe za katastar nepokretnosti u Kruševcu, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane određenog sudskog veštaka geometra i saslušan je veštak, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno na zahtev podnosioca, što je dovelo do produženja postupka za dva meseca, a jedno jer od Službe za katastar nepokretnosti u Kruševcu nije dobijen traženi izveštaj.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodima od 13. januara 2011. do 1. novembra 2011. godine i od 1. novembra 2011. do 4. oktobra 2012. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu P. 2536/10 od 18. aprila 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev, a rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 224/14 od 18. juna 2014. godine ukinuto je ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 2536/10 od 18. aprila 2013. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bila su održana tri ročišta, na kojima su saslušan e parnične stranke i izvršen je uviđaj suda na licu mesta, dok četiri ročišta ni su bila održana, i to jedno zbog sprečenosti posutpajućeg sudije, a jedno na zahtev punomoćnika tužioca što je dovelo do produženja postupka za jedan mesec, a dva meseca na zahtev tuženog.

Tužbeni zahtev je preciziran 3. septembra 2014. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu P. 783/14 od 15. aprila 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi smetao tužiocu u mirnoj državini prolaska putem kolima i pešice od određene ulice na k.p. broj 1283/11, KO Lazarica, do njegovog porodičnog domaćinstva u Kruševcu, na k.p. broj 1283/4 , KO Lazarica i to u kontinuitetu od 7. februara 2009. do 22. marta 2009. godine na taj način što je izradio betonski parapet sa metalnom ogradom bez odobrenja tužioca na k.p. broj 1283/11 , KO Lazarica , koji se vodi kao put i nalazi se na tromeđi k.p. br. 1283/11, 1283/4 i 1284/5 sve KO Lazarica , čime mu je onemogućio normalno korišćenje puta do svog domaćinstva te da se tuženom naloži da na k.p. broj 1283/11 ukloni ogradu sa stubovima i da omogući nesmetano prolaženje pešice i kolima do svog porodičnog domaćinstva na k.p. br. 1283/4, KO Lazarica, te da se ubuduće uzdržava od ovakvog ili sličnog smetanja; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 295.700,00 dinara.

Rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 532/15 od 29. jula 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, i potvrđeno je prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 783/14 od 15. aprila 2015. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozva o, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, dužina trajanja parničnog postupka od šest godina i tri meseca do njegovog pravnosnažnog okončanja predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje, kako po praksi ovog a suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon četiri godine od podnete tužbe i u tom periodu od četiri godine, taj sud je imao dva perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi period u trajanju od deset meseci (od 13. januara 2011. do 1. novembra 2011. godine) i drugi period u trajanju od skoro godinu dana (od 1. novembra 2011. do 4. oktobra 2012. godine) , što ukazuje na to da ročišta nisu bila redovno zakazivana. Međutim, drugi postupajući sudovi su postupali redovno i odlučivali u kratkim vremenskim razmacima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao godinu dana, ponovni prvostepeni postupak je trajao nepunih godinu dana a drugi žalbeni postupak kojim je pravnosnažno okončan postupak trajao je samo tri meseca.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno spornih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je predmetni spor za podnosioca nesumnjivo bio od materijalnog značaja i da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Ispitujući ponašanje podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da on nije doprineo produženju postupka, a neodržavanje jednog ročišta na zahtev podnosioca i jednog na zahtev njegovog punomoćnika nije od uticaja na odlučivanje ovoga suda jer je time došlo do produženja parnice za samo tri meseca.

Ustavni sud ukazuje da je imao u vidu odredbu člana 448. stav 2. Zakona o parničnom postupku , na koju se podnosilac pozvao u ustavnoj žalbi, ali nalazi da je rok koji je tom odredbom bio propisan za ovu vrstu spora, po svojoj pravnoj prirodi instrukcionog karaktera.

Na osnovu sv ega izloženog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu pod brojem P. 783/14 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 907/09), te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe kojom nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu.

6. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić