Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko jedanaest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 900 evra zbog brojnih i značajnih propusta postupajućih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. O . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. O . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1329/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4573/06) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. O . iz Beograda je , 7. marta 2013. godine , preko punomoćnika A . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4573/06.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac tužbu radi utvrđenja podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu 4. maja 2006. godine; da postupak do dana podnošenja ustavne žalbe traj e skoro osam godina i da još uvek nije okončan; da je Viši sud u Beogradu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepene odbijajuće presude posle tri godine odbacio kao neblagovremnu; da je reč o sporu male vrednosti, u kome se zbog pojednostavljene zakonske procedure osnovano može očekivati da će postupak biti okončan u okviru razumnog roka, što nije bio slučaj sa predmetnim parničnim postupkom .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosi ocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra .

Ustavni sud ukazuje na to da je ovaj predmet, saglasno odredbi člana 8a Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), bio ustupljen Vrhovnom kasacionom sudu, kao sudu nadležnom da odlučuje povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Vrhovni kasacioni sud je dopisom R4 G . 20/16 od 4. aprila 201 6. godine predmet vratio Ustavnom sudu, nalazeći da više nije nadležan da odlučuje o izjavljenoj ustavnoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1329/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. maja 200 5. godine podne o Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene D. M . iz Beograda , radi utvrđenja prava svojine na 38 akcija serije A01, ukupne nominaln e vrednost i 38.000 dinara, čiji je izdavalac preduzeće „T.“ a.d. Beograd. Predmet je zaveden pod brojem P. 3461/05.

Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 30. j un 2005. godine, ali isto nije održano jer tužena nije bila uredno pozvana. Dostava tužbe sa pozivom za pomenuto ročište je vraćena sa konstatacijom „nepoznata“. Glavna rasprava je odložen a na neodređeno vreme, a punomoćniku tužioca je naloženo da sudu dostavi tačnu adresu tužene. Punomoćnik tužioca je podneskom od 5. jula 2005. godine postupio po nalogu suda.

Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 3461/05 od 7. novembra 2005. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca i odredio da se spisi, nakon pravnosnažnosti rešenja, ustupe Trgovinskom sudu u Beogradu, što je učinjeno 20. decembra 2005. godine. Navedeni sud je pokrenuo postupak za rešavanje sukoba nadležnosti, u kojem je Vrhovni sud Srbije rešenjem R. 28/06 od 1. marta 2006. godine odredio da je za postupanje stvarno i mesno nadležan Prvi opštinski sud u Beogradu , navodeći, pored ostalog, da spor između dva fizička lica ni u kom slučaju ne može imati karakter privrednog spora .

Spisi su Prvom opštinskom sudu u Beogradu vraćeni 25. maja 2006. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 4573/06. U periodu do presuđenja zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu (23. oktobra 2006. godine, 7. februara, 4. maja, 27. juna i 2. oktobra 2007. godine i 22. januara 2008. godine) , od kojih tri nisu održana, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer tužena nije bila uredno pozvana (dostava poziva pokušana na adres i iz tužbe). Što se dokaznog postupka tiče, osim izveštaja izdavaoca spornih akcija (preduzeće „Tri grozda“ a.d. Beograd), koji je dostaljen na zahtev suda, prvostepeni sud nije izvodio druge dokaze.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4573/06 od 22. januara 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda je punomoćniku tužioca uručena 25. septembra 2008. godine, dok je tuženoj dostava bezuspešno pokušana na adresi iz tužbe.

Punomoćnik tužioca je žalbu izjavio 2. oktobra 2008. godine. Na zahtev postupajućeg sudije, radnik dostavne službe je 15. oktobra 2008. godine dostavio pismeno izjašnjenje da je ožalbenu presudu punomoćniku tužioca uručio 23. septembra 2008. godine. Postupajući sudija je 5. novembra 2008. godine konstatovao da je žalba tužioca blagovremena.

Spisi su Okružnom sudu u Beogradu prosleđeni 8. decembra 2008. godine. O žalbi tužioca nije odlučeno do 1. januara 2010. godine, kada je nadležnost Okružnog suda u Beogradu (delimično) preuzeo Viši sud u Beogradu. Rešenjem navedenog suda Gž. 2096/10 od 14. februara 2012. godine žalba tužioca je odbačena kao neblagovremena.

Spisi parničnog predmeta su 19. marta 2012. godine vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu. Predmetu je dodeljen broj P. 1329/10. Zbog promene adrese, o čemu sud nije bio obavešten, rešenje o odbacivanju žalbe nije moglo biti uručeno punomoćniku tužioca (dva pokušaja), zbog čega je istaknuto na oglasnoj tabli suda. Nakon što je predmet dodeljen u rad drugom sudiji, drugostepeno rešenje je dostavljeno tužiocu lično (6. februara 2013. godine.). Tužilac je reviziju, preko istog punomoćnika, podneo 8. februara 2013. godine. U reviziji, kao i u punomoćju dostavljenom uz reviziju, označena je nova adresa punomoćnika tužioca.

Spisi parničnog predmeta su 26. marta 2014. godine prosleđeni na revizijski postupak preko Apelacionog suda u Beogradu. Navedeni sud je spise vratio 7. maja 2014. godine, kako bi isti bili prosleđeni preko Višeg suda u Beogradu, kao nadležnog drugostepenog suda.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 649/14 od 20. juna 2014. godine ukinuto je rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 2096/10 od 14. februara 2012. godine, sa obrazloženjem da iz dostavne knjige nesumnjivo proizlazi da je punomoćnik tužioca ožalbenu presudu primio 25. septembra 2008. godine.

Viši sud u Beogradu je spise parničnog predmeta primio 10. oktobra 2014. godine, a rešenjem Gž. 8029/14 od 20. januara 2016. godine se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po predmetnoj žalbi, odredivši da se predmet ustupi Apelacionom sudu u Beogradu. Spise je, međutim, vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu . Dostava rešenja Gž. 8029/14 od 20. januara 2016. godine je punomoćniku tužioca i tuženoj bezuspešno pokušana na adrese iz tužbe (uprkos tome što je o promenama adresa ranije već obavešten), nakon čega je dostava izvršena preko oglasne table suda. Spisi su Apelacionom sudu u Beogradu dostavljeni „na uvid“ , a dopisom od 4. avgusta 2016. godine Apelacioni sud u Beogradu je vratio spise, zahtevajući da se predmet na žalbeni postupak dostavi u skladu sa Sudskim poslovnikom.

Spisi su Apelacionom sudu u Beogradu ponovo dostavljeni 12. septembra 2016. godine. Presudom Gž. 6298/16 od 14. oktobra 2016. godine je odbijena žalba tužioca, te je ožalbena presuda P. 4573/06 od 22. januara 2008. godine u celini potvrđena. Navedena drugostepena presuda još uvek nije dostavljena parničnim strankama, imajući u vidu da prvostepeni sud punomoćniku tužioca i tuženoj dostavu pismena i dalje vrši preko adresa označenih u tužbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 – dr. zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. maja 2005. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6298/16 od 14. oktobra 2016. godine, koja j oš uvek nije dostavljena podnosiocu, odnosno njegovom punomoćniku.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 11 i po godina. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je pravnosnažna presuda doneta nakon više od 11 godina od podnošenja tužbe, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može oceniti razumnim to što je postupak toliko dugo trajao. Isključivu odgovornost za jedanaestoipogodišnje trajanje osporenog parničnog postupka, po mišljenju Ustavnog suda, snose postupajući sudovi. Ovde se naročito ima u vidu: da se Prvi opštinski sud u Beogradu oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u sporu između fizičkih lica, nalazeći da je u pitanju privredni spor, čime je nepotrebno izazvao sukob nadležnosti sa Trgovinskim sudom u Beogradu; da je navedeni sud, po prijem u spisa iz Vrhovnog suda Srbije , ročište za glavnu raspravu zakazao nakon pet meseci; da je izrada presude P. 4573/06 od 22. januara 2008. godine trajala osam meseci; da je o žalbi izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude odlučeno nakon više od tri godine, i to odbacivanjem žalbe kao neblagovremene, za koju je Vrhovni kasacioni sud kasnije utvrdio da je podneta u zakonom propisanom roku, te da nije bilo mesta njenom odbacivanju; da je Prvi osnovni sud u Beogradu spise parničnog predmeta na revizijski postupak uputio nakon godinu dana od podnošenja revizije; da se Viši sud u Beogradu 15 meseci nakon prijema spisa iz Vrhovnog kasacionog suda oglasio nenadležnim za postupanje po žalbi podnosioca; da je spise vratio prvostepenom sudu, umesto da ih ustupi Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu; da je Prvi osnovni sud u Beogradu dostavu odluka punomoćniku podnosioca i tuženoj sve vreme pokušavao preko adresa označenih u tužbi, uprkos tome da je o promenama tih adresa bio obavešten. Posebno treba ukazati i da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju trajanja postupka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pr ed Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1329/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4573/06) podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za lju dska prava ( ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o d karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Što se tiče prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovih prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti