Odluka Ustavnog suda o neujednačenoj sudskoj praksi u vezi zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene prakse Apelacionog suda u Beogradu. Sud je u identičnim pravnim situacijama različito tumačio početak roka zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6932/2012
19.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. I. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. I. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5938/11 od 16. maja 2012. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. I. iz Beograda podneo je 24. avgusta 201 2. godine, preko punomoćnika S. M. i V. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5983/11 od 16. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno stavu suda, podnosilac smatra da je u njegovom slučaju rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete počeo da teče 17. jula 2008. godine, kada je njegova bolest, prema nalazu veštaka, dobila konačan oblik. U prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac se poziva na tri presude Vrhovnog kasacionog suda, ali kao dokaz različitog postupanja sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, dostavlja presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4040/12 od 21. juna 2012. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5938/11 od 16. maja 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 788/11 od 15. aprila 2011. godine kojom je odbijen njegov zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da je tužilac kao pripadnik Vojske Jugoslavije u periodu od 23. marta do 25. juna 1999. godine obavljao zadatke kurira na teritoriji Beograda; da je tužilac zbog straha koji je trpeo u tom periodu i dva meseca nakon prestanka bombardovanja, oboleo od mešovito anksiozno–depresivnog poremećaja i poremećaja prilagođavanja, zbog čega mu je opšta životna aktivnost umanjena u određenom procentu; da je pomenuta bolest dobila osnovni oblik po završetku bombardovanja, kada se tužilac obratio lekaru; da je tužiocu 17. jula 2008. godine saopštena dijagnoza bolesti koja je hroničnog toka. Drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane žalbene navode tužioca da je rok zastarelosti potraživanja naknade štete počeo da teče 17. jula 2008. godine, kada mu je saopštena dijagnoza njegove bolesti, ističući da se početak roka zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ne može vezivati za momenat saznanja za bolest, već za momenat nastanka i ispoljavanja simptoma bolesti. Polazeći od toga da su se simptomi bolesti kod tužioca javili dva meseca po okončanju bombardovanja, drugostepeni sud je ocenio da je nastankom bolesti počeo da teče objektivni rok od pet godina u okviru kojeg se jedino može računati subjektivni rok zastarelosti potraživanja vezan za saznanje oštećenog za štetu i učinioca.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4040/12 od 21. juna 2012. godine, na koju se poziva u ustavnoj žalbi, preinačena je presuda prvostepenog suda, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca O.Z. i obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti. Drugostepeni sud je u ovom slučaju ocenio kao neosnovan prigovor tužene o zastarelosti tužiočevog potraživanja, iz razloga što je tužilac za konačnu dijagnozu svoje bolesti, kao posledice straha koji je trpeo kao pripadnik vojne policije usled boravka na ratištu u periodu od marta do juna 1999. godine, saznao u oktobru 2007. godine, kada mu je dijagnoza saopštena. Drugostepeni sud je, ukazujući na to da rok zastarelosti počinje da teče od momenta kada je tužiočeva bolest dobila konačan oblik, zaključio da je, u konkretnom slučaju, subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete počeo da teče od trenutka kada je tužiocu saopštena dijagnoza, pri čemu je istaknuto da se tužilac prvi put obratio lekaru 2007. godine kada su njegove tegobe kulminirale, da je pre toga mogao da se izbori sa bolešću i da nije mogao da prepozna simptome svoje bolesti, s obzirom na to da se radi o lakšem obliku PTSP.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude. Naime, osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5938/11 od 16. maja 2012. godine utvrđeno je da je podnosiočevo potraživanje zastarelo, s obzirom na to da se rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete računa od momenta nastanka štete, u konkretnom slučaju, od avgusta 1999. godine tj. od momenta nastanka i ispoljavanja karakteristika bolesti , a ne od momenta saznanja za dijagnozu, odnosno od trenutka saznanja za štetu i učinioca . Sa druge strane, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4040/12 od 21. juna 2012. godine utvrđeno je da rok zastarelosti teče od trenutka kada je bolest dobila konačan oblik, u ovom slučaju kada je oštećenom saopštena dijagnoza, a ne od nastanka štete, te da stoga, potraživanje naknade nematerijalne štete nije zastarelo, pri čemu i iz ove presude proizlazi da su se simptomi bolesti ispoljili pre nego što je dijagnoza saopštena oštećenom. Dakle, u oba slučaja simptomi bolesti su postojali pre saopštavanja dijagnoze oštećenima (podnosiocu je saopštena dijagnoza bolesti u julu 2008. godine, a tužiocu O.Z. u oktobru 2007. godine), a jedina razlika se ogleda u činjenici da se podnosilac lekaru obratio 1999. godine, a tužilac O.Z. u toku 2007. godine, kada su tegobe kulminirale.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud napominje da je u situacijama kada je kao dokaz različitog postupanja dostavljena samo jedna sudska odluka, smatrao da se u takvim okolnostima ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, istovremeno ukazujući da je identičan stav zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u presudi „Vučković i drugi protiv Srbije“ od 28. avgusta 2012. godine (videti, pored drugih , rešenja Ustavnog suda Už- 8808/2012 od 23. januara 2014. godine i Už-2961/2012 od 9. decembra 2014. godine). Pored toga, Ustavni sud je u Rešenju Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine ukazao da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna različita odluka ne predstavlja uvek razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

S druge strane, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao identično pitanje koje se postavlja i u ovom slučaju, a koje se odnosi na različito postupanje Apelacionog suda u Beogradu, kao suda poslednje instance, u pogledu određivanja momenta od kojeg počinje da teče rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete. Naime, Ustavni sud je u svojim odlukama Už-5487/2010 od 8. maja 2013. godine, Už- 4338/2011 od 5. marta 2014. godine i Už-3638/2012 od 18. decembra 2014. godine utvrdio da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, odnosno pravo na pravnu sigurnost, zbog činjenice da je pomenuti drugostepeni sud u pojedinim presudama početak roka zastarelosti, kao i u podnosiočevom slučaju, vezao za nastanak štete tj. pojavu prvih simptoma bolesti, a u drugim presudama početak tog roka vezao za momenat kada je bolest dobila konačan oblik. Istina, podnosioci ustavnih žalbi koje su bile predmet razmatranja Ustavnog suda u pomenutim odlukama, su za svoje tvrdnje dostavili dve, odnosno tri sudske presude.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, oklonost da je u podnosilac ustavne žalbe dostavio samo jednu presudu kao dokaz različitog postupanja suda poslednje instance, nije dovoljna za zaključak da se radilo o manjem odstupanju u tumačenju i primeni prava koje bi se smatralo sastavnim delom svakog pravosudnog sistema, već naprotiv, da se radilo o nedoslednom i neujednačenom odlučivanju Apelacionog suda u Beogradu o osnovanosti zahteva više lica koja su se nalazila u identičnim situacijama. U prilog ovoj oceni, Ustavni sud posebno ukazuje da je, u konkretnom slučaju, sudsko veće Apelacionog suda u Beogradu, u gotovo identičnom sastavu, u periodu nešto dužem od mesec dana donelo dve različite odluke u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama bez bilo kakvog obrazloženja o razlozima za odstupanje od ranijeg stava.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5938/11 od 16. maja 2012. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi član 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu prava na pravično suđenje obrazlaže, navodno, pogrešnom primenom zakonskih odredaba o zastarelosti njegovog potraživanja naknade štete. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi za svoju odluku dao jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već nalazi da su razlozi izneti u osporenoj presudi u svemu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava . Identično stanovište Ustavni sud je izneo u poemnutim odlukama Už-5487/2010 od 8. maja 2013. godine, Už- 4338/2011 od 5. marta 2014. godine i Už-3638/2012 od 18. decembra 2014. godine.

Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe u ovom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava, zbog čega je odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neujednačenoj sudskoj praksi u vezi zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti