Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za usklađivanje penzije. Postupak je trajao pet i po godina, što, uzevši u obzir sve okolnosti, nije ocenjeno kao nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6934/2012
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbij e, u upravnom postupku koji je vođen pred Fondom za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u predmetu SP broj 084886, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Beograda je , 24. avgusta 2012. godine , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 21. septembra 2012. godine, 22. novembra 2013. godine i 12. avgusta 2014. godine, protiv presude Upravnog suda U. 6827/11 od 1. juna 2012. godine i nižestepenih upravnih akata, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 20, 21, 32, 53, 58. i 70. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnosilac je ustavnu žalbu izjavio i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji se vodio pred Fondom za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u predmetu SP broj 084886.

U ustavnoj žalbi je detaljno izložen tok osporenog upravnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. novembra 2006. godine podneo prvostepenom organu uprave zahtev za izdavanje rešenja o usklađivanju penzije počev od 1. avgusta 2004. godine, saglasno izmenjenim propisima kojima se uređuju plate profesionalnih vojnika.

Rešavajući o zahtevu, prvostepeni organ – direktor Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika je doneo rešenje P-115 broj 084886 od 10. novembra 2006. godine, kojim je u stavu 1. dispozitiva određeno da se usklađuje penzija podnosioca ustavne žalbe na 2675,120 bodova, odnosno 85% od penzijskog osnova, počev od 1. avgusta 2004. godine, a u stavu 2. dispozitiva određeno da će se na osnovu odluka ministra odbrane broj 762-2 od 21. oktobra 2004. godine i 1169-1 od 13. maja 2005. godine, isplata po ovom rešenju izvršiti u skladu sa obezbeđenjem novčanih sredstava.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je, 22. novembra 2006. godine , podneo žalbu, a potom , 22. januara 2007. godine , i urgenciju zbog neodlučivanja o podnetoj žalbi. Rešenjem Komisije skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika UP-2 289/07 SP broj 084886 od 31. oktobra 2007. godine poništen je stav 2. dispozitiva prvostepenog rešenja.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2448/07 od 12. februara 2009. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da je podnosilac žalbom osporio prvostepeno rešenje u celini, a da je drugostepeni organ svojim rešenjem poništio samo stav 2. dispozitiva, a da nije odlučio o žalbenim navodima koji se tiču stava 1. dispozitiva tog rešenja.

U ponovnom postupku, žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja je rešenjem drugostepenog organa UP-2 289/07 SP broj 084886/II-P od 30. septembra 2009. godine odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je, 27. oktobra 2009. godine , podneo tužbu, koja je osporenom presudom Upravnog suda U. 6827/11 od 1. juna 2012. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je pravilno tuženi organ ocenio da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da podnosiocu, saglasno odr edbi člana 9. stav 1. tačka 4. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima pripadnika Vojske i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, pripada 10% od osnovne plate za službu koju je obavljao u odgovarajućoj jedinici u poslednjem mesecu pre penzionisanja, odnosno prema važećim elementima penzijskog osnova u vreme donošenja prvostepenog rešenja od 10. novembra 2006. godine; da je pravilno prvostepeni organ odlučio kada podnosiocu nije izvršio usklađivanje komandno-trupnog dodatka i dodatka za rad pod posebnim uslovima, jer su ovi dodaci bili propisani kao posebni dodaci Pravilnikom o platama i drugim novčanim primanjima aktivnih vojnih lica, a stupanjem na snagu Zakona o Vojsci Jugoslavije ovi dodaci nisu propisani, već su u penzijskom osnovi zadržani u dostignutom nominalnom iznosu prema propisanom iznosu pre stupanja na snagu navedenog Zakona; da je odredbom člana 261. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije, koji je bio na snazi u vreme donošenja prvostepenog rešenja, propisano da ako se struktura plate prema kojoj se na osnovu propisa o platama profesionalnih vojnika utvrđuje penzijski osnov izmeni u odnosu na ranije propise o platama tih lica, izmenjeni iznosi plata uzimaju se za utvrđivanje novog penzijskog osnova, zbog čega je, po oceni Upravnog suda, neosnovan navod da nije bilo osnova da se podnosiocu nakon priznavanja prava na starosnu penziju donosi novo rešenje kojim se menja ili ukida pravo koje mu je već bilo priznato.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1 .).

Odredbama člana 71. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta; da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta; da će po zahtevu stranke iz stava 2. ovog člana, sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najkasnije u roku od sedam dana, a da, ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, ukoliko priroda stvari to dozvoljava; da će sud će rešenje iz stava 3. ovog člana dostaviti organu nadležnom za izvršenje, i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni upravnosudski postupak je pokrenut 9. novembra 2006. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za izdavanje rešenja o usklađivanju penzije, a okončan je donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 6827/11 od 1. juna 2012. godine, iz čega proizlazi da je osporeni postupak okončan za pet i po godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao materijalni interes da se o osnovanosti njegovog zahteva odluči u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije, te se može zaključiti da je svojim ponašanjem pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njegovim pravima.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je, iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio da je prvostepeni upravni organ odlučio o zahtevu podnosioca u roku koji je propisan odredbom člana 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, rešenjem prvostepenog upravnog organa od 10. novembra 2006. godine odlučeno je o zahtevu podnosioca u roku od jednog dana. Drugostepeni organ uprave je prilikom odlučivanja o žalbi podnosioca prekoračio rok propisan navedenom odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku da o žabi odluči u roku od dva meseca, te je o žalbi odlučio u roku od 11 meseci. Vrhovni sud Srbije je o podnetoj tužbi odlučio u roku nešto dužem od godinu dana, ali je drugostepeni upravni organ ponovo prekoračio zakonom propisani rok, konkretno za donošenje novog akta u izvršenju presude suda. S tim u vezi, novo drugostepeno rešenje je doneto nakon više od šest meseci od dana donošenja presude suda kojom je poništen prethodni konačni upravni akt. O tužbi podnosioca koja je izjavljena protiv konačnog upravnog akta od 30. septembra 2009. godine, Upravni sud je odlučio osporenom presudom U. 6827/11 od 1. juna 2012. godine, dakle nakon više od dve godine od podnošenja tužbe. Međutim, Ustavni sud napominje da određeni propusti u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, konkretno, propusti drugostepenog organa uprave da o žalbi odluči u zakonom propisanom roku, odnosno da nakon poništaja upravnog akta donese novi akt u izvršenju presude u roku od 30 dana, ne dovode automatski do zaključka da je u tom postupku došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da Ustavni sud uvažava praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava prilikom odlučivanja o ustavnim žalbama, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da domaći sud nije poštovao rokove ne mora sama po sebi da bude nesaglasna sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude u predmetima Zielinski v. Poland, od 15. fe bruara 2005. godine i Stoidis v. Greece, od 17. maja 2001. godine).

Imajući u vidu izneto, posebno činjenicu da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Vrhovnim sudom Srbije i Upravnim sudom pet i po godina od dana podnošenja zahteva, a posmatrajući osporeni postupak kao jedinstvenu celinu, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u sprovedenom upravnom postupku i upravnom sporu, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i da mu je osporenom presudom Upravnog suda U. 6827/11 od 1. juna 2012. godine i nižestepenim upravnim aktima, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i druga načela i prava zajemčena čl. 18, 20, 21, 53, 58. i 70. Ustava. U ustavnoj žalbi detaljno iznosi činjenice vezane za tok upravnosudskog postupka i izražava nezadovoljstvo njegovim ishodom , ponavljajući pri tome navode koje je isticao najpre u žalbi koja je izjavljena protiv prvostepenog rešenja, a potom i u tužbi koju je podneo protiv konačnog upravnog akta.

Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih načela i prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zako na o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, reš avajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti