Utvrđena povreda prava na pravično suđenje i pravno sredstvo

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljnom primenom prava odbacio zahtev za preispitivanje sudske odluke u upravnom sporu, čime je podnositeljki onemogućio pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslave Mandić iz Čerevića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslave Mandić i utvrđuje da su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 253/12 od 15. juna 2012. godine povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 253/12 od 15. juna 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljke za preispitivanje presude Upravnog suda U. 30049/10 od 23. marta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslava Mandić iz Čerevića je, 25. avgusta 2012. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 253/12 od 15. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačen kao nedozvoljen zahtev podnositeljke za preispitivanje presude Upravnog suda U. 30049/10 od 23. marta 2012. godine, a kojom je odbijena tužba podnositeljke izjavljena protiv konačnog rešenja upravnog organa od 22. septembra 2010. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt, kao i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 30-181.10-23403 od 22. septembra 2010. godine, u vršenju službenog nadzora, poništeno je konačno rešenje direktora Filijale Novi Sad broj 37.181.10-23403/2000 od 25. avgusta 2000. godine, a kojim je utvrđeno pravo podnositeljke na starosnu penziju počev od 1. aprila 2000. godine, u iznosu bliže navedenom u tom rešenju.

Presudom Upravnog suda U. 30049/10 od 23. marta 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke izjavljena protiv navedenog rešenja od 22. septembra 2010. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 253/12 od 15. juna 2012. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev podnositeljke za preispitivanje navedene presude Upravnog suda. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je Upravni sud presudom cenio zakonitost rešenja koje je doneto u postupku službenog nadzora od strane tuženog organa i da nije dozvoljen zahtev za preispitivanje sudske odluke, ako u upravnom postupku, koji je prethodio službenom nadzoru, nije bila isključena žalba.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).

Odredbama člana 49. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke (u daljem tekstu: „zahtev“), da zahtev može da se podnese kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba.

Odredbama člana 254. st. 1. i 5. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je da rešenje može poništiti ili ukinuti po osnovu službenog nadzora drugostepeni organ, da ako nema drugostepenog organa, rešenje može poništiti ili ukinuti organ koji je ovlašćen da vrši nadzor nad radom organa koji je doneo rešenje, te da protiv rešenja donesenog na osnovu člana 253. ovog zakona nije dopuštena žalba, već se protiv njega može neposredno pokrenuti upravni spor.

5. Ustavni sud najpre konstatuje da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom ili drugim državnim organom, o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi strukturalno složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni.

Ustavni sud konstatuje da je predmet postupka poništavanja po osnovu službenog nadzora bilo rešavanje o postojanju razloga za poništavanje konačnog rešenja, koji su propisani odredbama člana 253. Zakona o opštem upravnom postupku, što predstavlja posebnu stvar u odnosu na stvar o kojoj je rešeno u postupku koji je prethodio službenom nadzoru. U postupku po ovom vanrednom pravnom sredstvu obezbeđena je posebna pravna zaštita, koja se ostvaruje korišćenjem pravnih sredstava propisanih isključivo za taj postupak. U tom smislu, odredbom člana 254. stav 5. Zakona o opštem upravnom postupku propisano je da protiv rešenja donetog po osnovu službenog nadzora nije dopuštena žalba, već se protiv tog rešenja može neposredno pokrenuti upravni spor.

Dalje, iz odredbe člana 49. stav 2. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima, proizlazi da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba.

Ustavni sud još jednom ukazuje da je rešenjem drugostepenog organa od 22. septembra 2010. godine, u vršenju službenog nadzora, poništeno rešenje prvostepenog organa iz 2000. godine, da je podnositeljka protiv ovog rešenja pokrenula upravni spor, te da je protiv odluke suda kojom je odbijena njena tužba podnela zahtev za preispitivanje sudske odluke, ali da je isti odbačen osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje doneto proizvoljnom primenom merodavnog prava koja je onemogućila podnositeljki raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu. Ovim je, po oceni Ustavnog suda, bez obzira na pravnu utemeljenost zahteva koji je podnositeljka ustavne žalbe podnela, povređeno njeno pravo na pristup sudu, kao sastavni deo prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Na opisani način, podnositeljki je osporenim rešenjem povređeno i pravo na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke, jer je utvrdio da su osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 253/12 od 15. juna 2012. godine povređena navedena Ustavom zajemčena prava podnositeljke ustavne žalbe.

6. Istovremeno, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporeno rešenje i odredio da nadležan Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljke za preispitivanje presude Upravnog suda U. 30049/10 od 23. marta 2012. godine, kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na navode podnositeljke da su joj osporenim pojedinačnim aktom povređena i druga Ustavom zajemčena prava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo i poništio osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, te da će Vrhovni kasacioni sud ponovo odlučivati o zahtevu podnositeljke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na pravično suđenje i pravno sredstvo

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti