Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu povodom otkaza zbog tehnološkog viška

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da redovni sudovi nisu proizvoljno primenili pravo. Naknadno zapošljavanje na istim poslovima ne čini prethodni otkaz zbog tehnološkog viška nezakonitim, već otpuštenom radniku daje prednost pri ponovnom zapošljavanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . M . iz Krađana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 223/12 od 14. februara 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2176/10 od 23. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Krađana podneo je, 29. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Gojka Šarenca, advokata iz Velike Moštanice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. do 4. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi označenih ustavnih prava, podnosilac navodi da poslodavac nije mogao da mu otkaže ugovor o radu iz razloga propisanog članom 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu jer postojala potreba za obavljanjem poslova na kojima je radio, s obzirom na to da je poslodavac pre isteka roka od tri meseca na obavljanju tih poslova angažovao veći broj lica preko omladinske zadruge. Pored toga, ističe da mu je poslodavac, suprotno članu 117. pomenutog zakona, otpremninu i zaostale zarade isplatio nakon prestanka radnog odnosa. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2176/10 od 23. maja 2011. godine preinačena je nižestepena odluka, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se poništi rešenje direktora tuženog S. p . "L ." a.d. Beograd broj 126 od 26. decembra 2002. godine kojim mu je otkazan ugovor o radu i da se tuženi obaveže da ga vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće radno mesto.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 223/12 od 14. februara 2013. godine odbijena je revizija tužioca izjavljena protiv pomenute drugostepene odluke. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kod tuženog bio zaposlen na neodređeno vreme i da je obavljao poslove vozača autobusa, te da je Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova iz decembra 2002. godine utvrđeno da se 292 zaposlenih iskazuju kao višak, što je manje od 10% od ukupnog broja zaposlenih. U PO "L. A .", gde je radio tužilac, broj vozača autobusa sa 198 smanjen je na 185, tako da je 13 zaposlenih postalo višak, među njima i tužilac. Kod tuženog je postojala mogućnost angažovanja određenog broja zaposlenih za koje je utvrđeno da su višak na poslovima konduktera, ali tužilac, koji je za to ispunjavao uslove, nije podneo pismeni zahtev da bude angažovan na obavljanju tih poslova. Osporenim rešenjem direktora tuženog od 26. decembra 2002. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu, a otpremnina mu je isplaćena 21. januara 2003. godine. U periodu pre isteka tri meseca od otkazivanja ugovora o radu tužiocu, tuženi je primio u radni odnos na određeno vreme više lica radi obavljanja poslova vozača, a da tužiocu prethodno nije ponudio obavljanje tog posla. Revizijski sud je ocenio da opisano postupanje poslodavaca i nedavanje prednosti tužiocu prilikom prijema vozača na određeno vreme ne čini rešenje o otkazu nezakonitim sa aspekta primene člana 101. st. 5. i 6. Zakona o radu, iz isticanje da tužilac nije dokazao da je u periodu između donošenja Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova i davanja otkaza, kod tuženog postojala potreba za vozačima, koja okolnost bi objektivno ukazivala na to da nisu ispunjeni uslovi za davanje otkaza. Revizijski sud je ocenio da činjenica da je tužiocu otpremnina isplaćena sa zakašnjenjem nije od presudnog značaja jer mu je u svakom slučaju isplaćena pre podnošenja tužbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, dasvako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.) .

Članom 101. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01 ), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (stav 1. tačka 8); da otkaz ugovora o radu iz stava 1. tačka 8) ovog člana poslodavac može dati zaposlenom samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za rad na drugim poslovima (stav 2.) ; da poslodavac ne može, u slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom iz stava 1. tačka 8) ovog člana, na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa (stav 4.); da ako pre isteka roka iz stava 5. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos (stav 5.).

Odredbama člana 117. stav 1. pomenutog zakona propisano je da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ovog zakona, poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, u iznosima bliže opredeljenim u tač. 1) do 4).

5. Polazeći od toga da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i prava na rad u suštini zasnivaju na navodima o prizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud pre svega ukazuje da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, osim ukoliko način na koji su redovni sudovi primenili i tumačili merodavno pravo nije u toj meri arbitrerno da za posledicu ima povredu Ustavom zajemčenih prava.

U pogledu navoda podnosioca da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu zbog toga što je postojala potreba za obavljanjem poslova na kojima je radio, Ustavni sud ukazuje da je odredba stava 4. člana 101. Zakona o radu zabranjivala poslodavcu prijem novog zaposlenog za određeni period i to samo na istim poslov ima koje je obavljalo lice za čijim radom je prestala potreba , dok je odredba stava 5. ovog člana predviđala da ako pre isteka propisanog roka nastane potreba za obavljanje istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je radni odnos prestao usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena. U postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno je da je Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog poslodavca iz decembra 2002. godine u PO "L. A .", gde je radio podnosilac, broj vozača autobusa sa 198 smanjen je na 185, tako da je 13 zaposlenih postalo višak, među njima i podnosilac, kao i to da je tuženi poslodavac, pre isteka roka propisanog zakonom, preko omladinske zadruge angažovao određeni broj lica na obavljanju poslova vozača. Dakle, iz navedenog proizlazi da naknadno nastala potreba poslodavca za obavljanjem istih poslova koje je obavljalo lice kome je otkazan ugovor o radu, sama po sebi ne može uticati na zakonitost prethodno datog otkaza ugovora o radu, već samo zaposlenom kome je prestao radni odnos daje prednost prilikom zapošljavanja na te poslove. Navedeni stav da zapošljavanje novih radnika na istim poslovima i pre isteka zakonom propisanog roka u kome poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice, samo po sebi ne utiče na zakonitost datog otkaza, već zaposlenom kome je radni odnos prestao daje prednost pri zapošljavanju, Ustavni sud je već izneo u svojoj Odluci Už-737/2008 od 1. jula 2010. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

Dalje, Ustavni sud ukazuje da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8 ) Zakona o radu , poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Isplata otpremnine jeste uslov prestanka radnog odnosa zbog prestanka potrebe za radom zaposlenih, ali rešenje o prestanku radnog odnosa nije ništavo ako je isplata izvršena posle datuma označenog kao momenat prestanka radnog odnosa, a pre podnete tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa samo iz ovog razloga.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da se osporene presude zasniva ju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava , budući da su, u konkretnom slučaju, bili ispunjeni zakonom propisani uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, a što je bilo praćeno i isplatom otpremnine u skladu sa članom 117. Zakona.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i s tim u vezi posledičnoj povredi prava na rad, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.