Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu zbog dužine postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet godina. Sud je utvrdio da su podnosioci, odnosno njihov pravni prethodnik, svojim ponašanjem značajno doprineli dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6946/2013
17.03.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . i mal. N . V, čija je zakonska zastupnica B . S, oboje iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. S . i mal. N . V . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz Čačka je u svoje i u ime mal. N . V . iz Čačka, preko punomoćnika R . G, advokata iz Čačka, podnela Ustavnom sudu, 28. avgusta 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1430/13 od 15. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u postupku u kome je doneta osporena odluka.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je predmetni parnični postupak trajao devet godina, dok povredu prava na imovinu vide u tome što su morali da snose troškove njegovog vođenja tokom dugogodišnjeg trajanja . Tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje obrazlažu navodima o povredi imperativnih zakonskih propisa, dok kao dokaz za tvrdnju o različitom postupanju sudova u pogledu odluke o troškovima postupka u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i s tim u vezi povredi načela pravne sigurnosti , dostavljaju presudu Apelacionog suda u Kragujevcui Gž1. 3183/12 od 29. aprila 2013. godine. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, preinači osporenu presudu i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 34/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci B. V, R . A, N . A . i M . L . podneli su, 19. novembra 2004. godine, Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog H . i . a.d. iz Čačka, radi isplate razlike zarade i regresa, po kojoj je formiran predmet P1. 1671/04.

Nakon jednog održanog i dva ročišta koja nisu održana na saglasan predlog stranaka, odnosno na molbu tuženog, predmetna parnica je 13. juna 2005. godine spojena sa parnicom koja se vodila pred tim sudom u predmetu P1. 1454/04.

Do donošenja prvostepene presude P1. 34/10 od 18. oktobra 2012. godine, od 39 zakazanih ročišta, osam nije održano iz razloga na strani suda (zbog sprečenosti sudije, združenja drugih parničnih spisa radi uvida, nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka), dok sedam ročišta nije održano na saglasan predlog stranaka, odnosno zbog toga što tužioci u ostavljenom roku nisu položili predujam za veštačenje, već su to učinili tek posle 13 meseci. Takođe, dva ročišta su odložena zbog toga što je punomoćnik tužilaca podneske dostavljao sudu neposredno pre ročišta. Pored pomenutih 39 ročišta, dva ročišta su otkazana rešenjem suda bez navođenja razloga za to. U toku postupka sprovedeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje preko dva sudska veštaka, na iste okolnosti, s tim što su veštaci, povodom primedbi stranaka sedam puta dostavljali izjašnjenja, odnosno dopune nalaza i mišljenja. Na predlog stranaka u dva navrata je određen zastoj postupka do okončanja drugih postupaka, koji su ukupno trajali pet meseci. Mal. N. V . i B . S, ovde podnosioci ustavne žalbe, su kao zakonski naslednici pok. B . V . stupili u parnicu u junu 2008. godine.

Osnovni sud u Čačku je 18. oktobra 2012. godine doneo presudu P1. 34/10, ispravljenu rešenjem od 13. marta 2013. godine, kojom je delimično usvojio a delimično odbio tužbeni zahtev tužilaca (usvojio za isplatu razliku zarade za decembar 2001. i za januar 2002. godine, te za regers za 2001, 2002. i 2003. godinu, a odbio za isplatu razlike zarade za period mart 2002. - januar 2003. godine) i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1430/13 od 15. jula 2013. godine potvrđena je nižestepena odluka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3183/12 od 29. aprila 2013. godine, koju podnosioci dostavljaju kao dokaz za tvrdnju o povredi načela pravne sigurnosti, pravnosnažno je obavezana tužena H. i . a.d. da tužiocu P.S. isplati određene novčane iznose na ime razlike zarade za period od 27. septembra 2001. do 27. avgusta 2004. godine sa kamatom od 30. novembra 2002. godine i za novembar 2001. godine, sa pripadajućom kamatom, te određeni novčani iznos na ime regresa za period od 2001. zaključno sa 2004. godinom, dok je u preostalom delu kojim je tražena isplata razlike zarade za period od maja 2002. do jula 2003. godine, za decembar 2003. i za period od januara do avgusta 2004. godine, tužbeni zahtev odbijen. Istom presudom delimično je usvojen a delimično odbijen zahtev tužioca M.Ć. za isplatu razlike zarade za period mart 2002. – decembar 2004. godine (za iznose i mesece bliže označene u izreci prvostepene odluke P1. 211/02 od 29. februara 2012. godine) i usvojen zahtev za isplatu regresa za 2002,2003.i 2004. godinu. Tužena je takođe obavezana da tužiocima naknadi troškove postupka koji su, kako je navedeno u pomenutoj prvostepenoj presudi, odmereni imajući u vidu uspeh u sporu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju, jemči se: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na imovinu (član 58.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je Odlukom Už-6912/2013 od 25. februara 2016. godine odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, između ostalih, R . A . i M . L . izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 34/10. U pomenutoj Odluci Ustavni sud je, nakon ispitivanja kriterijuma na osnovu kojih se ocenjuje da li se dužina jednog postupka može smatrati razumnom, zaključio da izvesni propusti na strani prvostepenog suda (manji broj ročišta koja nisu održana iz razloga na strani suda i neblagovremeno dostavljanje podnesaka strankama) ne mogu predstavljati osnov za utvrđivanje odlučujućeg doprinosa prvostepenog suda trajanju predmetnog postupka u situaciji kada je utvrđeno da su pomenuti, ali i drugi podnosioci ustavne žalbe, koji su imali procesni položaj tužilaca u postupku koji je vođen u predmetu P1. 34/10, svojim ponašanjem u velikoj meri doprineli dužini trajanja te parnice. Naime, Ustavni sud je ocenio da je određivanje zastoja u dva navrata kako bi se sačekao ishod drugih postupaka, dostavljanje podnesaka na dan održavanja ročišta i polaganje predujma za veštačenje tek nakon 13 meseci dovelo do toga da predmetni postupak bude okončan posle više od 8 i po godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ne vidi nijedan razlog zbog kojeg bi drugačije ocenio navedene činioce – ponašanje stranaka u postupku i postupanje nadležnog suda, u situaciji kada je punomoćnik R. A . i M . L . ujedno bio i punomoćnik sada pok. B . V, pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, koji takođe nije u ostavljenom roku položio predujam za drugo veštačenje, već su to učinili ovde podnosioci ustavne žalbe kada su stupili u parnicu, a na čiji predlog je, kao i ostalih tužilaca, određivan zastoj i podnesci predavani neblagovremeno.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da u predmetnom parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da stoga podnosiocima nije moglo da bude povređeno ni pravo na mirno uživanje imovine zbog obaveze snošenja troškova postupka tokom njegovog trajanja, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/05), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1430/13 od 15. jula 2013. godine, Ustavni sud konstatuje da su navodi ustavne žalbe istovetni navodima koje su preko istog punomoćnika istakli R. A . i M . L . u ustavnoj žalbi povodom koje je Ustavni sud doneo Odluku Už-6912/2013 od 25. februara 2016. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, polazeći od razloga iznetih u obrazloženju pomenute Odluke, takođe ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se ne može pouzdano utvrditi da se radi o činjenično i pravno istovetnim situacijama u smislu uspeha u parnici podnosilaca ustavne žalbe i tužilaca u postupku pravnosnažno okončanom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3183/12 od 29. aprila 2013. godine, koja je dostavljena kao dokaz različitog postupanja istog suda, a i ukoliko bi se radilo o identičnim situacijama, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, određena odstupanja u sudskoj praksi, posebno kada se kao dokaz za to dostavlja samo jedna odluka, ne znači automatski i povredu načela pravne sigurnosti (videti presudu Tudor Tudor protiv Rumunije, od 24. marta 2009. godine, stav 29.). Ustavni sud takođe napominje da je u situacijama kada je kao dokaz različitog postupanja sudova dostavljena samo jedna sudska odluka, načelno smatrao da se ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, te da jedna različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi povreda ustavnih prava na pravnu sigurnost (videti, pored drugih , rešenja Ustavnog suda Už- 8808/2012 od 23. januara 2014. godine i Už-2961/2012 od 9. decembra 2014. godine).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1430/13 od 15. jula 2013. godine jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu zbog dužine postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti