Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je podnosilac, kao tužilac, svojim procesno nedisciplinovanim ponašanjem pretežno doprineo dužini trajanja postupka od jedanaest godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoja Kneževića iz sela Gruža, opština Knić, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radoja Kneževića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 484/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1677/01).

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoje Knežević iz sela Gruža, opština Knić, podneo je, 24. avgusta 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu 12. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 484/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1677/01).

Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku time što je parnični postupak, koji je pokrenuo još 28. juna 2001. godine, tužbom radi izvršenja ugovora, pred ranijim Opštinskim sudom u Kragujevcu, protiv, tada JP "Elektrošumadija" Kragujevac, kao tuženog, pravnosnažno okončan tek 28. maja 2012. godine, donošenjem drugostepene presude. Naime, iako je u pitanju bio spor male vrednosti (31.200,00 dinara), nije bilo razloga da prvostepeni sud "neosnovano i mimo zakonom predviđenih razloga odlaže ročišta", te u ovoj pravnoj stvari odluči tek nakon 11 godina. Po mišljenju podnosioca, sud je "nepotrebno" angažovao dva veštaka šumarske struke i saslušao bezbroj svedoka, iako je sve to bilo suvišno u odlučivanju po zahtevu tužioca koji je pravosnažno odbijen kao neosnovan. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 484/10 Osnovnog suda u Kragujevcu (inicijalno predmet P. 1677/01 ranijeg Opštinskog suda u Kragujevcu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 28. juna 2001. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog (sada) PD za distribuciju električne energije "Centar" DOO Kragujevac - ED "Elektrošumadija", kojom je tražio, izvršenje ugovora. U tužbi je navedeno da tužilac traži isplatu kupoprodajne cene za posečenih oko 52 stabala, koja je, na osnovu usmenog dogovora o kupoprodaji sa tuženim, pripremio ("izvukao na put"), ispunivši tako svoju obavezu iz usmenog ugovora. Na tužbi je označena vrednost predmeta spora u iznosu od 31.200,00 dinara. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1677/01.

Do donošenja prvostepene presude od 20. oktobra 2010. godine, bilo je zakazano 41 ročište za glavnu raspravu, od kojih je 25 održano. Na održanim ročištima saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i 14 svedoka (većina na predlog tužioca, a tri svedoka su naknadno dopunjavala svoje iskaze, opet po predlogu tužioca), obavljena su dva veštačenja veštaka šumarske struke (promenjena ličnost veštaka na predlog tužioca), kao i dopunsko veštačenje, te saslušani veštaci. Razlozi za neodržavanje ročišta bili su to što je tužilac više puta tražio odlaganje ročišta, jer je jednom iako uredno pozvan izostao sa ročišta, a nekoliko puta ročišta nisu održavana jer on nije postupao po nalogu suda da uplati troškove veštačenja, te da dostavi podneske u dovoljnom broju primeraka za sud i suprotnu stranu. Takođe, na saglasan predlog stranaka, nije održano dva ročišta, a tri puta je sud određivao zastoj postupka (dva puta po mesec dana, a jednom na dva meseca). Jednom je tuženi tražio odlaganje, a zbog izostanka uredno pozvanog veštaka ili sprečenosti veštaka da pristupi u sud, te nedostavljanja na vreme dopunskog nalaza nije održano ukupno pet ročišta. Opštinski sud je više puta donosio rešenja o kažnjavanju svedoka i veštaka u slučaju neodazivanja sudu, i pored uredno primljenog poziva. U toku ovog dela postupka, jednom je bilo određeno mirovanje postupka, ali je usvojen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, a jednom je Opštinski sud doneo rešenje P. 1677/01 od 25. januara 2006. godine kojim se utvrđuje da je tužba tužioca povučena. Međutim, ponovo na predlog tužioca, dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje rešenjem P. 1677/01 od 17. oktobra 2006. godine, pa je predmetu dodeljen novi broj P. 784/06. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu pod brojem P. 484/10. Vrednost spora je određena na 520 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 484/10 od 20. oktobra 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, te odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Tužilac je izjavio žalbu 17. decembra 2010. godine, a zatim je dopunio žalbu u dva navrata, podnescima u rukopisu od 14. i 27. februara 2011. godine. Nije postupio po nalogu suda da te dopune dostavi otkucane - razumljive za čitanje i u dovoljnom broju primerka, već je po tom nalogu dostavio još dva podneska od 18. februara i 21. marta 2011. godine. Naredba za dostavljanje spisa drugostepenom sudu, nakon uručenja žabe sa dopunama tuženom, data je 14. septembra 2011. godine.

U postupku po žalbi tužioca, izjavljenoj protiv označene prvostepene presude, Viši sud u Kragujevcu je presudom Gž. 3028/11 od 28. maja 2012. godine, potvrdio prvostepenu presudu i odbio žalbu tužioca kao neosnovanu. Tužiocu je navedena presuda uručena 25. jula 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak, započet 28. juna 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu, a pravnosnažno je okončan 28. maja 2012. godine, donošenjem presude Višeg suda u Kragujevcu Gž. 3028/11, koja je podnosiocu ustavne žalbe uručena 25. jula 2012. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o 11 godina i mesec dana.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio posebno pravno i činjenično složen, ali da je, ipak, zahtevao obiminiji dokazni postupak, pre svega, jer je po predlogu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, dva puta veštačeno preko različitih ličnosti veštaka, kao i rađen dopunski nalaz veštaka, te saslušavan veliki broj svedoka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj spor male vrednosti okonča u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe nije imao proaktivan stav u postupku, niti pokazivao interesovanje da se što hitnije razreše sporna pitanja.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se on, iako tuži lac u ovom parničnom postupku, nije ponašao u skladu sa svojom procesnim ulogom, i to iz sledećih razloga: podneske je dostavljao u nedovoljnom broju primeraka za sud i suprotnu stranu (pritom u rukopisu), tako da više ročišta nije održano iz tih razloga, nije blagovremeno postupao po nalozima suda da uplati troškove veštačenja i dostavi potreban broj primeraka podnesaka, niti da uredi tužbu u roku koji mu je sud ostavljao, više puta je tražio odlaganje ročišta zbog sprečenosti, jednom je izostao sa ročišta iako je bio uredno pozvan, te više puta zajedno sa drugom stranom tražio da se zastane sa postupkom, odnosno da se odlož e ročišta. Nasuprot navodima ustavne žalbe da je sud nepotrebno odredio dva veštačenja, upravo stoji da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, bio taj koji je, nezadov oljan prvim veštačenjem obavljenim još 2003. godine, tražio promenu ličnosti veštaka, a zatim i dopunski nalaz novog veštaka jer je ostalo neizveštačeno nekih dvadesetak stabala. Zbog njegovih izostanaka, određivano je i mirovanje postupka i donošeno rešenje kojim se tužba smatra povučenom, da bi po njegovom predlogu bilo dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, što je uticalo da postupak duže traje. Takođe je dva puta izostao sa veštačenja na licu mesta, a jednom je tražio odlaganje na ročištu koje je bilo određeno radi njegovog saslušanja u svojstvu parnične stranke jer se nije dobro osećao.

Razmatrajući postupanje sud ova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da postupanje nadležnih sudov a za vođenje postupka , u okolnostima nepoštovanja procesne discipline od strane tužioca, nije imalo pres udan značaj za dužinu trajanja postupka , jer su ročišta zakazivali ažurno , u kratkim vremenskim razmacima, te u slučaju neodazivanja sudskim pozivima preduzimali adekvatne procesne mere i donosili rešenja o kažnjavanju i veštaka ili svedoka zbog izostanaka. Izvesna neefikasnost suda se u izvesnoj meri ogledala u tome što je sud prihvatao predloge tužioca za odlaganje ročišta iz različitih razloga, odnosno zastoje u postupku, a što je sve uticalo da postupak pred prvostepenim sudom dugo traje. Kada je reč o postupanju drugostepenog suda, Ustavni sud ocenjuje da na strani Višeg suda u Kragujevcu nije bilo doprinosa dužini trajanja postupka, jer je o žalbi tužioca protiv prvostepene presude rešeno za nešto duže od osam meseci, gledajući od naredbe prvostepenog suda da mu se dostave spisi na odlučivanje o žalbi. I nakon izjavljivanja žalbe, podnosilac je više puta istu dopunjavao, svaki put u rukopisu i bez dovoljno primeraka za drugu stranu u postupku.

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora došlo prevashodno zbog ponašanja tužioca, pored toga što je neminovno izvesno produženo trajanje zahtevao i obimniji dokazni post upak (dva veštačenja, sa dopunskim veštačenjem, i saslušanje 14 svedoka), ali opet na predlog tužioca. U konkretnom slučaju, tužilac, kome po procesnom položaju pripada aktivno delovanje u cilju okončanja postupka, učinio je sve da, mimo obaveze savesnog korišćenja procesnih prava koja mu zakonom pripadaju, period trajanja postupka produži , što se objektivno ne može staviti na teret postupajućih sud ova, niti državnih organa Republike Srbije.

Pri tom, Ustavni sud stoji na stanovištu da se licu koje u preteženoj meri doprinese trajanju postupka ne povređuje pravo na suđenje u razumnom roku, niti to lice može potraživati naknadu nematerijalne štete na ime povrede prava, jer bi to značilo ostvarivanje koristi kroz utvrđivanje povrede prava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 484/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1677/01) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti