Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu povodom zakonitog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu bivšeg zaposlenog kojem je potvrđen otkaz ugovora o radu. Sud je ocenio da odluke redovnih sudova nisu bile proizvoljne i da ponašanje podnosioca, dolazak na posao u alkoholisanom stanju, predstavlja opravdan razlog za otkaz.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mihajla Malackog iz Crvenke, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Mihajla Malackog izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kuli P1. 730/08 od 22. decembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 469/09 od 14. avgusta 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda RevII. 713/10 od 24. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mihajlo Malacko iz Crvenke je 12. februara 2011. godine, preko punomoćnika Božidara Mikulića, advokata iz Crvenke, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda RevII. 713/10 od 24. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i povrede načela zabrane diskriminacije, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl 36. i 21. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je poslodavac obavezan da u rešenju o otkazu navede konkretne radnje kojima je zaposleni učinio povredu radne dužnosti i da u skladu s tim oceni da li je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, te da prvostepeni sud nije bio nadležan da umesto poslodavca utvrđuje činjenično stanje i konkretne povrede diccipline, već samo da utvrdi zakonitost rešenja o otkazu i proveri istinitost činjenica na kojima se zasniva rešenje o otkazu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava presudom Opštinskog suda u Kuli P1. 730/08 od 22. decembra 2008. godine, presudom Okružnog suda u Somboru Gž1. 469/09 od 14. avgusta 2009. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII. 713/10 od 24. novembra 2010. godine i da poništi navedene presude.

Na osnovu navoda ustavne žalbe i zahteva koji je u ustavnoj žalbi postavljen, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, pored revizijske presude, osporava i prvostepenu i drugostepenu presudu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Kuli vodio parnični postupak po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Zemljoradničke zadruge ''Sivac'' radi poništaja rešenja o otkazu.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Kuli P1. 730/08 od 22. decembra 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca da sud poništi rešenje direktora tužene Zemljoradničke zadruge ''Sivac'' iz Sivca broj 200/08 od 30. jula 2008. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu u celosti i da utvrdi da je tužiocu kao zaposlenom nezakonito prestao radni odnos kod tužene, kao poslodavca, sa danom 1. avgusta 2009. godine, te da obaveže tuženu da tužioca vrati na rad i isplati mu odmerene troškove spora sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom počev od dana prvostepenog presuđenja do konačne isplate, u roku od osam dana.

Osporenom presudom Okružnog suda u Somboru Gž1. 469/09 od 14. avgusta 2009. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII. 713/10 od 24. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 469/09 od 14. avgusta 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude se navodi: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima ratar-traktorista; da je od 18. maja dolazio na posao u alkoholisanom stanju u danima bliže opisanim nižestepenim presudama; da je zbog toga protiv njega podneta prijava 10. juna 2008. godine; da je direktor tuženog 12. juna 2008. godine tužiocu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz, a zatim zatražio i mišljenje sindikata koji se izjasnio da postoji osnov za otkaz ugovora o radu, jer je već duži period tužiocu tolerisano nekorektno ponašanje koje može loše uticati na ostale zaposlene; da radeći u noćnoj smeni 25. jula 2008. godine tužilac nije prijavio sve uočene nepravilnosti, već je to učinio prilikom predaje smene; da je protiv tužioca 29. jula 2008. godine podneta prijava za nesavesno izvršavanje radnih obaveza; da su istog dana tužilac i dva radnika dali pismene izjave; da je direktor tuženog 30. jula 2008. godine doneo rešenje kojim tužiocu otkazuje ugovor o radu zbog nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline, zbog čega više ne može da nastavi rad; da tužilac nije opravdao izostanke za period od 20. do 23. maja 2008. godine; da su pravilno odlučili nižestepeni sudovi da nema uslova za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, jer opisano ponašanje tužioca predstavlja opravdan razlog za otkaz ugovora o radu.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenim sudskim presudama povređeno njegovo pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, zato što su sudovi utvrđivali činjenično stanje, umesto da utvrđuju da li je poslodavac pravilno primenio odredbe Zakona o radu.

Odredbama člana 179. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05 i 54/09) utvrđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2); ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod tog poslodavca (tačka 3).

Ustavni sud je, imajući u vidu navedeno, ocenio da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak Vrhovnog kasacionog suda da opisano ponašanje tužioca, dolazak na posao u alkoholisanom stanju i neprijavljivanje nepravilnosti u toku smene, predstavlja opravdan razlog za otkaz ugovora o radu. Naime, tužiocu je 12. juna 2008. godine dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, nakon čega je on nastavio sa istim povredama radnih obaveza i radne discipline, pa se ne mogu prihvatiti navodi podnosioca ustavne žalbe da je poslodavac bio u obavezi da mu ponovo dostavlja upozorenje, jer je to već jednom učinio.

5. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda Ustavom zajemčenih prava podnosioca ustavne žalbe koja su u ustavnoj žalbi označena. Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, ponavlja navode iznete u žalbi na prvostepenu presudu, koji su bili predmet razmatranja od strane drugostepenog suda, i u suštini osporava zakonitost osporenih sudskih presuda. Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a ne da kao instancioni sud ispituje zakonitost pojedinačnih akata donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine određenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu, odnosno uskraćivanje.

Ustavni sud je zaključio da su parnični sudovi u obrazloženju osporenih presuda naveli detaljne razloge zbog čega nema uslova za poništaj rešenja o otkazu, pri čemu je Vrhovni kasacioni sud jasno naveo da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, ili ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Ovakav zaključak Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, ocenjujući da u konkretnom slučaju razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njima povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode podnosioca koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 14. avgusta 2008. godine, da se postupak vodio pred tri sudske instance i trajao dve godine i dva meseca, do donošenja revizijske presude 24. novembra 2010. godine, što se po mišljenju Ustavnog suda ne može smatrati nerazumno dugim trajanjem postupka.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ne navodi konkretne razloge na kojima zasniva svoju tvrdnju o povredi ovog prava, niti iz osporenih presuda proizlazi da je tuženom dato više prava nego što mu pripada, kao stranci u parničnom postupku.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim članom ne jemči ni jedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosioca, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu povodom zakonitog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti