Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Presuda Vrhovnog kasacionog suda, zasnovana na neosnovanom obogaćenju, ocenjena je kao arbitrerna jer je ignorisala postojeći pravni osnov i neispunjene obaveze druge strane.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . P . iz Skoplja, Republika Severna Makedonija, i N . A . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. jula 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i N . A . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3547/16.

2. Utvrđuje se pravo D. P . i N . A . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba D. P . i N . A . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 412/2018 od 22. februara 2019. godine podnosioc ima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

4. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 412/2018 od 22. februara 2019. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6736/17 od 18. aprila 201 8. godine.

5. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-6958/2019 od 21. maja 2020. godine o odlaganju izvršenja izvršenje presude Privrednog suda u Beogradu P. 3547/16 od 2. oktobra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 412/2018 od 22. februara 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Skoplja, Republika Severna Makedonija, i N . A . iz Beograda izjavili su Ustavnom sudu, 3. jula 2019. godine, preko punomoćnika M. A, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 3547/16 od 2. oktobra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 412/2018 od 22. februara 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3547/16.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi naveli: da je Vrhovni kasacioni sud označio određene činjenice kao nesporne, iako tokom postupka one nisu učinjene nespornim na način propisan procesnim odredbama; da činjenice koje se odnose na izvedene radove nisu ni razmatrane tokom postupka, „a kamoli učinjene nespornim“, niti je tužilac zahtevao protivvrednost izvršenih radova, već je zahtevao konvalidaciju aneksa ugovora; da je aneksom 1 ugovora od 9. februara 2009. godine propisano da se „kupci obavezuju da prodavcu isplate iznos od 1.450.000 evra i to na ime ostatka prodajne cene iz glavnog ugovora i na ime naknadno izvedenih radova od zaključenja glavnog ugovora do primopredaje objekta 17. juna 2008. godine“; da je revizijski sud našao da dug podnosilaca prema tužiocu po osnovu izvedenih radova iznosi 1.450.000 evra, pa ostaje nejasno kako cena iznosi nula dinara, a izvedeni radovi 1.450.000 evra; da zbog činjenice da se radi o končanoj odluci, podnosioci nisu imali mogućnost da se izjasne na navedene tvrdnje Vrhovnog kasacionog suda, zbog čega smatraju da je došlo do povrede „prava na dokaz i na kontradiktoran postupak, prava raspravljanja i procesne ravnopravnosti, kao i prava na pravnu sigurnost“; da su netačni navodi iz revizijske presude da su ugovorne strane ugovorile da vrednost ugovorenih radova iznosi 1.450.000 evra, jer „ne postoji nijedna logična ili bilo koja druga teza koja može da objasni pobudu podnosilaca ustavne žalbe da zaključe aneks 1 ugovora, kojim bi odredili taj iznos, a da njihovom objektu opstane hipoteka koja znatno prevazilazi navedeni iznos“; da se ne može primeniti institut sticanja bez osnova, jer je ugovor o kupovini objekta od 27. avgusta 2004. godine i dalje na snazi; da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao preko 14 godina, što je predugo posebno imajući u vidu „da u postupku nije bilo potrebe izvesti ni jedno drugo dokazno sredstvo, osim čitanja pismenih isprava koje su bile predate u zakonskom roku; da podnosioci povrede prava iz čl . 36. i 58. Ustava , u suštini, vide kao posledicu načina na koji je presuđeno. Podnosioci ustavne žalbe su istakli i zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.500 evra, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen e akte, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 3547/16 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci „R.“ DOO Beograd i SZ „P .“ DOO Beograd podneli su 29. juna 2005. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi – utvrđenja ništavosti ugovora o kupovini objekta u izgradnji zaključen og između tužioca „R.“ DOO Beograd i tuženih 27. avgusta 2004. godine, aneksa tog ugovora od 27. avgusta 2004. godine i ugovora o prenosu dela investitorskih prava na lokaciji u bloku 20, zaključen og između tužioca SZ „P.“ DOO Beograd i tuženih, kao simulovani pravni poslovi; utvrđenja prava svojine tužioca „R .“ DOO Beograd na poslovnoj zgradi u ulici G . broj …; utvrđenja da je stvarni pravni posao zaključen između stranaka – ugovor o zajmu po kom su osnovu tuženi pozajmili SZ „P .“ DOO Beograd iznos od 104.434.230dinara . Ujedno je istaknut i zahtev za određivanje privremene mere kojom bi se zabranilo tuženima da otuđe ili opterete spornu nepokretnost.

Tužioci su podneskom od 14. jula 2005. godine obavestili sud da su u pregovorima za mirno rešenje spora i „zamolili“ sud da zastane sa daljim tokom postupka radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Opštinski sud je 14. novembra 2005. godine poslao tužbu tuženima na odgovor, s tim što je pokušana dostava tužbe drugotuženom D . P . preko nadležnog ministarstva (putem međunarodne pravne pomoći) , jer mu se prebivalište nalazi u inostranstvu. Prvotuženi N . A . je 26. januara 2006. godine odgovorio na tužbu.

Prvo ročište bilo je zakazano za 16. mart 2006. godine, ali nije održano, jer nije bilo dokaza da su tuženi primili poziv. Naredna tri ročišta, takođe nisu održana, jer drugotuženi nije primio poziv , iako je dostava pokušana više puta. Punomoćnik prvotuženog je podneskom od 3. maja 2007. godine, obavestio sud da se drugotuženi ne nalazi u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, već u Italiji.

Prvo ročište bilo je održano 25. septembra 2007. godine. Opštinski sud je rešenjem P. 5073/05 od 15. oktobra 2007. godine odbio predlog za određivanje privremene mere.

Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 5961/08 od 29. maja 2008. godine kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepeno rešenje. Rešenjem od 29. decembra 2008. godine drugotuženom je određen privremeni zastupnik iz reda advokata.

U toku 2009. godine nije održano nijedno ročište, jer je Opštinski sud bezuspešno pokušavao da uruči dokumentaciju drugotuženom, kako u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, tako i na adresi u Italiji.

Prvo ročište u 2010. godini bilo je zakazano pred nadležnim Višim sudom u Beogradu za 14. oktobar, ali nije održano „zbog obustave rada administrativnih radnika u pravosuđu“.

Punomoćniku drugotuženog su 1. novembra 2010. godine u Osnovnom sudu Skopje 2, uručeni tužba i preostala dokumentacija.

Nakon dva ročišta koja nisu održana u toku 2011. godine „zbog nedostataka procesnih uslova“, ročište zakazano za 13. septembar iste godine je odloženo na neodređeno vreme, jer je punomoćnik tužioca obavestio sud da je nad prvotužiocem „R.“ DOO Beograd pokrenut predstečajni postupak.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 20311/10 od 23. septembra 2011. godine prekinut je postupak uz toj pravnoj stvari zbog pokretanja prethodnog stečajnog postupka.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 635/2012 od 30. oktobra 2012. godine u stavu I izreke nastavljen je parnični postupak, dok se u stavu II izreke Viši sud u Beogradu oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje po podnetoj tužbi uz konstataciju da će se spisi predmeta dostaviti Privrednom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Drugotuženi je podneskom od 26. maja 2014. godine obavestio Viši sud u Beogradu da je angažovao punomoćnika iz redova advokata, a spisi predmeta su 18. juna 2014. godine konačno dostavljeni Privrednom sudu kao stvarno nadležnom za postupanje.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 4. septembra 2014. godine. Ročište zakazano za 13. oktobar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata, dok ročište zakazano za 2. februar 2015. godine nije održano zbog potrebe prvotužioca da se izjasni na podnesak drugotuženog.

Nakon ročišta održanog 28. aprila 2015. godine, na kome je sud doneo rešenje kojim je odbio preinačenje tužbe prvotužioca iz podneska od 2. septembra 2014. godine, Privredni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 4527/2014, kojom je u stavu I izreke utvrdio da je prvotužilac povukao tužbu, u st. II i III izreke je odbačena tužba drugotužioca, dok je u stavu IV izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev prvotužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o prenosu dela investitorskih prava na lokaciji u bloku … Novi Beograd, zaključen između drugotužioca i tuženih .

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4039/15 od 16. septembra 2015. godine u stavu I izreke odbijena je kao neosnovana žalba drugotužioca i potvrđena je presuda Privrednog suda P. 4527/2014 od 28. aprila 2015. godine u st. II, III i IV i delu stava V izreke; u stavu II izreke ukinuto je rešenje sadržano u stavu I izreke kojim je utvrđeno povlačenje tužbe prvotužioca i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu V izreke. U stavu III izreke ukinuto je rešenje Privrednog suda P. 4527/14 od 28. aprila 2015. godine kojim je odbijeno preinačenje tužbe prvotužioca iz podneska od 2. se ptembra 2014. godine i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, nakon ročišta održanog 3. februara 2016. godine, Privredni sud je istoga dana zaključio glavnu raspravu i doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 5900/2015, kojom je u stavu I izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac „R .“ DOO u stečaju Beograd tražio da se utvrdi da su ništavi i bez pravnog dejstva ugovor o kupovini objekta u izgradnji zaključen između tužioca i tuženih 27. avgusta 2004. godine overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 15076/04, aneks tog ugovora od 27. avgusta 2004. godine i ugovora o prenosu dela investitorskih prava na lokaciji u bloku 20 zaključen između SZ „P.“ DOO u stečaju i tuženih dana 27. avgusta 2004. godine. U stavu II izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je on vlasnik nepokretnosti u Beogradu u ulici G. broj …, ZK telo 2, Poslovna zgrada P+1 sprat površine 849,50m2, zemljište bez zgrade u površini 8,47 ara, kao i celog objekta u izgradnji, i da presuda bude osnov za uspostavljanje zemljišnoknjižnog stanja pre zaključenog simulovanog pravnog posla ugovora o kupovini objekta u izgradnji overenog pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 15076/04 od 27. avgusta 2004. godi ne, što su tuženi dužni da trpe; u stavu III izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je stvarni pravni posao, koji je zaključen između stranaka Ugovor o zajmu po osnovu koga su tuženi pozajmili SZ „P .“ DOO iznos od 104.434.230 dinara isplaćeno putem garancije „P. b .“ AD date za plaćanje obaveze SZ „P .“ DOO a koje obaveze su isplaćene istom u tri rate; stavom IV izreke je odlučeno o troškovima postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je doneo rešenje Pž. 2647/16 od 15. juna 2016. godine kojim je ukinuo presudu Privrednog suda P. 5900/15 od 3. februara 2016. godine i predmet vratio tom sud na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, ročište zakazano za 24. novembar 2016. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok je naredno ročište održano 26. januara 2017. godine. Istoga dana, Privredni sud je doneo rešenje kojim je dozvolio objektivno preinačenje tužbe. Tuženi su 13. februara 2017. godine izjavili žalbu na rešenje kojim je dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe, koja je odbačena rešenjem Privrednog apelacionog suda od 22. marta 2017. godine.

Nakon održanog ročišta, Privredni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo treću po redu prvostepenu presudu P. 3547/16 od 2. oktobra 2017. godine, kojom je u stavu I izreke usvojen tužbeni zahtev, pa su obavezani tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, da tužiocu „R .“ DOO u stečaju Beograd , solidarno isplate iznos od 1.450.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa pripadajućom zateznom kamatom počev od 2. septembra 2014. godine; u stavu II izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev koji se odnosio na kamatu za period pre 2. septembra 2014. godine, dok su u stavu III izreke obavezani tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6736/17 od 18. aprila 2018. godine usvojena je žalba tuženih i preinačena je presuda Privrednog suda P. 3547/16 od 2. oktobra 2017. godine u st. I i III izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za solidarno obavezivanje tuženih na isplatu iznosa od 1.450.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne Banke Srbije na dan isplate , sa traženom kamatom. U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog je navedeno: da po oceni drugostepenog suda u provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju se neosnovano u žalbi tuženi pozivaju, niti postoje bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da je , po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio sve bitne činjenice od značaja za odluku; da je, međutim, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da aneks 1 ugovora o kupoprodaji objekta u izgradnji, koji je overen kod suda ne može biti pravni osnov obavezivanja tuženih, jer je članom 4. istog predviđeno da isti stupa na snagu kada se kumulativno ispune sledeći uslovi – 1. nakon što se izvrši overa tog aneksa ugovora u sudu i kada prodavac preda kupcu overeni primerak projekta, ugovora sa izvođačem i pismenu saglasnost za nastavak postupka legalizacije, 2. nakon što kupac obezbedi garanciju iz člana 3 . tačka 1. tog aneksa, 3. nakon što prodavac obezbedi da se donese pravnosnažno rešenje katastra nepokretnosti za KO Savski venac o brisanju hipoteke ustanovljene na objektu u korist H. B , na iznos od 1.700.000 evra, sa pripadajućom kamatom i pravnosnažnog brisanja zabeležbe spora i 4. kada prodavac i SZ „P.“ DOO Beograd pravnosnažno povuku i odreknu se tužbenog zahteva u sporu ko ji se vodi pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5073/2005; da sa druge strane, u članu 3. jasno se predviđa da bankarska garancija treba da se obezbedi od strane kupca radi obezbeđenja tužiočevog potraživanja; da ta bankarska garancija nije obezbeđena; da osim toga, ni tužilac kao prodavac, nije obezbedio da se donese pravnosnažno rešenje katastra nepokretnosti za KO Savski venac o brisanju hipoteke ustanovljene na objektu u korist označene banke, na iznos od 1.700.000 evra, sa pripadajućom kamatom; da prema tome, dva od četiri kumulativna uslova iz člana 4. aneksa 1 ugovora nisu ispu njena, pa pomenuti aneks ugovora o kupoprodaji objekta u izgradnji nije stupio na snagu i ne može biti pravni osnov obaveziva nja tuženih; da to ne može biti ni ugovor o namenskom deviznom depozitu od 22. aprila 2009. godine, jer se njime tuženi nisu obavezali da će tužiocu isplatiti utuženi iznos; da to još uvek ne znači da ne postoji pravni osnov obavezivanja tuženih prema tužiocu po osnovnom ugovoru o kupovini objekta u izgradnji od 27. avgusta 2004. godine, koji je zaključen između tužioca, kao prodavca i tuženih, kao kupaca; da su stoga relevantne odredbe tog ugovora, a u članu 3. je predviđeno da ugovorne strane utvrđuju kupoprodajnu cenu objekta u postojećem stanju u iznosu od 57.000.000 dinara i da je cena objekta fiksna; da će kupci 1/2 kupoprodajne cene u iznosu od 28.500.000 dinara isplatiti prodavcu u roku od 15 dana od dana potpisa i overe ugovora putem obezbeđe nja depozita, radi izdavanja bankarske garancije preduzeću SZ „P.“ DOO Beograd; da se kupci obavezuju da drugu polovinu prodajne cene u visini od 28.500.000 dinara isplate prodavcu nakon prodaje objekta trećem licu i brisanja hipoteke upisane u korist N. B; da nije sporno da su kupci postupili po članu 3. stav 3. ugovora o kupovini objekta u izgradnji od 27. avgusta 2004. godine , što je konstatovano u članu 1. aneksa 1 ugovora o kupoprodaji objekta u izgradnji; da međutim, u članu 3. stav 4. ugovora o kupovini objekta u izgradi od 27. avgusta 2004. godine izričito je stipulisano da se kupci – tuženi obavezuju da drugu polovinu prodajne cene u visini od 28.500.000 dinara isplate prodavcu – tužiocu nakon prodaje objekta trećem licu i brisanja hipoteke upisane u korist označene banke ; da nije sporno da do brisanja hipoteke upisane u korist označene banke nije došlo; da prema tome, ne samo da aneks 1 osnovnog ugovora o kupovini objekta u izgradnji od 27. avgusta 2004. godine sadrži odložni uslov, nego to sadrži i ugovor o kupovini objekta u izgradi od 27. avgusta 2004. godine u članu 3. stav 4, i taj odložni uslov se ni je ostvario, pa ni osnovni ugovor ne može biti pravni osnov obaveziva nja tuženih; da tome treba dodati da ni u osnovnom ugovoru, ni u aneksu 1 osnovnog ugovora, brisanje hipoteke nije bio uslovljeno prethodnom uplatom tuženih, pa prema tome, pravilna primena materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje upućuje na zaključak da tužbeni zahtev tužioca ni je osnovan.

Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Prev. 412/2018 od 22. februara 2019. godine, kojom je revizija usvojena i preinačena presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 6736/17 od 18. aprila 2018. godine i odlučeno da se odbija kao neosnovana žalba tuženih, dok je presuda Privrednog suda P. 3547/16 od 2. oktobra 2017. godine potvrđena u st. I i III izreke. Takođe su obavezani tuženi da tužiocu naknade troškove revizijskog postupka. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog , je navedeno: da je predmet tužbenog zahteva solidarno obavezivanje tuženih na plaćanje neplaćenog dela cene po ugovoru o prometu nepokretnosti u iznosu od 1.450.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti; da je utvrđeno da su tužilac kao prodavac i tuženi kao kupci 27. avgusta 2004. godine zaključili ugovor o kupovini objekta u izgradnji; da je predmet prodaje bila poslovna zgrada u ulici G. broj …, zajedno sa pravom korišćenja zemljišta koje pripada objektu, kao i sva prava iz pravnosnažnih građevinskih dozvola za rekonstrukciju i dogradnju objekta na osnovu kojih je izgrađena osnovna konstrukcija, završena u stepenu gotovosti od 18%, sa ukupnom korisnom površinom 2.936,12 m2; da je ugovorena kupoprodajna cena objekta u postojećem stanju iznosila 57.000.000 dinara, sa naznakom da je cena fiksna i da će jedna polovina cene u iznosu od 28.500.000 dinara biti isplaćena prodavcu u roku od 15 dana od potpisivanja i overe ugovora putem obezbeđenja depozita radi izdavanja bankarske garancije SZ „P .“ DOO, dok će druga polovina prodavcu biti isplaćena nakon prodaje objekta trećem licu i brisanja hipoteke upisane u korist H . B; da su prema aneksu navedenog ugovora zaključenog 27. avgusta 2004. godine ugovorne strane konstatovale da je prodajna cena objekta u viđenom stanju 1.500.000 evra koja je prodavcu isplaćena putem garancije SZ „P.“ DOO; da je predviđeno da u slučaju da prodavac blagovremeno završi objekat i obezbedi upotrebnu dozvolu nadležnog organa, kao i da postigne neto iznos prodajne cene od 6.000.000 evra sa krajnjim kupcem, kupoprodajna cena objekta uvećava se za 1.500.000 evra i ukupno će iznositi 3.000.000 evra, te da će uvećani deo kupoprodajne cene prodavcu biti isplaćen na nač in i u skladu sa odredbama osnovnog ugovora i ovog aneksa: da je ugovoreno da će se navedeni iznos drugog dela kupoprodajne cen e srazmerno umanjiti u slučaju da se sa krajnjim kupcem po stigne manja neto prodajna cena objekta; da je ugovorom o ustupanju dela investitorskih prava na lokaciji u Bloku broj … na Novom Beogradu utvrđeno da je is ti zaključen između SZ „P.“ DOO kao investitora i tuženih, kao suinvestitora; da je ovim ugovorom investitor preneo na suinvestitore pravo izgradnj e i investitorska prava sa regulisanom naknadnom za primarno uređenje zemlji šta u delu Objekta „F“, i to zgrade površine 4.000 m2 ; da je aneksom 1 ugovora o kupoprodaji objekta u izgradnji od 27. avgusta 2004. godine, konstatovano da je prodavac nakon zaključenog ugovora na objektu izveo građevinske radove radi završetka izgradnje građevinskog objekta i da su kupci odlučili da objekat u viđenom stanju i postojećem stepenu gotovosti prodaju trećem licu ili da radove sami završe; da su se strane sporazumele da preostali deo neisplaćene kupoprodajne cene, kao i vrednost naknadno izvedenih radova od strane tužioca – prodavca od dana overe ugovora do dana potpisivanja, navedenog aneksa isplate prodavcu u skladu sa odredbama aneksa 1 ; da je predviđeno da se kupci obavezuju da isplate iznos od 1.450.000 evra na ime ostatka kupoprodajne cene iz ugovora i ime vredn osti naknadno izvedenih radova od zaključenja ugovora d o dana prim opredaje objekta koja je izvršena 17. juna 2 008.godine; da shodno odredbama člana 4. aneksa 1 navedeni aneks stupa na snagu kada se kumulativno ispune sledeći uslovi – 1) nakon što se izvrši overa aneksa ugovora u sudu i kada prodavac preda kupcu overeni primerak projekta, ugovora sa izvođačem i pismenu saglasnost za nastavak postupka legalizacije , 2) nak on što kupac obezbedi garanciju iz člana 3. tačka 1. aneksa ugovora na iznos naveden u članu 2. tačka l. da plati pod uslovima iz aneksa ugovora, 3) nakon što prodavac obezbedi da se donese pravn osnažno rešenje katastra nepokretnosti za KO Savski venac o brisanju ustan ovljene hipoteke na objektu u korist H . B . na iznos od 1.700.000 evra , sa pripadajućom kamatom i pravnosnažnog brisanja zabeležbe spora , 4) kada se prodavac i privredno društvo SZ „P.“ DOO pravnosnažno povuku i odreknu tužbenog zahteva u sporu koji se vodi pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5073/2005; da je članom 5. aneksa ugovoreno da se kupac o bavezuje da isplati cenu iz člana 2. tačka 1. u roku od pet dana od dana kada prodavac ispuni citirane uslove iz člana 4. aneksa, a u slučaju da ne isplati cenu, ista će se naplatiti iz izdate bankarske garancije ; da je prodavac „R.“ DOO Beograd u skladu sa odredbama ugovora o prodaji i aneksa ugovora od 30. maja 2008. godine, kao i odredbama ugovora o namenskom depozitu od 22. aprila 2009. godine izvršio obaveze i predao kupcima dokumentaciju; da je prema zapisniku o primopredaji objekta u izgra dnji u ulici G. broj … u Beogradu utvrđeno da je prodavac kupcu predao navedeni objekat, te da je kupac u državini istog; da je ugovorom o namensk om depozitu zaključenog 22. aprila 2009. godine između tužioca, drugotuženog i H . B , konstatovano da su kupci 30. maja 2008. godine zaključili ugovor o kupoprodaji objekta u izgradnji i aneks 1 i obavezali se da isplate prodavcu preostali deo kupoprodajne cene i vrednost naknadno izvedenih radova od strane prodavca, te da su kupci saglasni da, radi izvršenja kupoprodajnog ugovora, uplate na ime kupoprodajne cene i izvedenih radova svaki po 725.000 evra, što ukupno iznosi 1.450.000 evra; da se nepokretnost na parceli 491/1 na adresi G. broj … objekat poslovna zgrada, vodi prema izvodu iz lista nepokretnosti kao privatna svojina D. P . i N . A; da je u teretnom listu izvršena zabeležba spora koji se vodi pred Prvim opštinskim sudom u predmetu P. 5073/2005 , kao i zabeležba založnog prava H . B ; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud našao da je tužbeni zahtev osnovan; da su stranke stupile u međusobni poslovni odnos povodom kupoprodaje nepokretnosti zgrade u ulici G . broj … P+1 ugovorom o kupovini objekta u izgradnji zaključenog 27. avgusta 2004. godine; da je ugovorena cena objekta zajedno sa pravom korišćenja zemljišta koje pripada objektu iznosila 57.000.000 dinara; da su aneksom koji je zaključen na navedeni ugovor stranke konstatovale da prodajna cena objekta u viđenom stanju iz nosi 1.500.000 evra; da je zaključenim aneksom 1 ugovora konstatovano da je tužilac nakon zaključenja glavnog ugovora na objektu izveo građevinske radove na završetku izgradnje građevinskog objekta i da su kupci, ovde tuženi odlučili da objekat u viđenom stanju i postojećem stepenu gotovosti prodaju trećem licu ili radove sami završe; da su se sporazumeli da preostali deo neisplaćene kupoprodajne cene, kao i vrednost naknadno izvedenih radova od strane prodavca od dana overe ugovora do dana potpisa navedenog aneksa 1, isplate prodavcu u skladu sa odredbama aneksa; da je iznos ostatka kupoprodajne cene i vrednosti naknadno izvedenih radova sporazumno opredeljen na 1.450.000 evra; da je tužilac dostavio dokaz da je kupoprodajna cena iz aneksa 1 ugovora o kupoprodaji objekta u izgradnji zaključenog 27. avgusta 2004. godine isplaćena u iznosu od 1.500.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, da je predao potrebnu dokumentaciju tužiocu, kao i da je predao tuženima u posed kupljeni objekat, te da su se tuženi uknjižili kao vlasnici, odnosno nosioci prava svojine na navedenom objektu; da tuženi, na kojima je bio teret dokazivanja da su izvršili isplatu preostalog iznosa cene po osnovu kupljenog objekta i vrednosti naknadno izvedenih radova koja je u zaključenom aneksu opredeljena na iznos od 1.450.000 evra, nisu dostavili dokaze o izmirenju iste, niti su dostavili dokaze da su obezbedili bankarsku garanciju za navedeni iznos; da je prema stanovištu prvostepenog suda tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da solidarno plate navedeni iznos osnovan; da je prema nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje, što je uslovilo preinačenje prvostepene odluke u postupku po žalbi tuženih; da je prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda pravilno prvostepeni sud našao da je osnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tuženih da solidarno isplate tužiocu 1.450.000 evra; da je pravilno stan ovište Privrednog apelacionog suda da je stupanje na snagu aneksa 1 ugovora o kupoprodaji objekta bilo uslovljeno ispunjenjem četiri kumulativno postavljena uslova, od kojih su se ispunila samo dva; da nisu ispunjeni uslovi u pogledu bankarske garancije, koja bi se obezbedila od strane kupca radi obezbeđenja tužiočevog potraživanja, kao ni uslov da tužilac, kao prodavac nije obezbedio da se donese pravnosnažno rešenje katastra nepokretnosti o brisanju hipoteke ustanovljene na objektu u korist označene banke na iznos od 1.700.000 evra, sa pripadajućom kamatom ; da stoga aneks 1 ugovora o kupoprodaji prema pravilnom zaključku drugo stepenog suda nije mogao da stupi na pravnu snagu, te se po osnovu navedenog aneksa 1 ne mogu tuženi obavezati na plaćanje opredeljenog iznosa iz tužbenog zahteva; da međutim , nije sporno što je kao saglasna konstatacija stranaka i u aneksu 1 navedeno da je od zaključenja osnovnog ugovora do zaključenja aneksa tužilac na objektu koji je predmet ugovora o kupoprodaji izveo radove i da je dug tuženog po osnov u cene i vrednosti troškova izvedenih radova 1.450.000 evra; da kako je nesporno da je tužilac tuženom predao navedeni objekat i svu potrebnu dokumentaciju, te da se tuženi upisao kod nadležnih organa kao vlasnik objekta, tužilac ima prava da traži, po osnovu neosnovanog obogaćenja u smislu odredaba člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, da mu tuženi solidarno isplate vrednost izvedenih radova opredeljenih u iznosu visine tužbenog zahteva ; da su radovi izvedeni nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji i po plaćanju prve polovine ugovorene cene; da tužilac osnovano može na ime vrednosti nesporno izvedenih radova opredeljenih na iznos tužbenog zahteva, tražiti obavezivanje tuženih na plaćanje; da bi u suprot nom, došlo do neosnovanog obogaćenja tuženih za vrednost radova koje je tužilac izveo, a nisu mu plaćeni kroz cenu kupljenog objekta; da je stoga, sud preinačio odluku drugostepenog suda odbijanjem žalbe tuženih i potvrđivanjem odluke prvostepenog suda; da je navedeni iznos priznat sa označenom zateznom kamatom, saglasno Zakonu o zateznoj kamati počev od 2. septembra 2014. godine kao datuma podnošenja tako opredeljenog zahteva do isplate; da je iz navedenih razloga, a na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, preinačena drugostepena odluka i odlučeno kao u izreci.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) je propisano: da će sud na ročištu iz stava 1. ovog člana da utvrdi koje su činjenice nesporne, odnosno opštepoznate i koje su činjenice sporne i koja bi pravna pitanja trebalo da se rasprave (stav 2.) (član 308.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi , kao i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ, broj 29/96) bilo je propisano: da p ravo zaloge može postojati na pokretnim stvarima, nepokretnostima i na pravima, kao i da pravo zaloge nastaje na osnovu pravnog posla, sudske odluke i zakona (član 61) ; da radi obezbeđenja određenog potraživanja nepokretna stvar može biti opterećena pravom zaloge u korist poverioca (hipoteka) koji je ovlašćen na način predviđen zakonom, da traži namirenje svog potraživanja iz vrednosti te nepokretnosti pre poverilaca koji na njoj nemaju hipoteku, kao i pre poverilaca koji su hipoteku na njoj stekli posle njega, bez obzira na promenu vlasnika opterećene nepokretnosti, kao i da se hipoteka odnosi na celu nepokretnost, na njene plodove dok su neodvojeni, kao i na druge njene sastavne delove i pripatke ( član 63 st. 1. i 2.) ; da se na osnovu pravnog posla ili sudske odluke hipoteka stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom, te da se na osnovu zakona hipoteka stiče u trenutku kada su ispunjeni uslovi određeni zakonom (član 64.); da se prestanak hipoteke može tražiti – kad hipotekarni dužnik plati potraživanje obezbeđeno hipotekom , kad se hipotekarni poverilac odrekne hipoteke pismenom izjavom datom kod nadležnog državnog organa koji vodi javnu knjigu u koju je upisana hipoteka, kad je isto lice steklo pravo svojine i hipoteke na istoj nepokretnosti i kad propadne nepokretnost opterećena hipotekom, ako ne bude obnovljena (član 68.).

Zakonom o hipoteci („Službeni glasnik RS“, br. 115/05, 60/15, 63/15 – Odluka US i 83/15) je propisano: da se tim zakonom uređuje hipoteka, radi obezbeđenja i naplate potraživanja (član 1); da je hipoteka založno pravo na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca, bez obzira u čijoj svojini se nepokretnost nalazi (član 2.) ; da hipoteka prestaje ispisom iz registra nepokretnosti u koji je bila upisana, u skladu sa zakonom (u daljem tekstu: ispis hipoteke), da se ispis hipoteke vrši, na zahtev dužnika, vlasnika ili poverioca, ako obezbeđeno potraživanje prestane na način dozvoljen zakonom (član 43.); da se ispis hipoteke vrši na zahtev vlasnika, odnosno kupca hipotekovane nepokretnosti u postupku vansudske prodaje radi namirenja hipotekarnog potraživanja (stav 1.), da se uz zahtev iz stava 1. ovog člana podnosi – 1) pismena izjava hipotekarnog poverioca da pristaje na ispis hipoteke, ili 2) pravnosnažna sudska odluka kojom se utvrđuje da je potraživanje hipotekarnog poverioca prestalo, ili 3) ugovor o kupoprodaji hipotekovane nepokretnosti zaključen po okončanju postupka vansudske prodaje kojom sa namiruje potraživanje hipotekarnog poverioca, ugovor o prodaji neposrednom pogodbom (oba zajedno sa dokazom o uplati kupoprodajne cene), odnosno naknadni ugovor (stav 2.), da je poverilac dužan da dozvoli brisanje hipoteke ukoliko mu je potraživanje u celosti isplaćeno, odnosno ako su ispunjeni uslovi predviđeni ovim zakonom (stav 3.), da je poverilac dužan da izda dužniku i vlasniku hipotekovane nepokretnosti potvrdu o izmirenom dugu, bez odlaganja, nakon izmirenja duga, i da mu da saglasnost za brisanje hipoteke (stav 4.) (član 44.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 29. juna 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 22. februara 2019. godine, donošenjem osporene revizijske presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao duže od 13 godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora, nije bio u toj meri složen da bi mogao opravdati trinaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su oni imali legitiman pravni interes da se o tužbenom zahtevu usmerenom protiv njih odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu značajnije doprineli odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su tokom parnice donete tri prvostepene presude, tri drugostepene odluke (rešenje i dve presude) i jedna revizijska odluka. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine). Bez obzira na to što je u osporenom postupku postojala potreba izvođenja dokaza putem međunarodne pravne pomoći, što je neminovno dovelo do dužeg trajanja postupka , Ustavni sud ipak konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju, te da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Analizirajući osporeni akt sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je pravo na pravično suđenje povređeno zbog proizvoljne primene relevantnog prava . Prema njihovom mišljenju, ne može se primeniti institut sticanja bez osnova, jer je ugovor o kupovini objekta od 27. avgusta 2004. godine i dalje na snazi, kao i da ne postoji logična „teza“ kojom se može objasniti pobuda podnosilaca ustavne žalbe da zaključe aneks 1 ugovora, kojim bi odredili iznos koji su dužni platiti tužiocu, a da ujedno pristanu da na njihovom objektu opstane hipoteka koja znatno prevazilazi navedeni iznos.

Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost zaključaka sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci sudova očigledno proizvoljni i arbitrarni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4231/2016 od 20. septembra 2017. godine).

Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da je drugostepeni sud pravilno našao da aneks 1 ugovora o kupoprodaji objekta nije stupio na snagu, jer su od četiri kumulativno postavljena uslova samo dva uslova ispunjena, tako da navedeni aneks ne može biti osnov obavezivanja podnosilaca ustavne žalbe. I pored te činjenice, revizijski sud je otišao korak dalje nalazeći da se radi o sticanju bez osnova, jer je, prema njegovom mišljenju, nepokretnost predata podnosiocima, koji nisu platili utuženi iznos , dok je visinu odredio u skladu sa članom 2. aneksa 1 ugovora kojim je saglasno konstatovano da se kupci obavezuju da prodavcu plate utuženi iznos (1.450.000 evra) na ime ostatka prodajne cene i na ime naknadno izvedenih radova.

Imajući u vidu izloženo, u konkretnom slučaju, kao ključno se postavlja pitanje da li postoji obaveza podnosilaca ustavne žalbe da tužiocu po osnovu sticanja bez osnova isplate utuženi iznos.

Da bi se odgovorilo na postavljeno sporno pravno pitanje, Ustavni sud ukazuje da je odredbama čl. 210. do 219. ZOO regulisan institut sticanja bez osnova, na čijem temelju je Vrhovni kasacioni sud doneo osporenu presudu. Iz sadržine odredbe člana 210. ZOO proizlazi da su bitni elementi koji čine ovaj izvor obligacionopravnih odnosa – umanjenje imovine jednog lica, uvećanje imovine drugog lica, korelacija između umanjenja i uvećanja imovine lica i odsustvo pravnog osnova koji bi pravno opravdao umanjene i uvećanje imovine lica.

Što se tiče prva tri uslova – umanjenje imovine jednog lica, uvećanje imovine drugog lica i korelacije između umanjenja i uvećanja imovine lica, Vrhovni kasacioni sud je o njihovom ispunjenju dao odgovor u jednoj rečenici , ističući da kako je nesporno da je tužilac tuženom predao navedeni objekat i svu potrebnu dokumentaciju, te da su se tuženi upisali kod nadležnih organa kao vlasnici objekta, to tužilac ima prava da traži, po osnovu sticanja bez osnova u smislu odredaba člana 210. ZOO, da mu tuženi solidarno isplate vrednost izvedenih radova (i cene) opredeljenih u iznosu visine tužbenog zahteva. Konačno, u vezi sa četvrtim uslovom – odsustvom (nepostojanjem) pravnog osnova koji bi pravno opravdao umanje nje i uvećanje imovine lica, revizijski sud je istakao samo da podnosioc i ustavne žalbe tužiocu nisu isplatili sporni utuženi iznos.

Međutim, Ustavni sud naglašava da se , prema mišljenju u teoriji (Slobodan Perović, „Komentar Zakona o obligacionim odnosima“, 1995. godina, str. 488), pod osnovom ne podrazumeva kauza (osnov) obaveze iz ugovora ili obaveze uopšte, u smislu razloga obavezivanja, nego se podrazumeva pravna veza (iustus titulus, titulus iuris) između dva lica koja treba pravno da opravda prelaz neke imovinske koristi iz imovine jednog u imovinu drugog lica . Kao pravna veza može se pojaviti ugovor, jednostrana izjava volje ili zakon. Kada takva veza postoj i između lica čija je imovina umanje na i lica čija je imovina uvećana ili, drugim rečima, kada do umanjenja imovine jednog i uvećanja imovine drugog lica do đe na osnovu pravno valjanog ugovora, onda to ne predstavlja pravno neosnovano osiromašenje odnosno obogaćenje, jer je to onda pravno osnovano – dakle, u skladu s pravom, tj. s pravnim normama ko je se primenjuju u društvu. Samo u situaciji kada ne postoji pravno valjana pravna veza (pravni osnov) izmeću umanjenja i uvećanja imovine dva lica, to se izvršeno umanjenje i uvećanje imovine pojavljuje kao pravno neosnovano – dakle, izvršeno mimo ili nasupr ot pravnih normi koje regulišu promet dobara u društvu. Što se tiče nepostojanja pravnog osnova , ono se može ispoljiti na više načina. U nekim slučajevima pravni osnov niti je postojao, niti postoji. U drugim slučajevima je pravni osnov između osiromašenog i obogaćenog nastao i sa njihovog stanovišta postoji, ali isti ne postoji sa stanovišta pravnog poretka, jer je apsolutno ništav, tako da se umanjenje i uvećanje imovine pojavljuje kao pravno neosnovano. U ovakvim slučajevima je pravno relevantno tretiranje osnova od strane pravnog poretka, a ne od strane osiromašenog i obogaćenog. Konačno, u određenim slučajevima osnov postoji, ali je manjiv, jer je relativno ništav i zbog toga može biti poništen .

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da iz obrazloženja osporene revizijske presude, kao i nižestepenih presuda ne proizlazi da ne postoji osnov, niti da je otpao (ugovor o kupoprodaji i aneks 1 ugovora), već da dva (1. obaveza kupca da obezbedi bankarsku garanciju iz člana 3. tačka 1. tog aneksa, i 2. da prodavac obezbedi donošenje pravnosnažnog rešenja katastra nepokretnosti za KO Savski venac o brisanju hipoteke ustanovljene na objektu u korist H. B , na iznos od 1.700.000 evra, sa pripadajućom kamatom i pravnosnažnog brisanja zabeležbe spora) od četiri odložna uslov a koji su propisani za stupanje aneksa 1 ugovora na pravnu snagu nisu nastupila. Štaviše, u odredbi člana 2. navedenog aneksa na koji se revizijski sud poziva i na osnovu koga je odredio visinu tužbenog zahteva, propisano je da se kupci obavezuju da isplate iznos od 1.450.000 evra, ali tek nakon što aneks stupi na snagu. Sporni aneks do zaključenja glavne rasprave nije stupio na snagu , ali uprkos tome revizijski sud propušta da da svoj sud o činjenici da li i dalje postoji pravni osnov oličen u ugovoru, odnosno aneksu 1 ugovora, već zauzima stanovište da je osnovan tužbeni zahtev na temelju člana 210. ZOO. Ustavni sud podseća da se pravila o pravno neosnovanom obogaćenju bave pitanjem da li među subjektima postoji pravna veza u smislu pravnog osnova na temelju ko ga je došlo do smanjenja imovine jednog subjekta i povećanja imovine drugoga. Drugim rečima, sve dok osnov postoji, nema pravno neosnovanog obogaćenja. Samo ukoliko pravni osnov bude poništen ili na drugi način presta ne da postoji, tada nastupa slučaj pravno neosnovanog obogaćenja, jer zbog prestanka postojanja osnova, ono što je prešlo iz imovine jednog lica u imovinu drugog lica , se pojavljuje kao pravno neosnovano, tj. ste čeno bez osnova .

Imajući u vidu navedeno Ustavni sud smatra da je , u ovom slučaju izostalo ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje revizijskog suda vezano za postojanje, odnosno nepostojanje pravnog osnova .

Takvo stanovište Vrhovnog kasacionog suda dobija na značaju imajući u vidu posledice ovakvog presuđenja. Naime, revizijski sud iz zaključenog aneksa 1 ugovora uzima u obzir samo obavezu kupaca, zanemarujući pri tome da postoji prethodna obaveza prodavca da izdejstvuje brisanje (prestanak) hipoteke ustanovljen e na ob jektu u korist H. B , na iznos od 1.700.000 evra, sa pripadajućom kamatom. Ta obaveza prodavca, kao što je već rečeno, predstavlja jedan od uslova za stupanje na pravnu snagu aneksa 1 ugovora, dok je obaveza kupaca za isplatu iznosa od 1.450.000 evra mogla nastati tek nakon toga i bila je saglasnošću volja ugovornih strana uslovljena, pored ostalog, brisanjem hipoteke. Posledice ovakvog stanovišta Vrhovnog kasacionog suda su da su kupci , kao vlasnici predmetne nepokretnosti , obavezani osporenom presudom da isplate punu cenu , iako na toj nepokretnosti i dalje postoji teret oličen u hipoteci, čiji iznos prevazilazi iznos koji su obavezani da plate . Na opisani način, prodavcu je u celosti pripala cena, iako on prethodno nije ispunio svoju obavezu iz aneksa 1 ugovora.

Što se tiče hipoteke, Ustavni sud ukazuje da radi obezbeđenja određenog potraživanja nepokretna stvar može biti opterećena pravom zaloge u korist poverioca (hipoteka) koji je ovlašćen na način predviđen zakonom, da traži namirenje svog potraživanja iz vrednosti te nepokretnosti pre poverilaca koji na njoj nemaju hipoteku, kao i pre poverilaca koji su hipoteku na njoj stekli posle njega, bez obzira na promenu vlasnika opterećene nepokretnosti. Iz ovakve definicije proizlazi da je hipoteka stvarno pravo obezbeđenja koje imaoca ovlašćuje na prvenstveno namirenje obezbeđenog potraživanja iz vrednosti založene nepokretnosti, koje je snabdeveno pravom sledovanja. Drugim rečima, hipoteka prati sudbinu nepokretnosti bez obzira ko je vlasnik. Konačno, ona ne predstavlja potraživanje, niti u sebi sadrži zahtev za isplatu sume novca, već ovlašćenje poverioca da proda opterećenu nepokretnost i deo dobijene cene iskoristi kako bi namirio obezbeđeno potraživanje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da osporena presuda ne zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava i standarde pravičnog suđenja posmatrane kroz prizmu nearbitrerne primene relevantnog materijalnog prava, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Zbog toga Ustavni sud konstatuje da je podnosiocima ustavne žalbe donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 412/2018 od 22. februara 2019. godine podnosioc ima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 4. izreke poništio osporenu revizijsku presudu i odlučio da nadležni sud ponovo odluči o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6736/17 od 18. aprila 2018. godine.

9. Ustavni sud nije posebno razmatrao da li je došlo do povrede prava iz čl ana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporenog akta.

10. Kako je Sud odlučio o izjavljenoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje Ustavnog suda Už-6 958/2019 od 21. maja 20 20. godine o odlaganju izvršenja presude Privrednog suda u Beogradu P. 3547/16 od 2. oktobra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 412/2018 od 22. februara 2019. godine , saglasno odredbi člana 56. stav 2. u vezi člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, te je Ustavni sud odlučio kao u tački 5. izreke.

11. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti