Povreda prava na rad zbog prestanka radnog odnosa uprkos oslobađajućoj presudi

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog suda Srbije. Podnosiocu je radni odnos u MUP-u prestao zbog pokrenutog krivičnog postupka. Iako je kasnije pravnosnažno oslobođen, redovni sudovi su odbili da ga vrate na rad, čime je povređeno njegovo pravo na rad.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Dimitrijevića iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Dimitrijevića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 455/10 od 13. oktobra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povr eđeno pravo na rad zajemčeno odredbom člana 60. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II 455/10 od 13. oktobra 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 940/08 od 8. decembra 2008. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Dimitrijević iz Niša podneo je 14. februara 2011 . godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, protiv presude navedene u tački 1. izreke , zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, utvrđenih odredbama čl. 22, 36. i 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova prestao donošenjem rešenja od 7. februara 2005. godine, koje je doneto na osnovu člana 45. u vezi sa članom 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim po slovima, jer je protiv njega bio p okrenut krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Povredu označenih prava podnosilac ustavne žalbe vidi u to me što je „sud odbio da ga vrati na posao“, iako je presuda krivičnog suda kojom je pravnosnažno oslobođen optužbe, dostavljena parničnom sudu do zaključenja glavne rasprave. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se usvoji ustavna žalba i poništi osporene revizijska presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–US ) ima istu sadržinu kao i član 170 Ustava .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku na osnovu dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem načelnika Uprave za zajedničke poslove Mi nistarstva unutrašnjih poslova 03/2 broj 118 - 6/2005 od 7. februara 2005. godine, podnosiocu ustavne žalbe prestao je radni odnos u Ministarstvu sa 31. januarom 2005. godine, na osnovu člana 45. u vezi sa članom 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da podnosiocu prestaje radni odnos imajući u vidu činjenicu da je protiv njega pokrenut krivični postupak za delo za koj e se goni po službenoj dužnosti.

Stavom drugim presude Opštinskog suda u Nišu K. 1702/04 od 18. maja 2007. godine, koji je potvrđen stavom prvim presude Okružnog suda u Nišu Kž. 101/08 od 13. marta 2008. godine, optuženi Dejan Dimitrijević, ovde podnosilac ustavne žalbe, oslobođen je od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242 . stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije i vezi člana 22. Osnovnog krivičnog zakonika , usled nedostatka dokaza.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 3411/07 od 25. juna 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema tuženoj Republici Srbiji - Ministarstvo unutrašnjih poslova, da se poništi kao nezakonito rešenje Uprave za zajedničke poslove Mi nistarstva unutrašnjih poslova 03/2 broj 118 - 6/2005 od 7. februara 2005. godine, kojim je pres tao radni odnos tužiocu, kao i rešenje Ministarstva broj 2368/05 od 14. marta 2005. godine, kojim je odbijen kao neosnovan prigovor tužioca, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava i po osnovu rada, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je uvidom u presude Opštinskog suda u Nišu K. 1702/04 od 18. maja 2007. godine i Okružnog suda u Nišu Kž. 101/08 od 13. marta 2008. godine, utvrdio da je optuženi Dejan Dimitrijević oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242 . stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije i vezi člana 22. Osnovnog krivičnog zakonika , usled nedostatka dokaza.

P resudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 940/08 od 8. decembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Nišu P1. 3411/07 od 25. juna 2008. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 455/10 od 13. oktobra 2010. godine odbijen je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 940/08 od 8. decembra 2008. godine. U obrazloženju presude revizijski sud je naveo : da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca koji je kod tužene obavljao uviđajno -operativne poslove, zbog postojanja osnovane sumnje da je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 1. KZ PC u vezi člana 22. OKZ, pred Opštinskim sudom u Nišu, pokrenut krivični postupak, zbog čega mu je osporenim odlukama tužene rešenjem Uprave za zajedničke poslove MUP-a Srbije, broj 03/02 118-6/05 od 7. februara 2005. godine, koje je potvrđeno rešenjem Ministarstva broj 2368/05 od 14. marta 2005. godine, prestao radni odnos sa 31. januarom 2005. godine, na osnovu člana 45. u vezi člana 34. stav 1. tačka 2. Zakona o unutrašnjim poslovima; da je tužilac pravnosnažnom presudom oslobođen od optužbe ; da prema članu 45. Zakona o unutrašnjim poslovima radniku Ministarstva unutrašnjih poslova može prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava uslove za zasnivanje radnog odnosa iz člana 34. stav 1. tačka 2) tog zakona, kojim su predviđeni posebni uslovi za prijem u radni odnos, između kojih i taj da se protiv lica ne vodi krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Prema stanovištu Vrhovnog suda Srbije, pokretanjem i vođenjem krivičnog postupka za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti protiv tužioca kao radnika tužene, bez obzira na ishod tog postupka, nastupili su zakonski uslovi za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa, jer je članom 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, zbog specifičnosti službe, dato diskreciono ovlašćenje tuženom da u svakom konkretnom slučaju ceni ispunjenost uslova za prestanak radnog odnosa.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada , da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta , da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.) .

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000 i 8/01), koji je bio na snazi u vreme nastanka predmeta spora, bilo je propisano: da se u radni odnos u Ministarstvo unutrašnjih poslova na radno mesto ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe ispunjava i sledeće posebne uslove – 1) da nije osuđivano za krivična dela protiv Ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti, protiv oružanih snaga, protiv privrede i imovine, protiv službene dužnosti i krivična dela izvršena iz koristoljublja i nečasnih pobuda; 2) da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti i da mu pravnosnažnom presudom nije izrečena mera zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, dok takva zabrana traje (član 34. stav 1. tač. 1) i 2)); da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestaje radni odnos ako je pravnosnažnom presudom osuđen za krivična dela iz člana 34. stav 1. tačka 1) ovog zakona, a može mu prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem na rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2) ovog zakona (član 45.).

Ustavni sud Republike Srbije je ne prihvatajući inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba čl. 34. i 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, u Rešenju IU-346/1995 od 7. marta 1996. godine zauzeo stanovište da se zakonom mogu propisivati posebni uslovi za zasnivanje i prestanak radnog odnosa u Ministarstvu unutrašnjih poslova, te da nema povrede ustavnog načela o jednakim pravima i dužnostima i jednakoj zaštiti pred državnim organima iz čl. 13. i 23. Ustava. Takođe, prema stavu Ustavnog suda, osporenom odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ostavljena je mogućnost nadležnom organu Ministarstva da ceni o kakvom se krivičnom delu radi zbog kojeg se vodi krivični postupak, i da u skladu sa tom ocenom u konkretnom slučaju donese odluku o prestanku radnog odnosa. Po oceni Suda, osporenom odredbom Zakona propisani su posebni uslovi za prestanak radnog odnosa ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima, jer se radi o specifičnoj službi koja se bavi otkrivanjem počinilaca krivičnih dela, zbog čega je nespojivo sa položajem ovih lica da istovremeno rade u Ministarstvu unutrašnjih poslova i da se protiv njih vodi krivični postupak za određeno krivično delo.

Odredba člana 45. stav 3. Zakona o unutrašnjim poslovima ponovo je bila predmet zahteva za ocenu ustavnosti, koji je odbačen Rešenjem Ustavnog suda Srbije IU-107/2001 od 4. marta 2004. godine. Sud je, imajući u vidu različita tumačenja i probleme koje u praksi izaziva nedovoljno precizno formulisana odredba Zakona, na osnovu člana 62. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, uputio pismo Narodnoj skupštini u kojem je ukazao na potrebu da se u Zakonu u unutrašnjim poslovima preciznije uredi ovlašćenje ministra u donošenju odluke o prestanku radnog odnosa lica zbog pokretanja krivičnog postupka, kao i prava tih lica kada se postupak pred nadležnim sudom pravnosnažno okonča donošenjem oslobađajuće presude.

5. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na rad suštinski obrazlaže time da mu je radni odnos prestao, iako je oslobođen optužbe da je počinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, Ustavni sud konstatuje da je članom 45. Zakona o unutrašnjim poslovima bila ustanovljena mogućnost, ali ne i obaveza, donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa službenom licu ili radniku na određenim dužnostima u Ministarstvu unutrašnjih poslova u slučaju da se protiv njega vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.

Dakle, jedini uslov koji mora biti ispunjen u momentu kada se rešenje o prestanku radnog odnosa donosi na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz navedenog člana zakona, jeste da se protiv službenog lica ili radnika na određenim dužnostima vodi krivični postupak za delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Po oceni Ustavnog suda, mogućnost donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa na osnovu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ustanovljena je upravo sa ciljem zaštite delokruga poslova koje obavlja ova specifična, i za državu posebno značajna služba. S druge strane, korišćenje ove mogućnosti istovremeno podrazumeva i ograničenje prava pojedinca radi zaštite javnog interesa. Pri tome, ograničenje prava pojedinca mora biti zasnovano na nužnosti postizanja legitimnog cilja, a taj cilj se, u konkretnom slučaju, ogleda u obezbeđivanju da dalje obavljanje poslova radnika Ministarstva protiv kojeg se vodi krivični postupak ne šteti interesima službe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud u radnom sporu koji se vodi radi poništaja akta donetog po diskrecionoj oceni ovlašćen da ceni zakonitost takvog akta, što u konkretnom slučaju znači da se ovlašćenje parničnog suda sastojalo u tome da utvrdi da li je rešenje o prestanku radnog odnosa podnosiocu moglo biti doneto i da li su za donošenje tog rešenja bili ispunjeni zakonom propisani uslovi tj. da li su u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa postojali zakonom propisani razlozi da podnosiocu radni odnos prestane. To znači da se zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa ceni u svetlu okolnosti koje su postojale u momentu donošenja tog rešenja. Prema stanovištu Ustavnog suda, naknadno nastupela okolnost koja se tiče činjenice da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažnom presudom krivičnog suda oslobođen od optužbe da je počinio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret, ne može biti od uticaja na zakonitost donetog rešenja o prestanku radnog odnosa, budući da Zakon o unutrašnjim poslovima kao jedini uslov za donošenje takvog rešenja propisuje vođenje krivičnog postupka za delo koje se goni po službenoj dužnosti u momentu donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Međutim, Zakon o unutrašnjim poslovima nije uredio pravno dejstvo oslobađajuće krivične presude, odnosno ne daje odgovor na pitanje šta se dešava u pogledu radnopravnog statusa bivšeg radnika kojem je prestao radni odnos na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, a to lice kasnije bude oslobođeno od optužbe da je počinilo krivično delo. Ovo posebno u situaciji kada ta činjenica nastupi u toku trajanja radnog spora koji se vodi radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, kao što je u konkretnom slučaju.

S tim u vezi, a vodeći računa da podnosilac ustavne žalbe posebno ističe da je prvostepenom sudu pre zaključenja glavne rasprave dostavio pravnosnažnu oslobađajuću krivičnu presudu, ali da je u osporenoj revizijskoj presudi, kao i u nižestepenim presudama zauzeto stanovište da za ishod parničnog postupka nije bitna odluka krivičnog suda, Ustavni sud smatra da je u svetlu iznetih okolnosti konkretnog slučaja, ovo pitanje neophodno razmotriti sa aspekta pov rede prava na rad, s obzirom na težinu posledice rešenja o prestanku radnog odnosa.

Polazeći od toga da Zakon o unutrašnjim poslovima daje diskreciono ovlašćenje nadležnom organu u pogledu korišćenja mogućnosti donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa u slučaju kada se protiv radnika Ministarstva vodi krivični postupak za delo koje se goni po službenoj dužnosti, te da nijedna odredba ovog zakona ne daje odgovor na pitanje posledica po radnopravni status lica u odnosu na koje kasnije bude doneta oslobađajuća krivična presuda, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju bilo neophodno da redovni sudovi pored ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa podnosiocu, u konkretnom slučaju, razmotre i pitanje da li bi ostavljanjem na snazi tih rešenja bila postignuta pravična ravnoteža između postizanja legitimnog cilja i zaštite javnog interesa s jedne strane, i zaštite prava podnosioca s druge strane (stav o proporcionalnosti i pravičnoj ravnoteži između zahteva koji su od opšteg interesa za zajednicu i uslova za zaštitu osnovnih prava pojedinca izneo je i Evropski sud za ljudska prava u presudi "Strain i ostali protiv Rumunije", od 21. jula 2005. godine). Ovo stoga što su donošenjem oslobađajuće krivične presude prestali razlozi zbog kojih je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, o kojoj činjenici su parnični sudovi imali saznanje pre donošenja osporenih presuda. Međutim, redovni sudovi u ovom slučaju u svojim odlukama nisu se upustili u ocenu suštine prava koje se ograničava, svrhu ograničenja, postizanja cilja ograničenja, te odnosa postignutog cilja i težine posledice koju proizvodi rešenje o prestanku radnog odnosa doneto na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, što je, po oceni Ustavnog suda, za po sledicu imalo da podnosiocu bude povr eđeno pravo na rad. Ustavni sud konstatuje da je isti stav zauzeo u svojoj Odluci Už-1757/2009 o d 27. septembra 2012. godine.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na rad i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti s amo poništajem osporene presude i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 940/08 od 8. decembra 2008. godine, pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnosioca da su mu povređena prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situaci je, a iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak d a je taj uslov postoji. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se protiv njega vodio stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo, i revizija, kao vanredno pravno sredstvo, koje je podnosilac ustavne žalbe i iskoristio. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadl ežnog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno.

Konačno, kako je sud u tri s tepena meritorno odlučivao o tužbenom zahtevu podnosioca, to nema ni povrede člana 22. Ustava kojim se jemči pravo na sudsku zaštitu.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević