Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu jednog podnosioca i dosudio mu naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Ustavna žalba drugog podnosioca, naslednika, odbačena je jer pravo na naknadu nije nasledivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama S. V. iz Gradišta kod Merošine, sa boravištem u Lalincu kod Novog Sela i D. V. iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V. i utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su podnosiocu ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

2. Odbacuje se zahtev D. V. za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. V. kojom je tražena naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V. iz Gradišta kod Merošine, sa boravištem u Lalincu kod Novog Sela i D. V. iz Bačke Palanke su 30. juna i 18. jula 2023. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Aleksinačkog Rudnika kod Aleksinca i M. J, advokata iz Prokuplja, na osnovu člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Osnovnom sudu u Prokuplju i Osnovnom sudu u Bačkoj Palanci podneli tužbe protiv Republike Srbije – Privrednog suda u Nišu, radi novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 3. istog zakona propisano da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona, po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Osnovni sud u Prokuplju i Osnovni sud u Bačkoj Palanci su dostavili ove predmete Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosioci su u predmetnim tužbama, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona imaju smatrati ustavnim žalbama (u daljem tekstu: ustavne žalbe), istakli da su zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavili prigovore radi ubrzavanja postupka, koji su usvojeni rešenjima Privrednog suda u Nišu i utvrđena im je povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnosioci su istakli da im je u predmetnom stečajnom postupku utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa koje do dana podnošenja tužbi nije u celosti isplaćeno. Podnositeljka S. V. je zahtevala da joj na ime novčanog obeštećenja bude dosuđen iznos od 80.000,00 dinara, dok je podnosilac D. V. zahtevao iznos od 900 evra. Oba podnosioca su zahtevali da im budu isplaćeni troškovi postupka.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Predmetni postupak stečaja otvoren je rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 31/13 od 10. oktobra 2013. godine, a za stečajnog upravnika imenovana je Agencija za privatizaciju. Stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a stečajni postupak je i dalje u toku.

Rešenjima Privrednog suda u Nišu, usvojeni su prigovori sada pok. D. S, biv. iz Gradišta kod Merošine, pravnog prethodnika S. V, ovde podnositeljke ustavne žalbe i D. V, ovde podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno je da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se kod tog suda vodi nad stečajnim dužnikom „V.“ AD Niš - u stečaju (u daljem tekstu: stečajni dužnik), u predmetu St. 31/13, a u kome su prijavili svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, koja su im u tom postupku priznata, ali koja su samo delimično namirili. Istim rešenjima je obavezana Republika Srbija da na ime troškova postupka isplati predlagačima iznose od po 9.000,00 dinara.

Rešenjem javnog beležnika Dejana Miladinovića iz Prokuplja UPP: 252/2023 Veza: O. 484/23 od 11. maja 2023. godine, utvrđeno je da se za zakonskog naslednika na celokupnoj zaostavštini pok. D. S, biv. iz Gradišta kod Merošine, oglašava sestričina ostavioca S. V, ovde podnositeljka ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 26. stav 1. ovog zakona proizlazi da se novčano obeštećenje (neimovinska šteta) zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnosioca D. V. u kojoj je istaknut zahtev za novčano obeštećenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

Ustavni sud, budući da je podnosiocu pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Nišu već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, je u ovoj ustavnosudskoj stvari, u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnosiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno, odnosno utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevu podnosioca za naknadu nematerijalne štete mora odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud.

Imajući u vidu da je podnosiocu D. V. povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom (videti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine koja je dostupna na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs), Ustavni sud je, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio njegovu ustavnu žalbu, te je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke utvrdio pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su mu eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13. Naknada nematerijalne štete isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. U pogledu zahteva podnosioca D. V. za naknadu troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužba podnosioca u smislu citiranih izmena Zakona smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Iako je u konkretnom slučaju Ustavni sud razmatrao pojedinačnu ustavnu žalbu, Ustavni sud primećuje da su punomoćnici podnosilaca ovih ustavnih žalbi izjavili veće brojeve pojedinačnih ustavnih žalbi koje sadrže istovrsne zahteve i koje se tiču istog stečajnog postupka i istog činjeničnog stanja, podnoseći posebne zahteve za svakog od podnosilaca, pri čemu su i ovi zahtevi dodatno fragmentisani tako što su podnošeni posebni zahtevi (tužbe) za naknadu nematerijalne štete i posebni zahtevi (tužbe) za naknadu materijalne štete. Ustavni sud dalje primećuje da ovakvo postupanje punomoćnika ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.).

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je podnosiocu ustavne žalbe odlukom nadležnog suda kojom je usvojen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka pravnosnažno već dosuđen odgovarajući novčani iznos na ime troškova postupka za zastupanje od strane advokata. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosioca ustavne žalbe, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. U odnosu na ustavnu žalbu S. V, kojom je tražila da naknadu nematerijalne štete zbog, njenom pravnom prethodniku, utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13, Ustavni sud je postupajući po predmetnoj ustavnoj žalbi pošao od utvrđenog činjeničnog stanja u odnosu na navedenu podnositeljku, te odredbe člana 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – Odluke USJ i 57/89, „Službeni list SRJ“, broj 31/93, „Službeni list SCG“, broj 1/03 – Ustavna povelja i „Službeni list RS“, broj 18/20) kojom je propisano da potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednike samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom. Kako u konkretnom slučaju pravnom prethodniku podnositeljke ustavne žalbe pravnosnažnom sudskom odlukom, a ni pismenim poravnanjem nije utvrđeno potraživanje naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13, to sledi da sporno potraživanje nije deo njegove zaostavštine, stoga isto podnositeljka ustavne žalbe nije mogla da nasledi, iz kog razloga nema osnova da u ovom postupku ističe zahtev za novčano obeštećenje.

S obzirom na utvrđeno, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 103/15, 40/215 - dr. zakon, 10/23 i 92/23), odbacio ustavnu žalbu podnositeljke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti