Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preteranog formalizma

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujujući povredu prava na pravično suđenje. Odbacivanje predloga za izvršenje radi vraćanja na rad kao neblagovremenog, bez uvažavanja činjenice da je sudska naredba o pravnosnažnosti doneta znatno kasnije, predstavlja preterani formalizam i povredu prava na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6967/2015
09.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ružice Ilić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ružice Ilić i utvrđuje da je rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 36307/12 od 19. decembra 2012. godine i IPV (I). 304/13 od 28. jula 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 304/13 od 28. jula 2015. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o prigovoru koju je podnositeljka ustavne žalbe podnela protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 36307/12 od 19. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ružica Ilić iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 29. oktobra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 36307/12 od 19. decembra 2012. godine i IPV (I). 304/13 od 28. jula 2015. godine, zbog povrede načela podele vlasti iz člana 3. Ustava Republike Srbije, načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava, načela o ograničenju ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, te i povrede člana 194. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pravosnažnom presudom zbog propuštanja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1371/11 usvojen tužbeni zahtev podnositeljke, te je tuženo privredno društvo „S.O. ALBA GRECA“ d.o.o. obavezano da podnositeljku vrati na odgovrajuće radno mesto; da kako tuženo privredno društvo nije u ostavljenom roku postupilo po navedenoj presudi, podnositeljka je, kada su se za to stekle zakonske mogućnosti, podnela predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv navedenog privrednog društva, kao izvršnog dužnika; da je osporenim rešenjima izvršnog suda odbačen kao neblagovremen podnositeljkin predlog za izvršenje, jer je podnet nakon isteka roka od 60 dana iz odredbe člana 237. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je, po mišljenju podnositeljke, postojala mogućnost da se podnese predlog za izvršenje tek od momenta stavljanja klauzule pravnosnažnosti na izvršnu ispravu od strane sudije iz postupka iz kojeg potiče izvršna isprava; da je postupajući sudija u parničnom postupku 11. juna 2012. godine izdao naredbu da je presuda zbog propuštanja, kao izvršna isprava, pravosnažna dana 11. septembra 2011. godine; da je podnosteljka ustavne žalbe tek od tog trenutka (11. juna 2012. godine), stekla mogućnost da podnese predlog za izvršenje; da je predlog za izvršenje podnet 20. jula 2012. godine, dakle nakon isteka roka od 39 dana od izdavanje klauzule pravnosnažnosti na izvršnoj ispravi, te je stoga predlog za izvršenje bio podnet blagovremeno; da je tuženi (izvršni dužnik) podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje povodom donošenja presude zbog propuštanja, a kom predlogu je odlučeno rešenjem parničnog suda od 7. maja 2012. godine, koje je postalo pravnosnažno 25. maja 2012. godine, te da je opšte poznata činjenica da klauzulu pravnosnažnosti nije moguće dobiti do okončanja postupka za vraćanje u pređašnje stanje.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi osporena rešenja izvršnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom zbog propuštanja P1. 1371/11 od 18. jula 2011. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje Ružice Ilić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je tuženo privredno društvo „S.O. ALBA GRECA“ d.o.o. obavezano da tužilji vrati na odgovarajuće radno mesto.

Tuženo privredno društvo je, povodom donošenja navedene presude zbog propuštanja, podnelo predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 1371/11 od 7. maja 2012. godine odbio kao neosnovan predlog za vraćanje pređašnje stanje. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 25. maja 2012. godine.

Izvršni poverilac Ružica Ilić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 20. jula 2012. godine predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu, na osnovu presude zbog propuštanja, protiv izvršnog dužnika privrednog društva „S.O. ALBA GRECA“ d.o.o, radi vraćanja podnositeljke na odgovarajuće radno mesto.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem I. 36307/12 od 19. decembra 2012. godine odbacio kao neblagovremen predlog za izvršenje izvršnog poverioca. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno; da je izvršni poverilac predlog za izvršenje podnela 20. jula 2012. godine, a izvršna isprava je punomoćniku izvršnog poverioca uručena 2. septembra 2011. godine, od kada je počeo da teče zakonski rok od 60 dana iz odredbe člana 237. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da su prilikom donošenja ovakve odluke cenjeni navodi iz predloga za izvršenje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 br. 1371/11 od 18. jula 2011. godine odbijen predlog punomoćnika tuženog za vraćanje u pređašnje stanje ali je našao da isti nisu od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da podnošenje takvog predloga i odlučivanje o istom na utiču na protek roka od 60 dana iz člana 237. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Sudsko veće Prvog osnovnog suda u Beogradu je osporenim rešenjem IPV (I). 304/13 od 28. jula 2015. godine odbilo kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdilo prigovorom pobijano rešenje sudije pojedinca. U obrazloženju osporenog rešenja sudskog veća je navedeno: da su cenjeni navodi izvršnog poverioca da je stekla mogućnost da podnese predlog za izvršenje tek 11. juna 2012. godine, kada je postupajući sudija izdao naredbu da je presuda zbog propuštanja postala pravnosnažna dana 11. septembra 2011. godine, ali je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je presuda zbog propuštanja postala pravnosnažna 11. septembra 2011. godine, od kada je počeo da teče rok od 60 dana iz iz člana 237. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ali da je izvršni poverilac podnela predlog za izvršenje tek 20. jula 2012. godine, dakle nakon isteka navedenog zakonskog roka od 60 dana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13-Odluka US) (u daljem tekstu: ZIO) bilo je propisano je; da je uz predlog za izvršenje izvršni poverilac dužan da priloži izvršnu ispravu ili verodostojnu ispravu u originalu ili overenoj kopiji ili prepisu, kao i druge isprave kada je to ovim zakonom predviđeno, te da izvršna isprava mora biti snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, izuzev kada je zakonom dozvoljeno izvršenje nepravnosnažnih odluka (član 35. stav 4.); da je za odlučivanje o predlogu za izvršenje i sprovođenje izvršenja na osnovu izvršne isprave po kojoj je poslodavac dužan da zaposlenog vrati na rad ili da ga rasporedi na drugo odgovarajuće radno mesto, mesno nadležan sud na čijem se području nalazi sedište poslodavca (član 236.); da se predlog za izvršenje iz člana 236. ovog zakona može podneti u roku od 60 dana od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese (član 237.).

Odredbom člana 223. stav 1. tačka 1) Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 110/09, 70/11, 19/12, 89/13, 96/15, 104/15, 113/15, 39/16, 56/16 i 77/16) je propisano da pisarnica samostalno stavlja potvrdu pravnosnažnosti i izvršnosti odluke na osnovu prethodne odluke sudije.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog pr ava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud najpre ukazuje da je predlog za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe, kao izvršnog poverioca, odbačen kao neblagovremen, jer je podnet nakon isteka roka od 60 dana koji je bio propisan odredbom 237. ZIO. Naime, sudsko veće izvršnog suda je konstatovalo da je izvršna isprava - presuda zbog propuštanja parničnog suda postala pravnosnažna 11. septembra 2011. godine, od kada je je počeo da teče zakonski rok od 60 dana, ali da je podnositeljka podnela predlog za izvršenje tek 20. jula 2012. godine, dakle nakon isteka zakonskog roka od 60 dana.

Ustavni sud zatim ukazuje da je odbacivanjem predloga za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe tangirano njeno pravo na pristup izvršnom sudu, kao element prava na pravično suđenje. Valja naglasiti i da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni. Vladavina prava u građanskim postupcima ne može se zamisliti bez mogućnosti pristupa sudu. Međutim, pravo na pristup sudu nije apsolutno pravo i može biti predmet zakonskih ograničenja. Zato je od pravnog značaja da se u svakom konkretnom slučaju ispita da li je ograničenje prava na pristup sudu bilo ustavnopravno prihvatljivo.

Odredba člana 237. ZIO koja je nametala obavezu izvršnog poverioca da podnese predlog za izvršenje u određenom roku je bila jasna i precizna, te samim tim nisu postojala nikakve dileme u tumačenju ove zakonske odredbe. Navedeni zakonski rok je bio prekluzivan i njegovim protekom izvršni poverilac više nije mogao da traži sudsko ostvarivanje njegovih prava utvrđenih u izvršnoj ispravi. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se u svakom konkretnom slučaju, a imajući u njegove karakteristike i osobenosti, mora ispitati da li je primena procesnog pravila bila ustavnopravno prihvatljiva. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje na opšti princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bio ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, 17. septembra 2013. godine, stav 21.).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud ocenjuje da zakonsku odrednicu iz člana 237. ZIO „od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese“ treba tumačiti tako da izvršni poverilac stiče pravo na podnošenje predloga za izvršenje, radi vraćanja na odgovorajuće radno mesto kod izvršnog dužnika, od trenutka kada je sudska odluka parničnog suda stekla svojstvo pravnosnažnosti, kada je postala perfektna izvršna isprava, pri čemu je za razumevanje ovog pravnog pitanja od značaja i odredba iz člana 35. stav 4. ZIO, kojom je propisano, pored ostalog, da izvršna isprava mora biti snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, izuzev kada je zakonom dozvoljeno izvršenje nepravnosnažnih odluka. Navedena zakonska odredba je opšteg karaktera i kao takva se primenjuje na sve vrste izvršnih postupaka, uključujući na izvršenje radi vraćanje zaposlenog na rad. Kako se ova vrsta izvršenja (vraćanje zaposlenog na rad) može dozvoliti samo na osnovu pravnosnažnih sudskih odluka, to je presuda zbog propuštanja, kao izvršna isprava u konkretnom slučaju, morala da bude pravnosnažna, ali istovremeno ta presuda je morala da bude snabdevena i klauzulom pravnosnažnosti, u smislu izričite opšte odredbe iz člana 35. stav 4. ZIO. Međutim, potvrda pravnosnažnosti se može staviti samo na osnovu prethodne odluke sudije. U toku izvršnog postupka podnositeljka ustavne žalbe je isticala da je stekla mogućnost da podnese predlog za izvršenje tek 11. juna 2012. godine, kada je postupajući sudija parničnog suda izdao naredbu da je presuda zbog propuštanja postala pravnosnažna 11. septembra 2011. godine. Navedeno je konstovano i u osporenom rešenju sudskog veća izvršnog suda. Ustavni sud, stoga, ocenjuje da je izvršni sud trebao posebno da oceni od kakvog je pravnog značaja to što je parnični sudija tek dana 11. juna 2012. godine izdao naredbu da je presuda zbog propuštanja postala pravnosnažna dana 11. septembra 2011. godine, jer od 11. juna 2012. godine, kada je izdata navedena sudska naredba, pisarnica je stekla mogućnost da stavi potvrdu pravnosnažnosti, ali od tog trenutka i podnositeljka ustavne žalbe je mogla da traži stavljanje potvrde pravnosnažnosti na izvršnu ispravu. Inače, navedenoj sudskoj naredbi od 11. juna 2012. godine prethodio je postupak za vraćanje u pređašnje stanje po predlogu tuženog (izvršnog dužnika), koji je pravnosnažno okončan 25. maja 2012. godine.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju odbacivanje podnositeljkinog predloga za izvršenje, sa obrazloženjem da je predlog za izvršenje podnet nakon isteka roka od 60 dana iz člana 237. ZIO, a koji rok je računat od dana kada je presuda postala pravnosnažna, predstavljao preterani formalizam izvršnog suda koji je doveo do povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15 -dr.zakon i 103/15) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 36307/12 od 19. decembra 2012. godine i IPV (I). 304/13 od 28. jula 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 304/13 od 28. jula 2015. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o prigovoru koju je podnositeljka ustavne žalbe podnela protiv rešenja istog suda I. 36307/12 od 19. decembra 2012. godine . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i naložio otklanjanje štetnih posledica učinjene povrede prava na pravično suđenje, to nije posebno razmatrao navode o povredi načela podele vlasti iz člana 3. Ustava Republike Srbije, načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava, načela o ograničenju ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preteranog formalizma

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti